Milena Marković: Jebo vas CV

ja se zovem milena marković rođena sam u

zemunu jednog jutra u aprilu moja majka je

stigla da da doručak sestri i bratu ispala sam

uredno glavom i bila sam dobra beba

soba je bila mala i pregrađena ormarom na

muški i ženski deo sećam se kreveca sa

mrežom i njih velikih kako idu tamo dok me

neko ne uhvati i presvuče onda sam suva i

otac mi se smeje i kad smo išli na selo pravio

je tobogan kolima tako što se zaletao na

nizbrdicu i skoro da nisam više tako nešto

lepo doživala osim ono kratko kad se napijem

pre nego što sve počne da se vrti išla sam sa

bratom na duge šetnje preko reke preko

mosta pa u grad jednom sam stavila kanu na

kosu i pala je kiša i crvena voda je krenula da

curi niz moj vrat i taj me stariji momak

poljubio na stanici i smejao se a mirisao je na

duvan i dop i bila je stara peć u vajatu gde

sam ja sedela satima i čeze su

bile a onda bih legla na travu i gledala

bagrenje i nebo topole i nebo

šljivim je bio i kukuruz i jako hladna reka i

srebrne pastrmke i rodila sam dete rano

i dojila sam dete dve godine i on nije nikako

počinjao da priča i stalno je trčao i trčao

i živela sam sama u stanu koji je gledao na

krovove i kuvala sam i smejala se i trčala i

padala i preživela sam ja se zovem milena

marković i odrasla sam na  novom beogradju

onda sam otišla na đeram pijacu pa sam se

opet vratila na novi beograd vrlo verovatno

ću tu i ostati do samog kraja

ne znam da vozim bicikl i ne znam da

vozim kola i jako teško računam i znam

vrlo malo stvari i znam da ću do kraja još

manje da naučim.