Turističke barijere – osobe sa invaliditetom na odmoru

14. Septembar 2020.
"Potreban nam je zakon o poštovanju zakona".
Kikinda-invalidi-1
Fotografija je preneta sa portala Autonomija.info

Turističku sezonu 2020. godine mnogi će provesti u Srbiji usled pandemije koronavirusa i zatvorenih granica. Skoro 400.000 građanki i građana Srbije uzelo je vaučere za besplatno letovanje koje je obezbedilo Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija. Međutim, jedan deo njih nije uspeo to da iskoristi. U pitanju su osobe sa invaliditetom. O svemu tome pričali su sagovornici podkasta Reaguj!

Ivan Novković, aktivista osoba sa invaliditetom iz Niša, navodi da je pokušao u februaru da pronađe pristupačan smeštaj invalidskim kolicima u nekom od privatnih smeštaja u Zapadnoj Srbiji koji primaju vaučere. Međutim, dok je pretraživao naišao je na poražavajuću činjenicu da gotovo nijedan smeštaj nema pristup invalidskim kolicima, kao ni minimalne uslove boravka osoba sa invaliditetom u objektu.

Ove godine Nacionalni dan davanja 9. oktobar kampanjom “Srbija protiv barijera”, posvećen je borbi protiv barijera, jer svaki četvrti građanin Srbije (osobe sa invaliditetom, stari, trudnice, roditelji sa decom…) ima problema sa kretanjem. Nacionalni dan davanja organizuje Srpski filantropski forum u okviru Projekta za unapređenje okvira za davanje koji finansira Američka Agencija za međunarodni razvoj (USAID), a sprovodi Koalicija za dobročinstvo, koju predvodi Fondacija Ana i Vlade Divac. Ostali članovi Koalicije su Trag fondacija, Catalyst Balkans, SMART kolektiv, Srpski filantropski forum, Forum za odgovorno poslovanje i Privredna komora Srbije

“Ja sam se razočarao u tom trenutku – da bih ja ostvario svoj odmor, trebalo bi da imam malo više para zato što hoteli jesu pristupačni. Da sam mogao da biram hotel, a ne privatni smeštaj – ja do tog problema ne bih došao. Pošto sam morao da se oslonim na privatni smeštaj, ja sam na primer Zapadne Srbije gotovo da i nema pristupačnog privatnog smeštaja”, kaže Novković.

Iako zakonski okvir iz 2006. i 2011. godine nalaže da sve institucije moraju biti pristupačne korisnicima invalidskih kolica, vlasnici privatnih smeštaja i sva privatna pravna lica nisu u obavezi da budu pristupačni. Ipak, veliki broj hotela, restorana i kafića tvrdi da jesu. Novković, ipak, ne krivi nikoga od njih.

“Ni hoteli nisu u potpunosti nigde ispunjeni – čak i jedan Hajat ima potpuno strme rampe, govorimo o hotelu visoke kategorije u prestonici Srbije, a kamoli ovde gde su ipak seoske sredine gde sam ja hteo na vazduh da odem – ne znam na koji je način rešivo”, kaže Novković.

Nadležni o smeštaju osoba sa invaliditetom

Smeštajni objekti nisu obavezni da obezbede prilaz osobama sa invaliditetom, i zbog toga se neretko dešava da čak ni na glavnom ulazu u smeštaj ne postoji adekvatna rampa. Međutim, spremnost smeštaja da bude dostupan i osobama sa invaliditetom jedna je od stavki za koje on može dobiti izborne bodove prilikom kategorizacije smeštaja, i samim tim sebi obezbediti kategorisanost više klase.

Kako navode u Sektoru turističke inspekcije Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija, oni smeštajni objekti koji se sami izjasne da žele da obezbede pristup i korisnicima invalidskih kolica, u obavezi su da obezbede sve adekvatne uslove, poput rampi, posebnih soba, nameštaja i toaleta. Ove neophode stavke propisuje Član 30 Pravilnika o minimalnim tehičkim uslovima za opremanje ugostiteljskih objekata.

Naš sagovornik Ivan Novković navodi da su zakoni dobri, ali se problem javlja kada ih treba primeniti.

Mi imamo takav zakon o pristupačnosti, odnosno izgradnji i uz njega propis o pristupačnosti koji definišu sve standarde izgradnje oko objekta, u objektu – ali to se ne poštuje ni u izgradnji stambenih objekata, a da ne idemo dalje. Tu nije kriv izvođač, ni onaj što projektuje. Država kontroliše – u redu je ono ranije, ali od 2006. je izgrađeno puno objekata koji ne ispunjavaju nikakav standard“, kaže Novković.

Resorno ministarstvo navelo je u saopštenju mejlom za Reaguj da u zavisnosti od kategorije, prilikom kategorizacije objekata propisuje mogućnost da taj objekat bude dostupan osobama sa invaliditetom i da ima odgovarajući broj prostorija za takve osobe.

“Takvi objekti su u našoj brošuri Accommodation/Untekunft označeni odgovarajućim simbolom dostupnosti navedenim osobama. Takođe, u Adresaru seoskih turističkih domaćinstava, postoje takvi objekti, a podaci se, za razliku od gore navedenog slučaja, dobijaju od strane LTO, jer kategorizaciju ovih objekata radi lokalna samouprava”, piše u saopštenju Turističke organizacije Srbije.

Sa druge strane, kada su u pitanju organizovani aranžmani za osobe sa invaliditetom preko turističkih agencija, Ljubomir Radivojević iz turističke agencije Atlantic Travel za podkast Reaguj objašnjava zašto oni retko organizuju ovakva putovanja.

“Osobama sa invaliditetom mnogo toga mora da bude prilagođeno. I prevoz i sam smeštaj, boravak tamo. Malo objekata ovakvih kao što mi radimo – apartmanskih, ima za takva lica mogućnosti. To je recimo jedna soba u celom objektu. Imamo više štete nego koristi. Nije sad to finansijski deo pa šteta-korist, nego ulazimo u neke probleme. Ljudima ne možemo da ponudimo i da im pružimo ono što oni očekuju i što je njima potrebno. Onda jednostavno izbegavamo da radimo takve grupe, jer nemamo objekte koji su njima prilagođen”, kaže Radivojević.

Prevoz osoba sa invaliditetom – skoro nemoguća misija

Kada se završi priča sa odabirom pristupačnog smeštaja, dolazi još teži deo za osobe sa invaliditetom – kako doći do prevoza. Ivan Novković iz svog iskustva navodi da je u pitanju velika hrabrost osoba sa invaliditetom da krenu autobusom na put. Često, kaže, ide na put, ali ima olakšavajuću okolnost da nije težak, pa je vozačima lako da ga podignu.

“Uglavnom smo prepušteni na sopstveni prevoz, taksi ili rentakar ili da bude neko vozilo koje se opet plaća papreno koje ima pristup sa navozom za kolica i gde osoba ne mora da izlazi na sedište što se za veliku većinu osoba sa invaliditetom smatra za najudobnijim prevozom zato što ne mora da vrši taj transfer kolica – sedište i obrnuto. Nije to za sve komotno, ali za većinu jeste”, objašnjava on i dodaje da pristupačnost poskupljuje uslugu prevoza.

Kada su u pitanju drugi načini prevoza, kompanija „Srbija voz“ nedavno je nabavila nove vozove prilagođene osobama sa invaliditetom, ali su peroni ostali isti te je broj mesta do koje osoba može da kupi kartu ograničen.

S druge strane, autobusom se može putovati, ali uz posebno planiranje i prijavljivanje, navodi direktor kompanije Flixbus za Balkan, Ante Grbeša i dodaje da oni poseduju u ovom trenutku pet autobusa koji imaju rampe za korisnike invalidskih kolica i prilagođena sedišta. Međutim, pre putovanja, potrebno je prijaviti se prilikom rezervacije karata.

“Naravno da je namera Flixbusa uključivost u svakom pogledu. Tu su prisutna dva procesa. S jedne strane je proces opremanja svih autobusa sa rampama. U Nemačkoj je to sad i obaveza da svi autobusi moraju da imaju rampe. Taj standard želimo da primenimo u svim zemljama. Naravno, treba uzeti u obzir i starost flote. Prema standardima naše kompanije, prosek godina autobusa je tri godine. Svaki novi autobus dolazi sa rampama“, kaže Grbeša.

Ljudska prava osoba sa invaliditetom na slobodno kretanje

Maja Kamenov iz Odbora za ljudska prava Niš navodi da nepristupačnost objekata osobama sa invaliditetom bez obzira na vlasništvo jeste kršenje ljudskog prava na slobodno kretanje:

“Apsolutno se u velikoj meri krši ljudsko pravo, a to možemo da vidimo kroz preporuke Komiteta za ljudska prava osoba sa invaliditetom pri Ujedinjenim nacijama dao Srbiji. A to je da se svi propisi moraju gledati kroz primenu i zaštitu ljudskih prava što znači da osobe sa invaliditetom Republika Srbija mora i de jure i de facto da sagleda kao punopravne članove društva kojima se mora omogućiti puna pristupačnost svim objektima”, navodi naša sagovornica.

Kamenov podvlači da svi koji nude turističke usluge u Srbiji moraju da poštuje ljudska prava svih ljudi, tako i ljudska prava osoba sa invaliditetom.

“Ono što je problem u našem društvu kada je reč o osobama sa invaliditetom jeste taj što njih i dalje niko ne sagledava kao osobe koje imaju svoje lične potrebe, kulturne potrebe, potrebe koje svi imamo u slobodno vreme, potrebe za posećivanjem kulturnih dešavanja, kulturno-istorijskih spomenika”, ističe Kamenov i dodaje da je najveći problem što kao društvo ne sagledavamo osobe sa invaliditetom kao ravnopravne članove.

Donedavna poverenica za ravnopravnost Brankica Janković kaže da građani sa invaliditetom često odustaju od putovanja upravo zbog tih prepreka, jer prema raspoloživim podacima jedan solidan broj turističkih objekata nije pristupačan, iako u poslednje vreme nije bilo formalnih pritužbi. Ipak, izdvaja dva slučaja pritužbi na smeštaj u banjama, koja su poznata kao mesta gde se radi rehabilitacija nakon medicinskih intervencija i kao lečilišta za različite vrste oboljenja i stanja.

“Naravno, mi ovde uvek govorimo po prirodi stvari kao najčešća vrsta nepristupačnosti ona koja se odnosi na arhitektonske barijere, ali to nije jedina vrsta nepristupačnosti jer svakako imamo probleme i kada se radi o našim sugrađanima koji su slepi ili slabovidi ili su gluvi ili nagluvi. I oni se suočavaju sa nemogućnošću korišćenja objekata i takođe ostvarivanja prava na znakovni jezik za gluve je otežano posebno sada kada je akcenat stvaljen na borbu protiv širenja virusa kovid 19. Što je negde, naravno, i razumljivo, ali i u redovnim okolnostima treba nastaviti rad na obezbeđivanju znakovnih prevodilaca kako bi oni bili u potpunosti uključeni u društvo”, navodi Brankica Janković.

Svega jedan ili dva slučaja pritužbi povereništvu za ravnopravnost odnosilo se na samu pristupačnost turističkog objekta. Mnogo češće su to pritužbe za objekte u javnoj upotrebi, a kako podaci pokazuju, to je verovatno zato što se građani sa invaliditetom često odriču letovanja.

Pretpostavljam, u krajnjem slučaju o tome i govore svi raspoloživi podaci da naši građani sa invaliditetom često spadaju i u grupu stanovnika lošijeg materijalnog statusa. I naravno, u tim situacijama se čovek najpre odriče letovanja jer to predstavlja neko zadovoljstvo. Što svakako treba da izmeniti. Nije jednostavno izaći iz tog začaranog kruga savladavanja prepreka koje nisu samo pristupačnost nego i ti akutni problemi”, objašnjava Brankica Janković.

Rešenja – Zakon o primeni zakona

Ipak, kako Ivan Novković navodi – mali je procenat osoba sa invaliditetom ili korisnika invalidskih kolica koji bi otišli ili čak razmišljali da odu na odmor kao on. Ipak, podelio je sa nama neke mogućnosti koje bi zadovoljile i jednu i drugu stranu – i korisnike invalidskih kolica i osobe sa invaliditetom, kao i vlasnike privatnih smeštaja.

“Ne znam koje je rešenje, osim da postoji pravilnik da kada se neko upisuje u registar objekata koji se koriste u turizmu – da mora da zadovoljava uslove pristupačnosti u prizemlju na primer, da mora da ima prizemlje, a ne samo sprat ili da se na opštinskom i republičkom nivou koordinisano radi na tome da određeni procenat smeštaja mora da bude pristupačan”, navodi Novković.

Kao aktivista osoba sa invaliditetom, on ovo rešenje može da zagovara zajedno sa ostalim korisnicima invalidskih kolica. Međutim, ono što je potrebno jeste i da se država uključi, a Novković ponovo podvlači važnost poštovanja zakona.

“Bukvalno nam je potreban taj zakon o poštovanju zakona jer osim zagovaranja za striktno poštovanje zakona i neki dodatak na podatak na temu nekog sankcionisanja na slučaju nepoštovanja zakona – nemamo drugi manevarski prostor. Kada bismo mi imali inspekcijske službe i te službe koje primaju takve objekte da rade svoj posao kako treba. Ništa osim nekog zagovaranja i pritiska – kada bi imali, ne kritičnu masu, nego pritisak javnosti – stvari bi se menjale i u ovakvim krutim sistemima”, zaključuje Novković.

Nemanja Stevanović (Redakcija “Reaguj!”)

(Reaguj! je podcast serijal Nezavisnog društva novinara Vojvodine koji je dostupan na kanalima NDNV na iTunes-u , Stitcher-u, Castbox-u, google podcasts-u kao i na sajtu podcast.rs.)

Članak je prenet sa portala Autonomija.info.