Topli obrok koji greje i najhladnija srca

Izvor: Jelenastojkovic

Njihova borba za novac, za terapiju za život deteta, ne zavređuje par reda u nekoj kolumni, već romane, ali oni bitku biju na svoj način i neprestano ponavljaju „hvala“.

Na tom dugom putu od dijagnostike do prikupljanja novca, preko primanja terapije u inostranstvu i sada povratka u rodni grad sreli su mnogo dobrih ljudi. Znani i neznani pomagali su ko je koliko mogao.

Ova priča, koju ne slučajno želim da podelim sa vama u ovim prazničnim danima, svedoči da nije pomoć samo novac, već i da pružiti ruku čoveku kada mu je najteže, mnogo znači.

U tim neformalnim razgovorima sa Vukanovim roditeljima, kako je njihov život izgledao u najtežim momentima kada su se bukvalno borili da im dete ostane u životu, pričaju kako nisu imali vremena ni za osnovne fiziološke potrebe.

Kako to biva i u ovim životnim bajkama, jednog dana tata Miloš je svratio do jednog prestoničkog  restorana gde pripremaju kuvana jela i pitao da li postoji mogućnost da svakog dana kupuju po dva obroka. Mama Ivana dodaje „bukvalno nam je toliko bilo potrebno da ostanemo na nogama“.

Vlasnica restorana je pitala „Dečko, odakle si ti, poznajem te po akcentu i ja sam Vranjanka“. On joj je umornim osmehom potvrdio da je iz Vranja i u razgovoru ispričao zašto su u Beogradu.

Od tog dana stizala su dva obroka svakodnevno na njihovu adresu, žena nikada nije htela da primi novac, odbijala je, koliko god su Ivana i Miloš insistirali da plate.

Majka koja danas prepričava ovaj događaj, u trenutku dok hrani svog dečaka pobednika za koga je uspeh da može da guta, plače … kaže, „žena koju nismo poznavali nas je bukvalno hranila tri puna meseca, kada smo bili tako sami, tako uplašeni i tako izgubljeni, ja joj to nikada neću zaboraviti“…

U tim suzama je toliko pomešanih emocija, toliko zahvalnosti, toliko sreće i toliko uspomena koje autorka ovih redova nije u stanju da vam prenese.

Vlasnica restorana ne želi da se njeno ime pominje, ne želi da se o njenom delu govori, ali možda želi da zna da se jedna srećna majka u njenom rodnom gradu svakodnevno kroz suze moli za njeno zdravlje i zahvaljuje joj se što im je pomogla kada im je bilo najteže.

Topli obrok koji je ova žena svakoga dana izdvajala za mladi bračni par je podsetnik svima nama, da delimo, pomažemo i budemo ljudi u ovim vremenima kada je dobrota postala raritet.

Neka ovi praznični dani, budu podsetnik da osluškujete oko sebe i dobro pogledate, jer svi možemo pomoći, svako na svoj način, jer jedino tako možemo opstati, vrativši se izvornoj ljudskoj potrebi da dobro pružamo i prigrlimo one kojima je možda zagrljaj tako potreban.

Tekst je prenet sa portala jelenastojkovic.