Selevčani

Jednom, davno, u Zagrebu, u šetnji, hvalim svom starijem kolegi silno znanje Tome Ladana, a on, najveći cinik modern hrvatske lirike, odmahne rukom i kaže – šta je njegovo znanje prema mom neznanju?

Mnogo godina kasnije, u jednom drugom razgovoru, zaključimo Latinka Perović i ja kako se gornja dosjetka može primijeniti i na odnose Beograda i Zagreba u proteklih stotinjak godina. Nije da nismo ništa znali (jedni o drugima), ali je obostrano neznanje od samog početka bilo veće od znanja.

Napokon i u Krležinim Marginalijama, objavljenim dvadesetak godina nakon autorove smrti kao zbirka komentara na tekstove iz Enciklopedije Jugoslavije, vidi se upravo to – niti je hrvatska historiografija valjano poznavala i pratila srpsku historiju i obratno, srpska je podjednako manjkavo tumačila zbivanja zapadno od svojih granica. U oba je slučaja neznanje bilo veće od znanja.

Kao ilustracija gornjeg problema neka posluži ovaj simpatični davni tekst. Diktirao ga je svom pisaru Vuku Stefanoviću Karadžiću nepismeni vožd Miloš Obrenović, a do mene je stigao istom kad sam iz čedne Kroacije prispio među Selevčane.

U Kragujevcu je Miloš od Srbije diktiro, a hromi pisar Karadžić zapisao sve što slijedi, vjerno; godina 1832:

“Rješenje Suda Naroda Srpskog!

Da se bludnici Ružici 50 kamdžija a Marku 50 štapa udari, da Marko na izdržavanje deteta 100 groša da.

POBUĐENJE

Na presudi Ružici poč. Momira Nenadića iz Selevca, koja je sa sinovcem Markom Jelavićem, bludnodejstvujući, dete rodila.

Ovo sam rešenje potvrditi hteo – no Amidža, čujući da je prestup ovaj u Selevcu učinjen, zamoli, da se u jebačinu Selevčana ne mešamo ni malo, govoreći:

Oni se protivu nas digoše, što gde koju tuđu ženu jebemo, ne nasilno već međusobnom voljom, a sad i sami počeše to isto činiti, ne štedeći ni rod svoj.

Neka se, dakle, jebu kao što su i počeli, mi da se u jebačinu ne mešamo i na put ne stajemo, već da se samo radujemo, što su oni, koju su nas hteli popraviti, tada od nas gori postali.

Saslušao je ovo primječenije, odobrio ga i dao da se na presudi našoj pomilovanije napiše.”

——–

O knjizi:

„Goran Babić veliki je pisac, predivna luda glava svih naših književnosti i one jedinstvene, samo njegove jugoslavenske književnosti.“
– Miljenko Jergović

„Goran Babić, jedan od najvećih pesnika ovih naših prostora, književnik, esejista, strasni polemičar, scenarista, autor dokumentarnih filmova, kroz ceo svoj život ispisuje svojevrsni hipertekst sa mnogobrojnim linkovima, stvarajući poseban bezgraničan stvaralački prostor mnogo godina pre pojave interneta i virtuelne globalne mreže. Vidno polje je otvoreno delo, tekst budućnosti i zalog za borbe nadolazećih književnih generacija.“
– Siniša Tucić

„Babić smelo raspoređuje kratke autonomne celine – prozne fragmente o porodičnoj istoriji, sopstvenu poeziju, fotografije živih i onih ne više živih, opise predmeta iz prošlosti, većinom izgubljenih, privatna pisma, administrativne i arhivske spise… – u jedinstven prizor, u ’slike sa izložbe’ koja nam predočava jedan vremenski širok, a socijalno-politički intenzivan, dramatičan istorijski kontekst.“
– Drinka Gojković

„Nakon što su nas najsrčaniji patrioti na svaki mogući način uništili, valja pročitati Vidno polje Gorana Babića da bi se shvatile dvije stvari. Pod jedan, da je izdaja često jedini izbor časnog čovjeka i, pod dva, da su izdajnici naši najbolji pisci.“
– Ante Tomić

„Bez naslanjanja na pomodne modele autofikcije, ne ugledajući se ni na koga, Babić je napisao roman u kom se čitav jedan život odrazio u literaturi, svojevrstan rezime jednog života i stotinu u tom životu ispisanih knjiga.“
– Muharem Bazdulj

„Za publiku koja se sjeća jugoslavenskih vremena, Vidno polje bit će podsjetnik na jedan zajednički odživljeni život. Onima koji se tih vremena ne sjećaju, Vidno polje bit će neočekivana a veličanstvena demonstracija ljepote i moći maternjeg jezika.“
– Miljenko Jergović