Vladimir Gligorov: Ključna reč – nepoverenje

Piše: Mijat Lakićević, Izvor: Novi magazin

Koja je ključna reč liberalne filozofije? 

Sloboda – reći će svako.

Međutim – nije baš tako.

Ključna reč liberalne misli jeste nepoverenje. U vlast, naravno. To je odgovor koji daje Vladimir Gligorov i nema sumnje da je zapravo on tačan.

NEPOVERENJE, KLJUČNA REČ: Upravo je na nepoverenju sagrađena ogromna zgrada konstitucionalizma, odnosno pravne države. Društva u kome vladaju zakoni a ne ljudi. Zakoni čiji je osnovni smisao, i zadatak, da štite slobode i prava pojedinaca. Zato je, ako to nije contradictio in adjecto, druga ključna reč liberalizma – individualizam.

Gligorov to, kao i obično, pokazuje na konkretnom primeru. Uzgred, primeri kod Gligorova nikada nisu puke teorijske konstrukcije nego su, naprotiv, “slike iz života”. Recimo, postaviće on u jednom tekstu pitanje: “pretpostavimo da se dve vlade dogovore da razmene stanovništvo, i pretpostavimo da se sa tim slažu većine u obema zemljama. Da li je to demokratski? Odgovor je negativan. U toj stvari, dakle u stvari selidbe, relevantna je samo osoba, svaka pojedinačno, o čijoj je selidbi reč. Ne postoji pravo demokratske odluke većinom da se neko preseli. Mnogi zakoni, u mnogim zemljama, na mnoge načine, krše individualna prava, ali to se uvek mora opravdavati, ili bi bar bilo potrebno opravdavati, što ne znači da je zaista i opravdano, kao izuzetak, a ne kao načelo. Inače, u načelu, glas jedne osobe je jači od glasa svih ostalih, kada je reč o individualnim pravima i slobodama. ”

Konkretan povod za ovaj članak bio je predlog Zakona o zabrani diskriminacije. Još preciznije, stav Srpske pravoslavne crkve da bi usvajanje takvog zakona “moglo da dovede do društvenih sukoba”. Konstatujući da “nije jasno da li Crkva preti ili samo predviđa” (danas, petnaestak godina nakon tog članka moće se reći da nije samo predviđala), Gligorov ističe da “kada je reč o diskriminaciji, treba voditi računa o interesima diskriminisanih, a ne o interesima onih koji bi da diskriminišu, ma kolika većina da su”. 

Nije, naravno, Gligorov propustio i da se sasvim konkretno izjasni o stavu SPC. “Posebno je neprijatno” naglašava Gligorov, “to što se crkve pozivaju na većinu da bi obavezale manjine da poštuju moralne i druge interese većine. Svako ko pripada bilo kojoj manjini, po praktično bilo kom osnovu, gotovo svuda, a posebno u Srbiji, zna da to mora da čini i da će morati da nastavi da u svakom času bude svestan razlike između većine i manjine – kakav god zakon da se izglasa. Intervencija tradicionalnih crkava je samo povećala saznanje o potrebi da se te implicitne diskriminacije zasnovane na odnosu moći bude konstantno svestan”.

Na kraju, kada je reč o poštovanju individualnih prava i sloboda, Gligorov ističe da “većina ima moralnu obavezu da uvaži da sve manjine, po svim osnovama, imaju jednaka prava i da ne mogu da budu diskriminisane od strane većine”. “To ide dotle”, tera mak na konac Gligorov, “da se čak ni jednoglasnom odlukom ne može opravdati diskriminacija. Ne samo da većina ne može da uvede, na primer, ropstvo – niko ne može ni samoga sebe da proda u ropstvo. A to važi i za sve druge oblike diskriminacije. Ne postoji pravo da se diskriminiše i niko se ne može odreći prava da ne bude diskriminisan”. Ako je nešto “iznad svega” onda su to samo individualna prava i slobode.

Ne samo da većina ne može da uvede, na primer, ropstvo – niko ne može ni samoga sebe da proda u ropstvo

Vladimir Gligorov: Sloboda govora bi trebalo da bude praktično apsolutna

O SLOBODI ŠTAMPE: Sloboda govora, po mišljenju Vladimira Gligorova, “trebalo bi da bude potpuna, takoreći apsolutna. To ne znači”, dodaje odmah Gligorov, “da mislim da se ona ne može zloupotrebiti. No, mogućnost zloupotrebe će zavisti od toga koliko je odgovorna javnost, pod čime podrazumevam sve nosioce nekog oblika intelektualne, moralne, profesionalne i političke odgovornosti. Kada je reč o beogradskoj javnosti sa kraja osamdesetih i početka devedesetih godina prošlog veka” – opet udara u glavu Gligorov – “tada je neodgovornost bila gotovo nagrađivana. Oni koji žele da se podsete, ili su suviše mladi da bi imali to iskustvo, mogu da pročitaju šta sada pišu oni koji su tada pozivali na rat, etnička čišćenja i nasilje nad sugrađanima, o manjim oblicima verbalnog ili štampanog siledžijstva da i ne govorimo, i da se zamisle zašto niko od tih ljudi ne oseća potrebu da preuzme intelektualnu odgovornost?”

Vladimir Gligorov je, pišući o najuticajnijim srpskim inteketualcima (oko Praksisa i Udruženja književnika) iz poslednjih decenija 20. veka, isticao “njihov neverovatan uspeh u osvajanju političkih i ustanova obrazovanja i kulture” sa jedne strane, a sa druge da je “njihov politički učinak bio bukvalno katastrofalan” i da kada je reč o “njihovom političkom doprinosu teško je naći generaciju koja je bila manje uspešna. Dakle to je taj “veliki kontrast”: “izuzetan lični, politički i društveni, uspeh a potpuni intelektualni i opšti politički neuspeh”. 

Nije samo u tome bio paradoks. Paradoksalno je, možda još i više, bilo to što su i onda kada su učinci njihove politike postali belodani, oni nastavili po starom, kao da se ništa nije dogodilo, bez imalo griže savesti. “Ništa nije gore nego neprestano svojim napisima potvrđivati stepen svoje intelektualne neodgovornosti”, mislio je Gligorov. “U nekom će se času – nadao se – u javnosti probuditi potreba za intelektualnim i profesionalnim standardima, za intelektualnom i profesionalnom odgovornošću. Da bi se videlo o kolikoj je odgovornosti reč”, gura bez pardona Gligorov, “odmah ću reći da smatram da su takva sredstva informisanja kao što su RTV Srbije i list Politika krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošloga veka pozivali ne samo na rat, već i na linč izdajnika, jedne ili druge vrste. U svim ratovima koji su usledili, progonima i političkim ubistvima, televizija i novine su odigrali sramnu ulogu. Sada se beži od te odgovornosti. Još sramniju ulogu su odigrali i još uvek igraju intelektualci. Prvo se agitovalo, potom se lagalo, a sve vreme se peru ruke”.

Veoma je važno da svi koji imaju potrebu da i dalje lažu i nikako ne mogu da prestanu da peru ruke, da svi oni to mogu da čine javno i slobodno. Što slobodnije, to bolje

Ako je neko pomislio da će zbog toga Gligorov malo “revidirati” i korigovati svoje zalaganje za “potpunu slobodu” medija – pogrešio je. Dakle, nastavlja Gligorov, iz toga “ne sledi da se ne bi trebalo zalagati za slobodu govora – štampe i televizije. Naprotiv, veoma je važno da svi koji imaju potrebu da i dalje lažu i nikako ne mogu da prestanu da peru ruke, da svi oni to mogu da čine javno i slobodno. Što slobodnije, to bolje. Važno je i da ih brane oni koji se iz jednog ili drugog razloga osećaju pogođenima. Jako je važno, takođe, da to čine profesionalna udruženja koja su se obrukala kada je zaista trebalo preuzeti odgovornost. Važno je i samo po sebi, ali i da bismo videli hoće li se neko od ovih na vlasti i u opoziciji prisetiti da postoje neke političke odgovornosti, jer bi ipak trebalo da se povremeno zapitaju šta su oni tačno činili i još uvek čine? I kako, to je dobro da mi znamo, oni to sebi pravdaju? Važno je da se sve to objašnjava i pravda javno”, pisao je Gligorov 2009. godine.

To je potrebno i da bi se videlo “hoće li se neka televizija ili neka novina, recimo RTV Srbije i Politika, osetiti pozvanim da nešto kaže o sopstvenoj odgovornosti? I koliko će dugo moći da ćute i kako će sve da se brane”. Deceniju i po kasnije možemo da kažemo da još uvek ćute, tj. da se brane ćutanjem. Nije Gligorov bio naivan i nije očekivao da će to priznanje doći u dogledno vreme. (Lično ga u svakom slučaju nije dočekao.) Štaviše, predviđao je “da će se odgovornost definitivno prebaciti na sledeće generacije” (“koje naravno”, dodavao je, “nisu odgovorne ni za šta”). Ali koje “će morati za sve što je učinjeno da se izvinjavaju”. Tog saznavanja istine i suočavanja sa odgovornošću ne može boiti bez slobode govora. “Zato bi sloboda govora trebalo da bude praktično apsolutna” – zaključio je Vladimir Gligorov.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.