Veran Matić – Dukići, na putu u Srbiju u kvalitetniji porodični život, sada sa teretom krivice (FOTO)

Autor: Veran Matić

Odlučili su da dođu u Srbiju, da bi više bili zajedno. Imali su zaista mnogo više vremena jedni za druge, za porodičnu ljubav. Onda se dogodilo nezamislivo zlo, i razdvijeni su na najužasniji način od Adriane, koja je bila neka vrsta magneta oko kojeg su se okupljali i roditelji i brat i sestra.  U nedostatku jasnih odgovora kako je takvo zlo moglo da se stvori, bez snažne nedvosmislene osude društva i institucija države, za porodice 3. i 4. maj još uvek traju ali i za sve nas, sve nas takva situacija postepeno ubija, kao što su ubijani brutalno naši anđeli.

Biljana i Dane, rođeni su u Francuskoj. Roditelji gastarbajteri iz sedamdesetih godina. 

Odrastanje uz običaje i tradicionalne vrednosti, vezano za obaveznu dvojezičnost, uz kulturne i verske manifestacije, druženje sa pripadnicima srpske zajednice kroz različite organizacije, uobičajeno je za gastarbajterske porodice. Integracija u francusko društvo je lakša za drugu generaciju. Kada odete van zemlje na neko vreme, šta god u zemlji mislili o politici i društvenim odnosima, nekako vaš adrenalin, vaša emocionalna inteligencija, podešava vaša osećanja na drugačiji način, neki zaštitnički nerv proradi, nešto što se često definiše i kao patriotizam, doživi neku vrstu snažnije reakcije, jer se suprostavlja  ograničenom znanju, izgrađenim stereotipima o zemlji iz koje si došao ili odakle su porodični koreni. Tata Dane, kojeg su radi boljeg razumevanja imena u Francuskoj, nazvali Daniel, ima duboke korene u zavičaju svog oca, u Lici iz Donjeg Lapca i Suvaje pored Srba, mesto koje se pominje u 13. ili 14. veku, a poznato je po događaju od 27. jula 1941. godine, koji se u SRFJ obeležavao kao dan ustanka naroda Hrvatske. Iako nikada nije tamo živeo, zavoleo je taj kraj kroz letnje raspuste i posete svojih roditelja zavičaju. Ali, doživljavao ga je i kao mesto patnje za porodicu, tokom rata devedesetih, kroz izbeglištvo u Apatinu, koji je postao drugo zavičajno mesto, u kojem su započeli svoj novi život. Tu je Dane ponovo mogao tokom čestih dolazaka da se druži sa svima koje je poznavao iz ranog detinjstva i tu snažnu privirženost porodici preneo je na svoju užu porodicu, odnosno na treću generaciju Srba u Parizu, u prvom redu na najstariju Adrianu. 

Biljana i Dane su se upoznali 2005. godine, na koncertu  u dvorani  Bataklan, ne znajući da žive u istom predgrađu Pariza. Dvorana Bataklan je simbol globalnog nasilja, u kojem je u „noći terora“ 2015. godine, ubijeno devedest posetilaca, a te noći, na drugim mestima u Parizu, još četrdesertoro građana Pariza i turista. 

Ovi događaji, kao i masovno ubistvo novinara Šarli Ebdo, i druge terorističke akcije, kao i povećan stepen nasilja u društvu, sve dužih tenzija izazvanih različitim događajima, uticali su na razmišljanje o promeni koja će omogućiti mirniji život porodici koja se povećala dolaskom Danila i Marine. Konačno, drama koju je u celom svetu napravio korona virus i reakcija francuskih vlasti na pandemiju, bile su tačka preokreta.

Biljana i Dane donose odluku da njihovo novo mesto za porodični život bude Beograd i Srbija. Iako su imali pristojna radna mesta i prihode, nisu imali dovoljno vremena za svoju decu i porodični život, kao da su živeli jedni pored drugih, ispunjavajući svoje obaveze. Porodični život im je snažno nedostajao i razumeli su da će, uz manje prihode u Beogradu, niži životni standard, dobiti ono što im je nedostajalo, porodičnu harmoniju i mnogo više vremena za ispoljavanje ljubavi kroz vreme koje će posvećivati jedni drugima i zajednička uživanja u porodičnoj sreći. 

Deca su, u prvom trenutku imala otpor, kao što bi svako dete imalo kada ga odvajate od trenutnog okruženja. Ali, kada je odluka doneta, svi su počeli da razmišljalju o najboljim opcijama u novoj sredini. Osnovna škola „Vladislav Ribnikar“ bila je logičan izbor: „francuska škola“, eksperimentalna, sa mnogo pohvalnih reči o kvalitetu, autoritetu, standardu… Sve to će se ispostaviti, uglavnom, kao priča o davnoj prošlosti škole, koja se drastično promenila od početka ratova devedesetih… 

Kao da je svako ubistvo bilo sa potpisom bića iz filmova o masovnim ubicama. Adriana je pogođena sa četiri metka i petim koji ju je pogodio, kroz telefon, pravo u glavu, Ema je pogođena u čelo kada ga je direktno pogledala i pokušala da ga pita „Šta to radiš?“. I ostala surova, bezdušna ubistva imaju svoju priču. Različitu. Samo je priča ubice jedinstvena. 

I samo je priča ubice i njegove porodice bez krivice. Bez postojanja svesti o iskonskom zlu, koje se pojavilo kroz K.K., koji je obučavan za vrhunsku tehniku ubistava, masovnu prozvodnju smrti. 

Tata i mama su Adrianu učili lepoti življenja. Ljubavi prema porodici, univerzalnoj ljubavi, brizi prema bližnjima, ne samo porodici, već prema svima u okruženju. 

Predivno je biti na raskršću detinjstva, na ulasku u tinejdžerski period. Prepuno izazova, nepoznanica, ali i prostora, slobode. Životni sokovi, životne radosti, emancipacija, zrelost (ne „starmalost“), kao prirodni osećaj koji nije nametan, već predstavlja deo kulture i odgovornosti. Empatije. Ljubavi. 

Najstarija deca obično nekako „genetski“ preuzimaju odgovornost za porodicu, za mlađe, ali i za starije. 

Adriana je to stekla, ne kroz nametanje, već kroz kulturu življenja. Gde god da je, osećaj za kulturu, porodicu, familiju, naciju kojoj pripada i naciju iz kojih su njeni koreni… važni su i danas. 

…

Adriana bi danas beskrajno patila, gledajući patnju tate Daneta i mame Biljane, brata Danila i sestre Marine… Tu njenu brigu njeni roditelji preuzimaju i to im čini dodatni teret, na svu muku i svu krivicu koju sebi nameću. Adriana bi to razrešila lako – dokazima ljubavi prema porodici i prema onome što su zajedno napravili, prema željama i planovima i lepoti koju su doživeli kada su došli u Srbiju. Ne zbog Srbije, već zbog porodice. 

…

Krivica koju oseća Dane, koju oseća Biljana, nesaglediva je. Roditelji deteta koje je tako surovo otrgnuto iz njihovog života, nemaju nikakvu utehu, bilo kakav putokaz kako da nastave svoje živote, koliko toliko normalno. Svi roditelji ubijene dece „Ribnikara“, roditelji dece u Malom Orašju i Duboni, imaju taj osećaj, koji uporno podseća da su nešto drugačije uradili da se ne bi dogodilo zlo. 

Biljana i Dane nose i teret odluke da su pristojan život menjali za život u neizvesnosti Srbije… Pomalo pomerene percepcije, za koje nikada ne znate da li su ispravne ili ne. 

Pored ovog strašnog preispitivanja svoje odluke o preseljenju, porodica Dukić, zajedno sa porodicama ostalih žrtava, suočava se sa potpunim odbijanjem odgovornih da prihvate deo odgovornosti i krivice. U nedostatku racionalnog objašnjenja za propuste, za imenovanje odgovornih, kakve god da su posledice, postojale ili ne, sva krivica se preliva na živote porodica koje su izgubile najdraže, oni jedini osećaju odgovornost i krivicu. 

Upravo ovo tovarenje krivice društva, pojedinaca, ustanova, države, na već preteško breme porodica ubijenih, novi je nivo zločina koji doživljavaju.  

Kako je moguće da toliko dugo porodica Dukić i druge porodice nemaju podršku države i društva koja bi donela potrebnu utehu, minimalnu, priznanje da se dogodilo nešto na šta nisu mogli da utiču, da se traže odgovorni na nivou škole, opštine, grada, države, na nivou države koja je dozvolila ocu da svog maloletneog sina obučava da cilja, pogađa i ubija. 

Nedostatak tog procesa, potrage za očiglednom a iskonskom pravdom, za imenovanjem problema i počinilaca, nedostatak osećaja krivice odgovornih i nemogućnost da se prizna zločin, dovodi do toga da umesto krivaca – krivicu osećaju oni koji su najneviniji u tom procesu, najveće žrtve, roditelji. To je pervertirana stvarnost u kojoj živimo. Porodica Dukić oseća krivicu za zločin koji je počinio K.K. i koliko god da je to nepojmljivo i neobjašnjivo, postoje elementi koji objašnjavaju taj nepojamni čin. A koji su u drugom planu debate o tom zlu. 

Prostor za pravosudni proces, pored očiglednog u zločinima, priznanjima, snažnim optužnicama, postaje prostor neizvesnosti vezane za pravdu. I činjenice. 

Pakao koji su porodice doživele nakon zločina u „Ribnikaru“, Orašju i Duboni, dobija novu, suroviju dimenziju tokom sudskih procesa – jer u pitanju je proces koji je osuđen na sve slabosti našeg pravosuđa i mešanja politike u iste. 

Ako bi se društvo jasno opredelilo prema zločinima, protiv zla, stalo na stranu žrtava i njihovih porodica, jasno definišiću krivicu i odgovornost koji su očigledni i prestalo da zamagljuje istinu kroz sudske procedure i procese i time dovodi do sekundarne viktimizacije… onda bi Biljana, Dane, Marina, Danilo, mogli da nastave svoj živote sa svim teretom gubitka divne Adriane. 

U nedostatku tog poimanja užasa 3. i 4. maja 2023. i relativizacije zločina, sav teret umesto na krivce, pada na porodice, koje ionako imaju svoje probleme u suočavanju sa iskonskim zlom koje im je oduzelo najdraže. 

…

Uloga društva, i  države, pravnog sistema, uloga školstva, uloga roditelja… potpuno je jasna i neporeciva. Adriana je izgubila podršku društva, pravnog sistema, svoje škole, institucija. Zbog toga se njeni roditelji osećaju više krivim nego ubica, nego zločinac, nego porodica koja ga je takvim napravila, škola, država. U sudnici, jedinu krivicu osećaju i o njoj govore oni, koji su joj želeli najbolje i koji su doprineli da se oseća zaštićeno. Oni koji su se odrekli određenog oblika komoditeta zarad drugog oblika zadovoljstva. 

Dane i Biljana nisu učinili nikada ništa loše za svoju decu. Nikada ništa loše za Adrianu. 

Teret koji oni danas nedužni nose, postoji zbog neodgovornosti države, sporosti i sveobuhvatnosti istraga vezanih za ubistva 3. i 4. maja, i  nepostojanja želje društva da se na sveobuhvatan način suoči sa uzrocima i posledicama. 

Još ima šanse da se društvo, država, trgnu, da urade sve što do sada nisu. Efikasne istrage o odgovornosti i krivici na svim nivoima, preduslov su da žrtve ne budu potpuno zaludne i da se zaustavi postepeno ubijanje svih nas. Preduslov je da prestane surovi transfer osećaja krivice sa pravih krivaca, onih koji su pucali, onih koji su to omogućili, onih koji to nisu sprečili, na žrtve, na roditelje ubijenih, na ranjene i njihove porodice i sve nas koji, koji saosećamo duboko sa porodicama i njihovim najmilijim.