Dani prkosa i ponosa: Beogradski maraton kakav ne poznajemo

Autor: Dejan Stevović, Izvor: Sportklub

Ići na start „Beogradskog maratona“, u subotu ili nedelju pre podne bilo je „in“. Oko crkve Svetog Marka brojni trkači su se spremali za trku sa metrima, za borbu sa štopericom, za nadigravanje sa samim sobom.

U desetak sekundi pre deset, počelo bi odbrojavanje a tačno u 10 bi gradonačelnik (bilo ih je 18 od Bakočevića, Grudenke, Hrustanovićke, Čovića, Đinđića, Mihajlovića, Bogdanovića, Alimpića, Malog…) dao znak. I reka trkača bi krenula pobeđujući prve metre na stazi od 42,195 odnosno 21 km. A neki minut kasnije mnogo više njih bi krenulo da trči „Trku zadovoljstva“ na pet km. Trk, šetnja, vožnja na rolerima, sa kućnim ljubimcima.

Beograd je živeo tada maraton i to je bila kruna aktivne nedelje ukrašene brojnim događajima. Od finala „Dečijeg maratona“ u Zoološkom vrtu, do serije susreta sa medijima, predstavljanja promotora, većinom zvezda svetske atletike, održavanja Javnog časa i brojne stručne tribine.

Dejan Nikolić i Predrag Manojlović su bili na čelu grupe koja je uz pomoć grada i sponzora vodila računa da sve bude kako treba. Višedecenijski direktor Beogradskog maratona Dejan Nikolić, danas nije na toj funkciji (to je neka druga priča totalno suprotna od sjaja same manifestacije). Priseća se prvo sa setom…

„Nema više Pepija, Đoke Vještice, Kenta Andersona, Freda Liboua, Vuka Bojovića, nema brojnih naših prijatelja iz zemlje i inostranstva koji su nesebično pomagali da naš maraton bude istinska svetkovina u svakom pogledu. Ta atmosfera, lepota trčanja, druženje i radost pobede jer svi su bili pobedinici je bilo neprocenjivo“.

I danas u još jednom aprilu u Beogradu, Nikolić pristaje da se priseti nekih momenata koji su dali sjaj maratonu. Prvi pravi maraton sa sertifikovanom stazom, priznat kao član AIMS je održan 5. maja 1990. Tu je i počela priča o promoterima koji su obeležili manifestaciju.

„Prvi je bio Bob Bimon. Dva meseca ranije je promovisao sa Mohamedom Alijem maraton u Los Anđelesu. Upoznao sam ih, predložio Bimonu, tada aktuelnom svetskom prvaku u soku udalj da bude naš promotor. Ispunili smo dogovor, kasnije je još dva puta bio 2007. i 2017. Koliko je zavoleo Beograd svedoči podatak da je želeo da 55 godina od čuvenih 8,90 iz Meksika, obeleži u našoj prestonici. Velikan.“

Svojevrsni vremeplov se zaustavlja na 1993.

„Sećate se kako je to vreme bilo. Sankcije, izolacije, nazapamćena inflacija, zabrane… Priča o promoteru se činala kao nemoguća misija. Ali tada je na scenu stupio Fred Libou, osnivač savremenog trkačkog pokreta, osnivač Njujorškog trkačkog kluba, direktor Njujorškog maratona, legenda maratonskog pokreta za života.“

Nije bilo lako.

„Kakvi lako. Došao je na naš šesti maraton pravo sa Bostonskog maratona, ignorišući savete zvaničnika SAD pa i gradonačelnika Bostona da ne ide u Srbiju. Mesec dana pre trke u Beogradu na Kongresu AIMS pozvao je sve članice da dođu u naš glavni grad, pokažu snagu pokreta, iskažu solidarnost. Sa Fredom smo probili medijsku blokadu. Pričao je da maratonski pokret ne trpi podele, da su tu jednaki i svetski asovi i početnici i da u Beogradu hoće da podeli radost trčanja. Objavio je u „Njujork tajmsu“ autorski tekst sa naslovom: „Trkački mir na Beogradskom maratonu“. Teško bolestan, istrčao je polumaraton. Preminuo je od tumora na mozgu naredne godine. Kakav gest velikog prijatelja. Bio je i ostao inspiracija“.

Sećanja se ređaju kao na traci:

„Imao sam odlične kontakte sa Santa Monikom klubom najvećih atletskih zvezda. Tada nam je sinula ideja da pozovemo Karla Luisa ili King Karla najvećeg svih vremena. Pristao je ali je izolacija te 1994. još uvek bila jaka. Umesto dolaska Luis je snimio nekoliko spotova u Hjustinu. Zbog njegove podrške trčalo je preko 50.000 ljudi. Tu kolonu su mediji nazvali „Treća beogradska reka“ a i danas se smejem kada ga vidim kako pokušava da izgovara pravilno srpske reči i ono čuveno „Vidimo se na Terazijama“. Kasnije nam je ispunio dva puta želju, bio je tu 2006. i 2013. Šta je to značilo ne moram da govorim“.

Nastavljajući priču o promotorima danas ambasador AIMS pominje Sergeja Bubku:

„Bilo je to 1997. na jubilarnom desetom maratonu. Uživao je u razgovoru sa gradonačelnikom Zoranom Đinđićem. Još uvek vladajući svetski rekorder u skoku motkom, harizmom, neposrednošću, skromnošću nas je sve osvojio. Niko nije ostao bez fotografije, autograma, odgovora. Tada je bio i zvanično najbolji sportista sveta, neponovljva ličnost.“

Skrećemo malo sa priče o ličnostima koje su bili ukras Beogradskog maratona. Legendarni direktor se vraća na 1994.

„Tada smo bili u ofanzivi, jedini međunarodni sportski događaj u zemlji. Iza nas je stala država, predsednik Počasnog odbora je bio predsednik države Zoran Lilić. Sednice su bile stalne, naporno se radilo a te godine je u priču ušao dr Vojin Đorđević direktor „Soko Štarka“. Tada je počelo naše intenzivno druženje koje je trajalo 11 godina u periodu velikih turbulencija. Zadužio nas je.“

Četiri godine kasnije Beogradski maraton je bio svojina svakog Beograđanina. Uveden je jedinstveni Dečiji maraton, sa kvalifikacijama u vrtićima, finalu kod Slonare u ZOO vrtu uz nemerljivu saradnju Vuka Bojovića.

„Te 1998. obe manifestacije su dobile svoje himne. Za Dečiji maraton je muziku pisao Ljuba Ninković, tekst Jovica Tišma, a pevali Vesna Trivalić i Boda Ninković. Za „starije“ na tekst Gorice Popović, muziku je pisao Vlada Maričić, a pevali Vladana Marković, Marija Mihajlović, Leontina Vukomanović, Dejan Cukić, Nenad Knežević… Bili smo tada kompletni u svakom pogledu.“

Ali već naredna godina je stavila Beogradski maraton pod znak pitanja. Država je bila pod bombama.

„Imali smo slogan „Trči svete – zaustavi rat“. Sećam se, 17. april, znak za start dao je Franjo Mihalić. Sjajni su bili naslovi posle trke „Poruke mira iz Beograda“, „Trka mira i ljubavi“, „Više od trčanja“… Tog dana nije bilo bombi. U Rusiji su u 11 gradova od Murmanska do Vladivostoka u isto vreme trčani maratoni sa imenom „Beogradski maraton“. I tada prvi čovek IAAF Primo Nebiolo je dao dozvolu za održavanje međunarodnog maratona a ogromna je bila uloga gradonačelnika Vojislava Mihajlovića u sprovođenju svih mera radi bezbednog održavanja maratona“.

Posle bombradovanja „Beogradski maraton“ se vratio na pravu stazu. Već je postao sastavni deo života Beograđana. Promoteri su se ređali. Patrik Sjeberg i Havijer Sotomajor su se družili sa Dragutinom Topićem, bile su tu Marlen Oti ljubimica većeg dela medija, Lase Viren, Galina Čistjakova, Roza Mota, Pol Tergat, Vilson Kipketer…

„Sećam se 2007. su bili zajedno Bimon i njegov naslednik Majk Pauel. Sreli su se na beogradskom maratonu. Iz Beograda im je ostala uspomena na susret sa velikanom Nenadom Stekićem i tadašnjom juniorskom svetskom prvakinjom u skoku udalj. Zove se Ivana Španović i zna se ko je i šta je danas. Kraljica ‘kraljice sporta’.“

I kao telepatija, Nikolić se čuo sa Goranom Obradovićem pored kojeg je bila Ivana. Odmah je rekla:

“Bilo je neverovatno videti uživo legende koje su trajno obeležile naš sport, videti da su i oni od krvi i mesa, da su granice uvek u našim glavama i da ne postoje ograničenja. Bila sam ponosna što sam u tom trenutku već sama napravila neku uvertiru u svemu što je do danas urađeno. Naravno, uživala sam u savetima i ohrabrenjima najvećih skakača svih vremena.”

Podseti nas Nikolić da „Beogradski maraton“ dodeljuje trofeje posvećene Đoki Vještici, Fredu Libou uz dozvolu porodice, trofej Franjo Mihalić… da je bio učesnik brojnih humanitarnih akcija održavanih tokom trke.

Nikolić i danas kao visoki funkcioner AIMS živi maraton. Onaj „Beogradski“ je životno delo njegovih saradnika i njega samog.

„Imamo ponude da napravimo nešto za istoriju o tim godinama. Pitaju da li to možemo. Neka niko ne brine, biće to dobra priča.“

Tekst je prenet sa portala Sportklub.