Simbolika i poetika uspona i sunovrata

Autor: Aleksandar Arsenijević, Izvor: Novi magazin

Kada nešto pola veka egzistira na sceni periodike, kao što je to slučaj sa časopisom za književnost, umetnost i kulturu – Gradac, onda u iščekivanju novog broja jedinu nepoznanicu predstavlja tema kojom će se u njemu baviti uredništvo i priređivač. Tokom pet decenija i dvesta trideset i jednog broja uredništvo Gradca, koga izdaju čačanski Dom kulture, a od skora Kulturni centar Čačak, i Umetničko društvo Gradac, ne odustaje od koncepta koji podrazumeva da izborom i serioznim pristupom temi predstavlja svojevrsan izdavački dragulj. Bilo da je reč o avangardi, Daliju, Ljubi Popoviću, panku, Džimu Morisonu, detinjstvu…

Stoga nema nikakve sumnje da će sličnu pažnju izazvati i novi dvobroj koji je nedavno promovisan na platou ispred Umetničkog paviljona Cvijeta Zuzorić na beogradskom Kalemegdanu, a kao temu ima bend Ekatarina Velika čija su muzika, a slobodno se može reći umetnički izraz, obeležili period 1980-ih i početak 1990-ih godina.

SADA I OVDE: Period koji se danas često tumači kao poslednji trzaji jugoslovenskog modela soft komunizma, odnosno utopije nazvane socijalizam po meri čoveka. Ali i kao vreme kad su na naplatu počeli da stižu računi a dotadašnji sistem vrednosti neumitno počinjao da se urušava, a isplivavaju pojave kakve se nisu mogle, ili bolje reći nisu smele, zamisliti samo koju godinu ranije. 

„Trideset godina je prošlo otkako je Ekatarina Velika prestala da postoji čini se da je sa svakom od tih godina postajalo sve jasnije da je po mnogim, kako proverljivim tako i onim neuhvatljivim merilima, reč o najznačajnijem, sasvim jedinstvenom opusu u ovdašnjoj pop muzici. Delimično obrazloženje za ovakvu, pomalo zaoštrenu, tvrdnju izrekao je Aleksandar Žikić u do danas najboljoj monografiji posvećenoj Milanu Mladenoviću i, sledstveno, EKV – ’Ljudi koji su te ploče snimili niti su onda, niti bi danas imali čega da se stide’.

Danas, četvrt veka kasnije, i ova Žikićeva rečenica, koja je potkraj 1990-ih godina još uvek podrazumevala pre neku vrstu odbrane pred nadirućim i svepotapajućim javnim prostaštvom nego šamar bilo čijem (rokenrol) ukusu danas, dakle, čak i ta rečenica svetluca aurom nostalgije za vremenom kad se uopšte mogla izgovarati, dobom kad je imalo smisla sameravati rokenrol bendove, kada je strasno zalaganje za modern(ističk)i muzički svetonazor bilo koliko stvar ličnog ukusa toliko i pitanje dostojanstva“, navodi u uvodnom tekstu Marjan Čakarević, priređivač novog Gradca.

Vremenski period od tri decenije koji je protekao od kraja priče naslovljene EKV, kako objašnjava Čakarević, nameće obavezu da se kroz najvažnije i najreprezentativnije tekstove, intervjue, eseje pisaca, kritičara… oblikuju status i doživljaj onoga šta EKV znači sada i ovde. „Stoga se čini da je dobar čas za preispitivanje kako samog opusa EKV tako, posredno i posledično, i ukupnog nasleđa jugoslovenskog rokenrola: kome, šta i na koji način ovaj bend danas govori i znači, ali ne manje kome, šta i na koji način danas govori i znači to kome je, šta i na koji način ovaj bend nekada, u tzv. realnom vremenu, govorio i značio“, objašnjava on.

Preslušajte bilo koju EKV ploču večeras; ugasite svetla; zaboravite na izbore; čućete Sadašnjost u najsurovijem/najemocionalnijem obliku. Milan, Bojan, Vd, Margita, bez obzira na bolesničke dijagnoze, žrtve su rata: zajedno s njima, svi slušaoci. Možda je to početak kraja ili kraj početka: da EKV bude tema oko koje ćemo se svi uvek/uvijek lako složiti

NA TRAGU MARGINALIZOVANIH VREDNOSTI: Od svog nastanka pa do dana današnjeg EKV je izazivala oprečne stavove. Neki novi klinci iz šezdeset i sedamdeset i neke Milana Mladenovića, Margitu Stefanović, Bojana Pečara i ostale članove benda doživljavali su kao nešto najznačajnije što se desilo na jugoslovenskoj rok sceni. Na drugoj strani, oni što su svoju muzičku i životnu inspiraciju iznalazili u rok muzici s kraja 1960-ih i s početka 1970-ih, s obzirom na to da je na ove nesretne prostore od Vardara pa do Triglava, sve stizalo sa izvesnim zakašnjenjem, na sve ono što se na svetskoj i jugoslovenskoj sceni dešavalo 1980-ih gledali su ili sa tvrdokornom negacijom ili sa izvesnom rezervom. Baš kao što mnogi od njih to čine i dan danas uprkos popriličnoj vremenskoj distanci. Međutim, posle tolikih decenija, u jednome se njihovi stavovi koji se odnose na EKV u potpunosti podudaraju. I jedni i drugi se bespogovorno slažu da Milan, Margita, Bojan i ostali članovi benda EKV sada nesporno predstavljaju simbol danas krajnje marginalizovanih vrednosti.

Simbol uspona i sunovrata nečega što nazivamo srednjom klasom. Ali pre svega, kako kaže Dušan Vesić, autor knjige Magi: Kao da je bila nekad, simbol bunta koji današnjim posleratnim generacijama nije nešto naročito blizak. Niti im je razumljivo da je svojevremena tvrdnja – slušam EKV – pre svega predstavljala svojevrsan politički stav i nije se isključivo odnosila na tekst i melodiju Milanovih pesama zbog čega smo se prema EKV i njenom stvaralaštvu sa dužnim respektom odnosili i mi koji smo posedovali možda samo jedan njen album i voleli nekoliko pesama, baš kao i oni klinci koji su dan za danom ispunjavali salu beogradskog Doma omladine, hale i dvorane u Zagrebu, Sarajevu, Ljubljani…

Za Fridu Kalo umetnost je bila neodvojiva od života, a život neodrživ bez umetnosti. Prikazujući njen život od ranih borbi s bolešću do strastvenih ljubavnih afera sa Dijegom Riverom, autorka Slavenka Drakulić u romanu Frida ili o boli, koji je nedavno objavila beogradska Laguna, daje živopisnu sliku jedne žene kojoj je telo bilo slomljeno ali ne i duh, i koja je prkoseći društvenim normama, istrajavala u svojoj jedinstvenosti. Vešto kombinujući različite pripovedačke tehnike, fikciju i fakte, posvećeno istraživanje i duboko saosećanje, Slavenka Drakulić ubedljivo i književnoumetnički uspelo dočarava lik Fride Kalo, žene koja je ličnu bol pretvorila u bezvremenu umetnost.

Jedan od najnovijih naslova iz Lagunine produkcije – Frida ili o boli, zajedno sa još 50 hiljada drugih, biće na neverovatnim popustima od 7. do 9. juna u knjižarama Delfi i Laguninim klubovima čitalaca u Srbiji i regionu (60 lokacija u 33 grada), kao i na sajtovima laguna.rs i delfi.rs, tokom jubilarne, 30. Noći knjige, omiljene manifestacija svih koji vole knjigu i čitanje. Pored velikih popusta koji se ne propuštaju u Noći knjige, za jubilarno izdanje ove manifestacije održaće se dve zanimljive promocije u Velikoj sali i u knjižari Delfi beogradskog SKC, sa čak četiri domaća i regionalna autora. Svoje nove knjige – Sinajski testament i Serafim predstaviće, najpre 7. juna, Vanja Bulić i Dejan Stojiljković, dok je promocija knjiga Nada Ante Tomića i Sigurna kuća Marine Vujčić zakazana za 8. jun.

SADAŠNJOST U NAJSUROVIJEM OBLIKU: „Tu negde oko rata, oko zločina, oko ubistava, oko mržnje stižemo do EKV generacije koja je uništena/preživela, tek kao lahki dokaz da se nešto ka Muzika moglo formirati u onim zlosrećnim vremenima kad je sve, naizgled, bilo happy; ali, iza oblaka, stizali su miloševići, Karadžići, mladići, tuđmani… gde više nije bilo mesta za rokenrol, gde se folklorna genitalija sa domoljubnog ognjišta poštovala iskonskom snagom patriotizma, i gde su, najednom iz većine, EKV prešli u manjinsku manjinu, zbunjenu folklornim napevima i krvavim refrenima. Činjenica da danas, posle tolikih godina, EKV slovi za bend koji nema nikakav jugo-prefiks, govori o nekoliko stvari: da Milan, Bojan i Margita nisu nijednog časa imali nikakvu otadžbinsku ideju upotrebljivu za buduće ratove; da su jedino i samo postojali kao eho izgubljene generacije zazidan između titoizma 1970-ih i depresije 1980-ih; u toj crnoj rupi trenutku uhićene slobode EKV započela je svoj rad koji danas, posle toliko godina, izgleda/zvuči svežije, modernije i, nažalost, aktuelnije nego pre deset-petnaest godina… Preslušajte bilo koju EKV ploču večeras; ugasite svetla; zaboravite na izbore; čućete Sadašnjost u najsurovijem/najemocionalnijem obliku. Milan, Bojan, Vd, Margita bez obzira na bolesničke dijagnoze žrtve su rata: zajedno s njima, svi slušaoci. Možda je to početak kraja ili kraj početka: da EKV bude tema oko koje ćemo se svi uvek/uvijek, lako složiti“, napisao je nedavno preminuli Petar Luković povodom smrti Margite Stefanović.

Ni ovoga puta uredništvo i priređivač časopisa Gradac ni za pedalj nisu odstupili od koncepta po kome svaki broj, kako zaključuje priređivač Marjan Čakarević, nudi pogled i spoznaju iz neke druge vizure ali i kod čitaoca pobudi želju i potrebu da samoinicijativno krene da se bavi temama i vrednostima za koje se često čini da su odavno protumačene i potvrđene. „Ne da bi se na njih stavila tačka, već upravo suprotno da bi se rasprava tek otvorila. Makar i među onih pet hiljada ljudi koji će dignuti čaše u slavu ovog broja Gradca“, zaključuje Čakarević.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.