Oporezivanje bogatih je pedagoška taksa

Izvor: H-ALTER

Ako je u proteklih dvadeset godina postojala ikakva sumnja da živimo u prijelomnom povijesnom periodu, 2026. je godina njen zadnji trag izbrisala. Gotovo kao da svaki tjedan svjedočimo počecima novih ratova, najavama novih prijetnja tehnoloških dostignuća, ispisivanju novih pravila gospodarskog nadmetanja i općenito događajima koji jedan za drugim zabijaju čavle u lijesu starog internacionalnog poretka. Davni su dani Franicsa Fukuyame i Kraja povijesti, pera teoretičara diljem svijeta takmiče se za titulu prvaka u opisivanju vrlog novog socio-političkog momenta. Sa svojom novom knjigom Velika globalna transformacija: nacionalni tržišni liberalizam u multipolarnom svijetu (2025), u trku, ili bolje rečeno slagalicu, uključuje se i srpsko-američki ekonomist i istraživač Branko Milanović.

Milanović je istraživački profesor na Gradskom sveučilištu u New Yorku, te predavač pri Londonskoj školi ekonomije i političkih znanosti, a u svojoj četrdesetogodišnjoj karijeri profilirao se kao jedan od vodećih svjetskih stručnjaka za nejednakosti. U utorak je, 21. travnja, gostovao u Laubi u sklopu najave ovogodišnjeg Subversive Foruma, gdje je prezentirao svoje teze tektonskih promjena dvorani ispunjenoj novinarima, aktivistima i intelektualcima lijeve provenijencije. Iako je Milanovićeva perspektiva, vjerojatno zahvaljujući njegovom dugogodišnjem radu u imperijalističkim institucijama poput Svjetske banke i Carnegie think-tanku, po analizi i rješenjima bliža ljevijem krilu liberalnog establišmenta, nego mnogim prisutnima u Laubi (pa se čovjek zapita što ga točno čini subverzivnim), erudit je staroga kova s neprocjenjivim empirijskim uvidima u širu sliku prostorno-vremenskih ekonomskih tekovina. S Milanovićem smo zato porazgovarali o historijskom značaju današnjih nejednakosti, o titularnoj globalnoj transformaciji koje one uzrokuju, i o utjecajima koje to vrši na našu političku stvarnost. 

Možete li skicirati stanje nejednakosti u današnjem svijetu? Kako se razlikuje od onog prije dvadesetak godina i koji su trendovi?

Nestanak socijalizma kao alternativne mogućnosti i činjenica da su sindikati strašno opali radnicima je ostavio da prihvate nešto lepši, začinjeni neoliberalizam ili desnicu

Ako pogledate velike zemlje danas, recimo SAD, Kina, Indija, Rusija, i ako poredite njihovu nejednakost s npr. Gini koeficijentom (statistička mjera za prikazivanje nejednakosti unutar društva op.a.), one su danas sve nejednakije. Imaju veću nejednakost dohodaka nego pre trideset godina i imaju još veću razliku u nejednakosti bogatstva nego što je nekad bilo. Ako onda pogledate zemlje sa veoma visokom nejednakošću, kao što su Brazil i Meksiko, oni danas imaju nešto nižu nejednakost nego pre trideset godina. To je rezultat različitih programa, poput Lulinih (predsjednik Brazila, op. a.), koji su pomogli velikom broju veoma siromašnih porodica. Treća stvar, ako pogledate nejednakost u celom svetu, onda je ta nejednakost manja nego što je bila pre dvadeset godina. To na prvi pogled izgleda kontradiktorno jer su sve velike zemlje postale nejednakije. Ali relativno siromašne zemlje kao Kina, Indija, Pakistan i Indonezija su postale bogatije čime su značajno doprinele smanjivanju globalne nejednakosti mimo toga što je unutar njih samih nejednakost porasla

To je neki paradoks. Imate manje-više sve značajnije zemlje s porastom interne nejednakosti, ali u isto vreme imate neku vrstu konvergencije dohodaka između Kine i SAD-a. Kako Kina povećava dohodak 1,4 milijarde ljudi, oni smanjuju ukupnu nejednakost u svetu mimo toga što oni u svojoj zemlji imaju povećavanje nejednakosti.

Postoji li usporedivi povijesni period u tom smislu? Neki teoretičari vuku paralele s krajem 19. i početkom 20. stoljeća.

Jeste, recimo Thomas Piketty. To jeste i nije tačno. Tačno je kada pogledate dohotke od tržišta, rada i kapitala bez državne redistribucije. Oni su sada čak možda u nekim slučajevima i na višoj razini nego tada. Ali u međuvremenu je došlo do mnogo značajnije uloge države. Preraspodela koju danas vrši SAD – da ne govorimo Nemačka ili EU – smanjuje nejednakost preko sistema poreza i preko socijalnih davanja. Nemačka bez redistribucije ima Gini koeficijent od 55, što je visoko, tip nejednakosti koji imate u Južnoj Africi, no država smanjuje to sa 55 na 35 direktnim porezima i redistribucijom penzije, nadoknadama za nezaposlenost, nadoknadama za siromašne i drugim davanjima. Prema tome, ako objektivno pogledamo tzv. raspoloživi dohodak, današnja nejednakost je manja nego što je bila recimo 1910.

Što Vaša analiza otkriva o ovim prostorima?

Bivši jugoslovenski blok ima velikih razlika između zemalja. Hrvatska i Slovenija su deo EU, imaju evro i nemaju monetarnu politiku. S druge strane Srbija nije integrisana, drugačije razmišlja, pokušava da radi sa Kinom i SAD-om i Rusijom i EU, dakle sedi na četiri stolice. Kad gledamo spoljnopolitički, nema neke sličnosti. Kad gledamo unutra, ne mislim da je i jedna jedina jugoslovenska republika specijalno uspešan primer tranzicije. Slovenci lepo žive, dostigli su druge zemlje, ali su to napravili jer je južna Evropa pala. Oni su na nivou Italije što je veliki uspeh, ali to je i neuspeh Italije. Kad pogledate stope rasta, ni jedna od tih zemalja nije imala ni poljsku, ni estonsku, ni sad albansku stopu. Ima razlike, Slovenija i Hrvatska su bolje prošle, ali ne vidim dramatične situacije. Dramatično bi bilo da su se razlike naglo povećale ili da je neko postao mnogo uspešniji. Zanimljivo je da Slovenija, Hrvatska i Srbija od 19. stoleća do danas imaju nepromenjen relativan odnos. Ako je po dohotku Srbija 1, Hrvatska će biti 1,5, a Slovenija 2. Trideset godina je prošlo, relativni odnosi su više-manje isti.

U vašoj novoj knjizi fokus je ipak na promjenama, konkretno na transformaciji neoliberalizma u nacionalni tržišni liberalizam. Međutim, naizgled nova faza zadržava ključne komponente poput deregulacije, poticanja natjecanja i neprikosnovene vjere u tržište. Dakle, kako se ova nova faza razlikuje od neoliberalizma?

Nema dileme da smo završili sa jednim periodom neoliberalne globalizacije, možda već 2016. sa prvom Trumpovom administracijom, a sada sa upotrebom prinudnih politika i visokim carinskim stopama. Moj argument je da je neoliberalizam bio koherentna doktrina privatizacije i deregulacije na domaćem i na međunarodnom planu, ideološki okvir koji je tražio slobodnu trgovinu, niske carine, prohodnost kapitala i roba. Taj međunarodni plan više ne postoji; više nije neoliberalan, nego je sada merkantilistički, što znači da se država pojavljuje kao značajni igrač. Firme su značajne, ali firme koriste države koje im daju potporu ili onemogućavaju firme drugih zemalja. Na domaćem planu vidim nastavak neoliberalnih politika. Trump je očigledan primer, Macron ima potpuno neoliberalnu agendu… U neoliberalizmu država je imala ulogu da pomogne bogatima kad je došlo do krize, njezina je uloga bila obezbediti uslove konkurencije kojima se onda dolazi do tržišne utakmice. Ta uloga, po mom mišljenju, još uvek ostaje na nacionalnom planu, a na međunarodnom planu uloga države postaje značajniji element u politici. Firmama je značajna njihova država da ih podrži, a država vidi firmu kao način da ima veći ekonomski uticaj.

Nije li stapanje državne i korporativne moći glavna odrednica fašizma?

Ne volim puno da koristim reč fašizam u sadašnjem kontekstu, jer se ona često jednostavno koristi kao uvreda Trumpu ili Putinu ili kome god. Ali imate pravo, fašizam je imao ekonomsku politiku i to je bila upravo takva politika, veoma dobra za vlasnike kapitala. Mi to znamo empirijski, primerice da su vlasnici kapitala podržali nacističku partiju, da su sve finansirali i da su zaista imali veoma visoke profite dok nije došlo da rata. Oni nisu bili zainteresovani da bude rat kao što je bio na kraju, sa Holokaustom ili sa napadom na Sovjetski savez, ali su bili veoma zainteresovani za to da imaju ratnu industriju i da prave pare.

Niste jedini teoretičar koji smatra da je neoliberalizam smijenjen. Yanis Varoufakis predlaže tehnofeudalizam, stavljajući naglasak na digitalno rentijerstvo, dok Henry Giroux uslijed Epstein skandala govori o rastu gangsterskog kapitalizma. Jesu li sve ove teorije komplementarne?

Imam utisak da je pristup nacionalnog tržišnog liberalizma širi. Kada govorite o Varoufakisovom pristupu, meni se ne sviđa reč feudalizam jer se to odnosi na jedan konkretan istorijski period gde smo imali neslobodni rad, dok je kapitalizam slobodni rad,  kontrakt između poslodavca i posloprimca. Termin mi izgleda prihvatljiv za neku širu upotrebu, ali mislim da nije dovoljno precizan. Ovo drugo nije netačno, ali mi malo deluje uvredljivo. Tačno je da imamo elemente gangsterizma i u puno zemalja de facto imamo spregu između nelegalnih aktivnosti i politike. Ali opet, često je tako bilo. Istorijski, East India Company je nelegalno prodavala opijum u Kini sa potporom Britanije. Tada bi Velika Britanija u stvari bila gangsterska država.

Bavite se i sponom ekonomije i rasta ekstremne desnice. Možete li ju pobliže opisati?

Ne volim puno da koristim reč fašizam u sadašnjem kontekstu, jer se ona često jednostavno koristi kao uvreda Trumpu ili Putinu ili kome god

Mislim da je uspon Azije i naročito uspon Kine doveo do toga da je veliki deo poslova u Evropi, a i Americi, otišao tamo gde je jeftinije. Domaći radnici su izgubili te poslove, a empirijski se pokazalo da su nove poslove dobili po platama koje su bile niže. S druge strane, vlasnici kapitala u SAD-u su imali interes da smanje troškove angažirajući jeftiniju radnu snagu ili uvozeći jeftinija dobra. Činjenica je i kad pogledate rast dohodaka u Americi, da 90 – 95 posto stanovništva ima 1 posto godišnji rast, a ovi na vrhu imaju čak 3 posto. To je velika razlika, pogotovo kada to kumulirate. U trideset godina ovi imaju više nego dupliranje, a većina ima porast od  trideset i nešto posto. Mislim da je to jednostavno dovelo do nezadovoljstva srednje klase, plus nezadovoljstvo zbog političkog elementa, u smislu da je neuspeh bio tretiran od ovih koji su uspešni kao rezultat moralne ili intelektualne slabosti. Nestanak socijalizma kao alternativne mogućnosti i činjenica da su sindikati strašno opali radnicima je, u stvari, ostavio dve mogućnosti. Jedna je da prihvate nešto lepši, začinjeni neoliberalizam kao što je bio New Labour u Engleskoj, Clinton u SAD-u, Gonzalez u Španiji itd. Druga je opcija desnica, koja je počela da tvrdi kako se bavi i brine o njihovom interesu.

Što bi ljevica trebala napraviti po tom pitanju?

Ne znam, kompleksna je situacija. Levica ne može da bude standardno na levici kao što je bila jer se potpuno promenila struktura zaposlenosti. Vi više nemate 1000 fabrika od 1500 ljudi koji imaju manje ili više iste interese. Danas je to sve mnogo više isparcelisano, prekarizirano i mnogi zavise od individualnog ugovora. To je potpuno drugačije od nekada, kad ste imali pregovaračku moć. Levice se onda više okupljaju oko drugih tema koje nisu samo radničke, kao problema zaštite čovekove okoline, oporezivanja najbogatijih, limitiranja bogatstva – sve relevantne i važne teme koje imaju svoju eksternaliju.

Verovanje da će se limitiranjem takve vrste ekstremnog bogatstva limitirati uticaj ekstremnih bogataša na politički život, vera je u eksternaliju. Ne oporezujete najbogatije samo da biste uzeli taj novac i predali ga nekom drugome, nego to radite jer takva centralizacija novca vodi ka centralizaciji moći. Postoji primerice ideja oporezivanja bogatstva, što je sad Zucman predložio (prijedlog francuskog ekonomista za oporezivanje 2 posto bogatstva milijardera godišnje op. a.) i to jeste ideja koja se bogatima nikako ne dopada. Ja mislim da je to dobro. To je pedagoška taksa, indikacija: “vi ste suviše bogati i suviše veliki, to je preterano i uzet ćemo vam tu taksu iako ona neće značiti puno para”.

To pak govori o slabosti ljevice. Daleko je to od maksimalističkih ciljeva historije poput preuzimanja sredstava za proizvodnju.

Niko više o tome ne govori.  Da je ovako situacija bila predstavljena pre sto godina, reklo bi se “uzet ćemo tvornicu i završena priča”. Uzmite Kubu koja je imala ogromne tajkune povezane s američkim kapitalom – bila je nacionalizacija. Uzmite i Englesku gde su nacionalizovali rudnike, elektriku, železnički transport. Ja danas jednostavno ne vidim da je to moguće. Gramscijeva ideja o ideološkoj hegemoniji je značajna. Možda neko može doći s idejom nacionalizacije tvornica, ali oprečne ideje imaju ideološku kontrolu nad nama. Neko će na tu ideju reći: “to je propalo, to je bezveze”. Moramo da prihvatimo da se promenila struktura kapitalizma, došlo je do pada socijalizma i nacionalizacija nije nikome na stolu.

Tekst je prenet sa potala H-ALTER.