Matić: Važnije da sprečimo da do napada dođe

Izvor: UNS

UNS: Kako u ovom trenutku ocenjujete bezbednost novinara u Srbiji?

Matić: Jako je važno da prvo konstatujemo opšti okvir u kom trenutno rade novinari u Srbiji. Drastično se smanjio broj medija koji rade na profesionalan način, zbog čega se smanjio i broj novinara koji se bave profesionalnom izveštavanjem. Nasuprot tome, imamo dominaciju tabloida, medija koji su u potpunosti posvećeni ostvarivanju prihoda, potpuno nevezanih za novinarske principe i kodekse. Beležimo i strašno povećanje broja kršenja kodeksa na koji niko ne reaguje.

Kada uporedimo sa devedesetim godinama, u kojima je takođe bio ograničen broj medija koji su radili profesionalno, uz poštovanje kodeksa, ipak smo beležili rast i razvoj. Asocijacija medija je na svom osnovanju 1994. godine okupljala prvo sedam radio-televizijskih stanica, a 5. oktobra, kada je na miran način pao režim, imali smo 100 emitera.
Tada smo unutar zajednice imali jednu ozbiljnu strategiju samozaštite i solidarnosti, koja je značila jedinstven istup i prema pritiscima vlasti i prema međunarodnim institucijama, od koje smo imali izuzetno veliku podršku. Za tako nešto je potrebno jedinstvo.

UNS: A kakva je situacija danas?

Matić: Danas imamo obrnut proces, negativnu spiralu, smanjivanje broja medija i novinara, koji godinama odlaze iz profesije, ne samo zbog bezbednosti, već i zbog egzistencijalnih pitanja, da ne kažemo malih plata.

I to je bezbednosni problem. Nisu pretnje, napadi i pritisci dramatičan problemi zbog učestalosti ili intenziteta, već i zbog same pozicije novinarstva danas. Novinara koji se bave zaštitom javnog interesa su mnogo ugroženiji nego pre desetak godina. Često imamo situaciju da se napadi koji nisu drastični tako doživljavaju, jer dolazi do akumulaciji pretnji prema pojedincima. Tako imate situaciju da neki novinar pretrpi 50 pretnji, a on se tek 51. put odluči da to prijavi, što se onda beleži kao jedan napad.

Paradoksalna situacija je da nebezbednost novinara ne proizvodi dovoljno empatije šire zajednice, ali čak ni drugih novinara, što smanjuje njihovu međusobnu solidarnost. Situacija je dosta teška, zbog čega su podaci, brojke još relevantniji. Prema njima, trend se pogoršava iz godine u godinu i to je zabrinjavajuće.

UNS: Kažete da je i materijalni položaj novina bezbednosno pitanje, ali je u celom svetu novinarstvo ugroženo – prihodi od oglašivača padaju, tradicionalni mediji gube trku sa Fejsbuk grupama… Da li po pitanju bezbednosti novinara ipak postoji kvalitativna razlika između Srbije i ostatak sveta?

Matić: Novinarstvo koje se pridržava kodeksa i pokriva suštinska pitanja postaje sve manje manje relevantno, svuda u svetu. Informativnom sferom dominiraju društvene mreže, a mediji sve češće služe kao podloga za razvoj tema po algoritmima i i protokolima mreža. Ni tabloidi sami po sebi ne računaju na broj prodatih primeraka, čak i po cenama koje umeju da budu apsurdne, već služe za proizvodnju naslova ili slogana za „klikbejt“ proces. Ali, to znači i da se pretnje novinarima se na isti način generišu i postaju dramatične.

Kada, na primer, političar osudi izveštavanje nekog novinara, nije toliko pretnja ta osnovna informacija, ona ne mora da znači sama po sebi ugrožavanje bezbednosti, ali izjava takva izjava ima svoju težinu. Potom usledi hajka, novinar dobija brojne pretnje kroz komentare (na društvenim mrežama)… To, kada pogledate akumulirano, postaje noćna mora za novinara i za njegovu porodicu, jer ne znate ko je „bot“, ko vas plaćeno ili po automatizmu vređa, a ko je poremećena ličnost koja može da vas i napadne.

UNS: Polarizacija javnosti i pretnje na mrežama su širi društveni problem, njima nisu izloženi samo novinari, ali bih rekao se medijski radnici ipak nalaze u specifičnoj situaciji. Kako biste ocenili postojeće mehanizme zaštite bezbednosti novinara u Srbiji? Da li i koliko oni obavljaju svoju funkciju, zaštitu slobode štampe?

Matić: Mi već četiri godine imamo Stalnu radnu grupu za bezbednost novinara, koja je razvila, ja verujem, pristojan mehanizam za prijavljivanje pretnji i reagovanja na njih. Okvir je Krivični zakon. Stalna radna grupa sadrži sva strukovna udruženja, ali i Republičko javno tužilaštvo i MUP, koji su takođe razvili razumevanje problema sa kojima se novinari suočavaju. Sada imamo oko 100 kontakt tačaka u MUP-u, gde možete prijaviti vaš slučaj.

UNS: Učestvovali ste u pokretanju portala Bezbedni novinari koji je aktivan skoro pola godine. U okviru sajta postoji i sigurna linija. Koliko je novinari prepoznaju kao adresu na koju mogu da se obrate za podršku i pomoć?

Matić: I SOS telefon, odnosno sigurna linija, je napravljena jer sam kroz angažovanje u radnim grupama shvatio da novinari često ne poznaju ni Krivični zakon ni svoja prava, da postoji gomila slučajeva koji se ne prijavljuju, ili slučajeva podnošenja pogrešnih, nepreciznih prijava. Desi se da postoji drastična pretnja po bezbednost novinara, koja je odbačena samo zato što neko nije umeo da popuni krivičnu prijavu. Mislim da taj sistem prijavljivanja trenutno nije naročiti problem. Glavni problem je u sferi prevencije.

Okej, razvili smo mehanizam reagovanja kada se nešto dogodi, ali je važnije da sprečimo da do napada dođe. Za to je važan pravosudni sistem, unutar kog je problem ponekad direktno vezan za nekažnjivost pretnji ili drugih napada. Imamo jako veliki broj slučajeva kada zbog loše sudske ili tužilačke prakse, ali i nedovoljne podrške novinara u procesu prijavljivanja, to ne bude kažnjeno.

Trenutno, ako na primer šef parlamentarne većine u Skupštini iznese niz teških optužba na račun neke organizacije ili novinara, onda situaciju postaje nerešiva, jer su oni zaštićeni imunitetom. Ili u slučaju pretnji na društvenim mrežama, mi delujemo samo na posledicu izjave. Ako (pretnja na mrežama) nije krivično delo, onda nemate mehanizam da gonite počinioca, jer ne možete da utvrdite identitet. Jedino ako neko novinaru kaže „ubiću ga“, a ne „treba ga ubiti“, moguće je da tužilaštvo stupi u akciju i od tehnoloških kompanija dobije identitet iza pretnje U slučajevima koji se ne tumače kao direktna pretnja, onda to ide samo po privatnoj tužbi, ali novinar nema nijedan način da sazna identitet osobe koja mu je uputila pogrdu ili uvijenu pretnju.

To je jedan od primera zbog kog smo predlagali da se proširi Krivični zakon, kako bi se u slučajevima ugrožavanjea bezbednosti novinari dobili novu šansu da identifkuju počinioce.

UNS: Postoje primeri kolega koji nisu dobili direktne pretnje, već su anonimni nalozi napisali adresu gde žive, uz opasku da bi „neko treba da uradi nešto“ povodom njihovog pisanja, a VTK nije po službenoj dužnosti delovalo, jer se ovo trenutno ne definiše kao pretnja. Koliko je za ove situacije problem u zakonskom rešenju, a koliko u radu organa, neujednačene sudske prakse? Šta očekujete od najave izmena Krivičnog zakona?

Matić: U tom primeru nema reči o krivičnom delu, međutim imamo situaciju i na jasnijim slučajevima da nema sudskih epiloga. To dramatično utiče na novinare, zbog čega je neophodno da i takvi slučajevi budu obuhvaćenu Krivičnim ili drugim zakonom, da se ne bi sve svodilo na inicijativu samog novinara.

Onog trenutka kada je sudska praksa ustanovila da se za gonjenje mora izreći direktna pretnja „ja ću te ubiti“, a ne da te „treba ubiti“, na neki način je dato uputstvo svim siledžijama, fašistima, boracima protiv slobode govora, kako da zaobilaze krivično gonjenje. Niz je takvih situacija nekažnjivost očiglednih pretnji, koje su uvijene u različite forme. Zbog toga Stalna radna grupa ima jedinstven stav, tražimo da se inkriminišu dela koja vode ka pretnjama ili izazivanju nasilja, koja do sada nisu obuhvaćena zakonom. Mislim da je to normalno – iz godine u godinu tehnologije i pravni sitemi evoluiraju, pa je neophodno i da se prilagođava sam okvir zakona i sudska praksa.

UNS: Šta smatrate da se još može učiniti na nivou države kako bi se zaštita i bezbednost novinara podigla na viši nivo?

Matić: Tu dolazimo do pat-pozicije u kojoj se nalazimo – postoji niz reakcija na predloge izmena zakona, ljudi koji tvrde da je zakon dobar, ali da se treba insistirati da se on poštuje. Da ne treba da se traže novi pravni okviri, odnosno da nova rešenja mogu ugroziti generalne slobode. Potrebno je da imamo opštu društvenu debatu, jedno ozbiljno razmatranje o slobodama koje postoje u našem drušptvu. Ja sam veliki zagovornik promena, a insistiram na programima koji su primenjeni u Skandinaviji.

Pre četiri godine, Švedska je napravila obimno istraživanje o govoru mržnje, slobodi govora i slobodama uopšte. Onda su na osnovu istraživanja, iza kog je stajala cela država i novinarska udruženja, napravljen akcioni plan protiv govora mržnje, pretnji i nasilja usmerenog prema javno izabranim ličnostima, novinarima, radnicima u kulturi, svima koji učestvuju u javnoj debati. Dakle, to nije bilo usmereno samo na novinare. To je nešto što nam u ovom trenutku nedostaje u inicijativi za promenu zakonskog okvira.

UNS: U ovoj situaciji, kada nedostaje ta šira društvena debata, koliko novinarska udruženja mogu da pomognu, jer je donedavno i oko osnovnih pitanja bilo nesaglasnih stavova? Kako da dođemo do jedinstva novinarskih udruženja po pitanju bezbednosti novinara i koliko je to moguće u duboko polarizovanom društvu?

Matić: Mi imamo podeljenu medijsku zajednicu, to nije novi fenomen, postoji dosta dugo. Činjenica da imamo i UNS i NUNS je nešto što ozbiljno slabi medijsku zajednicu. U redu, pored ta dva udruženja imamo asocijacije i udruženja medija, ali na esnafskom, elementarnom nivou imamo dva jaka i mogu da kažem sukobljena udruženja, koja često ne mogu da nađu zajednički imenitelj oko delovanja.

Saradnje ima na nekim nivoima, ali je i ta razjedinjenost izvor ohrabrenja za one koji ne žele da se naprave pomaci (u zaštiti bezbednosti novinara). Pluralizam može da postoji, ali u ovom slučaju imamo situaciju gde se to više koristi protiv novinara nego u njihovu korist.

Ali, to nije noseći problem, on je evidentan na nivou upravljanja ovim društvom. Mi smo i napravili novu radnu grupu da bi „uvukli“ i vlast u rešavanje problema, tamo gde ne možemo kao udruženja i kroz postojeću grupu. Veoma brzo je demonstriran nedostatak volje vlasti, ali i njenog poimanja problema, koliko izjave predstavnika izvršne i zakonodavne vlasti mogu da utiču na bezbednost novinara.

To je prelomna tačka na kojoj ćemo i dalje insistirali. Šta god mi uradili na razvoju, uvek ćemo se vraćati na nivo ponašanja vlasti, onih koji predstavljaju većinu, institucijama koje upravljaju. Samo tako možemo da utičemo na razvoj situacije

Pitanje bezbednosti novinara je veliki izazov za vlast u Srbiji. Ove godine je Evropska komisija dala mišljenje koje vlasti shvataju kao pohvalu i „zeleno svetlo“, ali je to sa onim što je do sada urađeno u oblasti iscrpljeno. Naredne godine će u izveštaju biti loše ako se ne napravi ozbiljan iskorak. On ne može da bude na nivou nekoliko projekata, koji mogu biti atraktivni, ovakvi ili onakvi, oni moraju zaista da budu posvećeni unapređenju bezbednosti novinara.