NI ZASTALI NISMO

Ni zastali nismo…
Ni zamukli…

Devet je mladica
otrgnuto od jutarnjeg majskog sunca
i sa njima grana-zaštitnica,
otkinuta prva,
da ne smeta trganju mladica,

a još devet, avaj, sasečeno noću,
što obznani mračna sutrašnjica…

Devetnaest smrtovnica!

Ni zastali…
Ni zamukli…

Da u tišini
žrtve ožalimo,
tugu podelimo,
u muci sastradamo,
sunovrat osvestimo.

Samo smo nastavili, joj,
sve gazeći po krvi mučeničkoj,
po boli roditeljskoj,
po savesti vlastitoj.

A trebalo je, ko Niniva,
u kostret da se odenemo,
na kolena padnemo,
pepelom pospemo,

pa skrušeni od kajanja,
bez krivice poricanja,
iz tog mraka –
dečijih humaka,
zarad živih potomaka,
reč po reč,
dvig po dvig,
da se menjamo
iz korena,
da se dižemo i celimo
i da se, ako Boga znamo,
više ne delimo.

Hudoj sudbi leka nema –
– tu neprebol slama.
Savešću progovaram:
krv je ove dece
na našim rukama.

Autorka: Dragana Albijanić, 03.01.2024.