Iran: putovanje u prošlost – u poseti asasinskom gnezdu

Na našem velikom putu po Iranu, sedeći na suvozačevom sedištu mnogo puta razmeniću s njim priče o Persiji, a on će biti iznenađen kako neka strankinja koja nije iz čuvenog Lonely Planeta može poznavati Iran bolje nego što je očekivao. Nakon više od sat vremena, koliko su otprilike trajali pokušaji da tokom popod­nevne gužve napustimo 13-milionski Teheran, krećemo put severozapada ka planinama Alborz i Dolini Alamut.

Piše: Ivana Dukčević

Visine između 3.000 i 5.600 metara, venac planina Alborz koji se na istoku graniči s Avganistanom smestio se u obliku polumeseca položenog na leđima, na samom severu zemlje. U severnom delu, obronci snežnih planina sa plantažama žbunas­to posađenog čaja spuštaju se ka Kaspijskom moru iz kojeg se u Iranu vadi ikra za najčuveniji kavijar. Iranska luka Bandar-e Anzali, jedan je od najvećih proizvođača kavi­jara na svetu. „Pre dvadesetak godina, sve je bilo drugačije“, započeo je svoju priču gospodin Morteza o delikatesu sivosre­brne, koralno narandžaste ili kupinasto crne boje, dok je naš automobil ujednačenom brzinom grabio pejzažima Iranske vi­soravni. Jedanput godišnje, kada bi odlazio u posetu sestri i zetu u Dansku, nosio je oko kilogram kavijara na poklon, i plaćao po ceni od desetak dolara za kilogram. Danas su cene ikre kaspi­jske morune i jesetre višestruko veće, a kavijar u Iranu nije lako ni pronaći jer se 99% ukupne proizvodnje izvozi.

Nakon dva sata vožnje, povremeno mileći prilično zakrče­nim autoputem između Teherana i Tabriza stižemo do grada Kazvina; Kod Kazvina, put ka vencu Alborz skreće ka severu i naglim usponom napušta ravnicu Iranske visoravni nadmorske visine od oko hiljadu i po metara. Sa čestim, još neotopljenim snegom kraj puta krajem aprila, pežo pars kreće put još nebeski­jih visina, da bi se nakon izvesnog vremena spustio u središte između dva grandiozna niza planinskog venca Alborz. U kasno popodne, između planina i oblih smeđih brda bez drveća, nad dolinom Alamut je vedro, dok lenji oblaci u daljini zaklanjaju vidik ka vazdušnom linijom tridesetak kilometara udaljenom najvećem jezeru na svetu – Kaspijskom moru.

„Vreme je za čaj“, saopštava gospodin Morteza i zaustavlja auto na krivini jedne zaravni. Iz gepeka pežoa, vadi plastičnu izletničku korpu, priručno kuvalo, kutiju iranskog crnog čaja i staklene šoljice; za desetak minuta 5 o’clock tea počinje da se puši poslužen na kamperskom stočiću. Popodne je odbrojavalo poslednje sate kada smo nakon duge vožnje dostigli najviše delove pla­ninskog prevoja, kada je usledio dug spust u središnji deo između dva venca planina – prostranu, ba­jkovitu dolinu Alamut. Zalazak sunca nad valovitom dolinom, plitkim pirinčanim poljima i beskrajnim redovima voćnjaka višnje čiji se tek propupeli cvetovi gledajući sa vrhova brda u proleće bele nalik nepreglednim tačkicama, čine neobičan sklad sa malenim selima i njihovim kućama od okerastosmeđe, peče­ne gline i snežnim planinskim kapama koje dolinu okružuju. Iz fasade seoskih kuća na više mesta izbija uzidana trska – građe­vinski izum drevne Mesopotamije koji pečenom blatu omo­gućava da „diše“. Ogoljene planine boje dima sa ljubičastim prelivima, razbacana sela sa aluminijumskim krovovima delova uklopljenih kao u slagalici (radi lakšeg otapanja velikog snega) i poneko tirkizno jezero između vrhova, zajedno čine one tipič­ne pejzaže srednje Azije u kojima se putnik namernik ponekad može izgubiti u utisku bezvremenosti.

Sumrak je već polako ispunjavao pedalj po pedalj oblih brda, kada je naš automobil pristigao u Gazor-Kan, selo u istočnom delu Doline Alamut iznad kojeg se strmo iz­vija čuvena, nepristupačna stena sa još čuvenijim arheološkim ostacima. Na delimično blatnjavoj nizbrdici, sa snegom koji se sredinom aprila na samom vrhu još otapao, u voćnjaku propupelih višanja kraj bunara, pomoćnu kuću sa dve zasebne jedinice lokalni seljanin preuredio je za smeštaj turista. Osim nas, iste večeri u istoj kući, u nedođiji iranskih planinskih pejzaža noćila su dvojica Švajcaraca koji su obilazili zemlju so­lidnim, međugradskim autobusima. Za sve nas, gazda koji nije znao ni reč engleskog postavio je večeru na velikoj, okrugloj metalnoj tacni: beskvasni hleb, jogurt (gust kao kiselo mleko) i svežu salatu. Uputio nam je širok osmeh kada smo ogladneli i umorni od puta kao odgovor na postavljenu nam trpezu prozborili na persijskom: „Kheili moto shekerem“.

Narednog jutra, stotinak metara od kuće ispred nas ukazala se dve stotine metara visoka, sivkasta i naizgled neosvojiva ste­na sa ostacima Tvrđave Alamut ili Tvrđave asasina, na vrhu. U XI veku na ovom mestu reč „asasin“ nastala je i potom ušla u upotrebu u svetske jezike. Naime, izvesni Hasan Saba, pristalica isma­ilita – dela tada nove, šiitske verzije islama a danas zvanične vere – rešio je da bazu postavi na nepristupačnom mestu i odatle, uz pomoć vrlih mladića iz okolnih sela koje je regrutovao, teroriše okolinu. Prema jednoj verziji priče, njegove pristalice nisu znale da im je u piće i hranu stavljao hašiš a kada je droga počinjala da deluje, naređivao im gde da krenu u napad. Hasanovi vojnici u narodu su bili upamćeni kao izuzetno nemilosrdni, vešti i disci­plinovani – nalik nindžama na dalekom istoku pojavljivali su se niotkud i iza sebe ostavljali pustoš. Prema jednoj verziji priče, reč „asasin“ nastala je na ovom mestu od persijskih reči „hašaš“ i „ijun“, što znači „uživaoci hašiša“. Tokom XI veka, asasinski red imao je sve više pristalica i proširio je delovanje sve do Sirije na jugozapadu, gde su u to vreme vođeni prvi Krstaški ratovi. Hasanu i njegovoj družini decenijama niko nije mogao ništa. Niko do Mongola koji su osvojivši Persiju početkom XIII veka, na svom putu ka zapadu zbrisali sve, pa i ovo asasinsko gnezdo. Na vrhu nekada neosvojive stene, osim ostataka zidina Tvrđave asasina do današnjih dana nije ostalo mnogo. Ipak, i sam pogled odozgo na selo Gazor-kan, zelene zasade pirinčanih polja u proleće, propupele voćnjake i snežne vrhove svuda u krug, bez sumnje je vredan uspona i dragocenih uspomena zabeleženih fotoaparatom.

Odlomak iz knjige “Umetnost putovanja”, u izdanju Samizdata B92.

Ivana Dukčević je magistar primenjenih umetnosti, fotograf i putopisac, kreator samostalnih putovanja i autor stranica https://umetnostputovanja.rs/