Tragedije, reakcije, protesti i mediji: Sve što loše može da bude

Srbija je ponovo, 3. 4. i 5. maja, kao i danima potom, bila u centru interesovanja svetske javnosti zbog dva masovna zločina koja su se desila u centru Beograda, prigradskoj beogradskoj opštini Mladenovac i na teritoriji grada Smedereva. Nejasno je da li postoji veza između tragedija, odnosno da li je mladenovačko-smederevski egzekutor bio motivisan prethodnim masakrom u osnovnoj školi na Vračaru, bez obzira na to što su mnogi ove zločine na različite načine tretirali kao celinu. Neki kao posledicu kulture nasilja koja, kako kažu, dominira u Vučićevoj Srbiji, a drugi kao konsekvencu otklona od pravoslavlja, „tradicije“ i prodora „zapadnih vrednosti“.

Nakon ovih tragedija u medijima smo čitali i o nizu drugih incidenata, manjeg obima, i u školama širom Srbije ali i van njih. Opet je nejasno u kojoj meri su oni posledica tzv. Verterovog sindroma, odnosno imitacije prethodnih zločina, a koliko su uobičajene pojave za koje je posttraumatska javnost ovoga puta bila samo mnogo više senzibilisana. Elem, neka zlodela, o kojima se ranije pisalo na stranicama „crne hronike“, dospela su sada na naslovnice.

Nakon tragedija usledeli su i masovni protesti građana u više gradova Srbije, predvođeni opozicionim strankama. Opozicija i građani traže da vlast, institucije, mediji i javne ličnosti bliske vlasti prestanu sa promocijom kulture nasilja koja je dugo prisutna u Srbiji, a od dolaska Srpske napredne stranke (SNS) na čelo države 2012. godine, kako tvrde, postala je mainstream. Zahtevale su se i još uvek se zahtevaju ostavke ministara prosvete i policije Srbije Branka Ružića i Bratislava Gašića, kao i direktora Bezbednosno-informativne agencije Srbije Aleksandra Vulina, potom smena celokupnog Saveta Regulatornog tela za elektronske medije (REM), kao i oduzimanje dozvola za emitovanje medijima koji promovišu nasilje. Osim toga, zahtevano je i “ukidanje programa koji promovišu nasilje, nemoral i agresiju na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, poput rijaliti programa”, kao i da se održi tematska sednica Narodne skupštine Srbije koja će tretirati bezbednosnu situaciju u zemlji. Opozicija i druge organizacije koje stoje iza protesta najavili su nastavak demonstracija, do ispunjenja svih zahteva.

Ovako velike, kolosalne tragedije, pogotovo one u kojima su žrtve maloletnici, a koje se dešavaju ili mogu desiti u bilo kojoj zemlji sveta, nezavisno od stupnja njenog razvitka, predstavljaju ogroman izazov za novinare, medije, donosioce odluka, javne ličnosti, stručnjake i celokupnu javnost, uključujući i tzv. influensere. Kako, sa jedne strane, zadovoljiti traumatizovane i preplašene građane, koji žude za informacijama i pojašnjenjima događaja i njihovih uzroka, a kako sa druge poštovati zakonske odredbe koje štite žrtve i osumnjičene, zadovoljiti etičke norme, i profesionalne i one civilizacijske?

Postoji uvek verovatnoća da će se neke od tih normi i odredbi prekršiti u dramatičnim okolnostima, kada svaka reč ima pojačano značenje, a ponekad strast pobedi razum, ali ono što se desilo u Srbiji verovatno nigde do sada nije zabeleženo. Sve što se moglo prekršiti, prekršeno je, sve što je moglo da bude loše, bilo je strašno. I skoro su svi pali na ispitu. Teško je to reći, ali se čini da su reakcije na tragedije mnogo više od samih tragedija posvedočile da u ovoj zemlji postoje izuzetno veliki problemi i kada je reč o odgovornosti medija i novinara, i odgovornosti političara, ali i javnih ličnosti, pa i pojedinih stručnjaka. Moglo bi se reći da su bezmalo svi tragedije koristili za svoje potrebe.

Donosioci odluka

Neposredno nakon masakra u OŠ „Vladislav Ribnikar“ na Vračaru, ministar prosvete Branko Ružić sazvao je konferenciju za novinare, na kojoj je za ovu tragediju optužio „zapadne vrednosti“, „internet“ i „video-igrice“. Ružić dolazi iz Socijalističke partije Srbije (SPS), kojoj je osnivač i dugogodišnji predsednik bio Slobodan Milošević, i koja svoju politiku decenijama zasniva na kritici „kolonijalnog Zapada“ i veličanju Rusije. Iako formalno leva, ova partija je promoter nacionalizma i ksenofobije. Stoga se ova izjava, koju su promptno preneli svi mediji, zapravo može proglasiti – političkom zloupotrebom tragedije. Mediji bliski vlasti ovoj izjavi su posvetili izuzetno veliku pažnju. U nezavisnim medijima iskaz je kritikovan ne samo zbog političke instrumentalizacije nego i zbog toga što predstavlja spekulaciju o uzrocima masakra. Na društvenim mrežama su se, kao protivteža Ružićevim izjavama, pojavile brojne informacije i statistički podaci o masovnim zločinima koje se zbivaju širom sveta, između ostalog i u Rusiji, to jest ne samo na „mrskom Zapadu“. Zapad je kriv za ovaj masakr, potvrdio je i lider ultradesničarske partije Dveri Boško Obradović. Ružić je nekoliko dana potom podneo neopozivu ostavku, nezavisni mediji tvrde – pod pritiskom javnosti.

Što se tiče „interneta“ i „video-igrica“, oni svakako nisu deo „zapadnih“ već civilizacijskih vrednosti. Tačno je da su nove tehnologije produkovale, što je evidentno, jedan drugačiji, neočekivan svet, te da internet nije samo prostor javne debate, jednostavne komunikacije, znanja i zabave, već i prostor na kojem se generišu mržnja, nasilje i surovost. On je proizveo i velik jaz, odnosno nerazumevanje među generacijama, verovatno nikada veće u istoriji. Neka istraživanja su pokazala i da društvene mreže uvećavaju frustracije pre svega kod mladih ljudi. To sve jeste i treba da bude predmet ozbiljne rasprave, ali Ružićeva izjava je svakako za osudu, zbog toga što je u pitanju pojednostavljeno i činjenicama neutemeljeno tumačenje uzroka tragedije, koji je verovatno mnogo kompleksniji i koji bi trebalo da saznamo tek nakon sprovedenih zakonom predviđenih procedura i procesa. Dakle, u pitanju je još jedna spekulacija, koja je opasna i zbog toga što može da bude motiv za ograničenje slobode interneta, i to ne u svrhu smanjenja nasilja već zarad interesa vlasti u autoritarnim društvima kakvo je Srbija.

Novinarka nezavisne televizije N1 Žaklina Tatalović napisala je na Facebooku da je sa kolegama dugo razgovarala o tome šta mediji ne bi smeli da rade prilikom izveštavanja o ovim tragedijama, bilo da se radi o poštovanju etičkog kodeksa, bilo da se radi o zakonskim ograničenjima. A onda se, kaže Tatalović, pojavio predsednik Srbije Aleksandar Vučić na konferenciji za novinare i izrekao sve ono što bi u jednom ozbiljnom društvu bilo zabranjeno i nezamislivo. Predsednik je na konferenciji za novinare, protivno zakonu, izneo podatke iz zdravstvenog kartona osumnjičenog maloljetnog K. K, kao i druge osetljive podatke. Pročitao je analize dve ustanove o mentalnom zdravlju dečaka. Izneo je i informacije o visini primanja njegovih roditelja, podatke iz očevog dosijea, a otkrio je da i K. K. ima sestru, koliko ona ima godina i koju školu pohađa. Ova konferencija se smatra „vrhuncom političkog beščašća“, pogotovo stoga što ju je Vučić iskoristio da govori i o drugim političkim temama, kao što je recimo rešavanje kosovskog problema. Nezavisni mediji su, što je izuzetno važan i dobar potez, odbili da objave poverljive i osetljive informacije koje je izneo predsednik, za razliku od onih koji su bliski vlasti.

Advokat Rodoljub Šabić, koji je ranije bio poverenik za informacija od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, rekao je da je „nedopustivo“ to što je uradio predsednik i zahtevao od Tužilaštva da ispita ko mu je dostavio podatke. „U slučaju objavljivanja podataka o zdravstvenom stanju bilo kog lica, relevantna su dva zakona: Zakon o zaštiti podataka o ličnosti i Zakon o pravima pacijenata i prema oba ova zakona, objavljivanje takvih podataka nije dozovoljeno. Međutim, postavlja se pitanje je kako je Vučić uopšte i u kom svojstvu došao do tih podataka, jer po Zakonu o pravima pacijenata ta dokumentacija, osim lekarima, može biti dostupna drugim licima samo na osnovu odluke suda“, objasnio je Šabić.

Neobičan, da se eufemistički izrazimo, javni nastup imao je i načelnik Policijske uprave Beograd Veselin Milić, koji je dan po vračarskoj tragediji, izneo poverljive podatke iz istrage. Govorio je o tome kako je osumnjičeni maloletnik planirao zločine, pokazao skicu škole koju su policajci pronašli na njegovom stolu, pa je čak objavio i spisak imena učenika koji su navodno bili planirani za likvidaciju. Ovaj spisak je ubrzo završio na društvenim mrežama. Stručnjaci kažu da je ovo potonje posebno bilo „nedopustivo i nepotrebno“, jer produkuje viktimizaciju maloletnika i njihovih porodica.

Postavlja se, naravno, pitanje zašto su MUP, koji inače veoma retko javnosti saopštava čak i one zakonski dopuštene informacije o istražnim postupcima, kao i predsednik – izašli tako brzo sa poverljivim podacima iz istrage, kršeći zakon. Verovatno se traumatizovanim građanima pokušava poslati poruka o snazi i odgovornosti državnog aparata, odnosno vlasti. Tako treba, kažu stručnjaci, čitati i deset mera koje je Vučić predložio da se sprovedu u cilju sprečavanja ovakvih tragedija u budućnosti, a koje su pre svega represivne. Trenutno pred školama Srbije stoje naoružani policajci, što nikako ne doprinosi smirivanju tenzija već naprotiv – dodatnoj traumatizaciji i učenika, i nastavnog osoblja, ali i celog društva.

Podsetimo da ovo nije prvi put da vlast u Srbiji protivzakonito iznosi podatke iz istraga kojima se uznemirava javnost. Najdrastičniji slučaj do ove tragedije jesu konferencije za novinare prilikom hapšenja kriminalne grupe Veljka Belivuka, a na kojima su predsednik i ministri u direktnom prenosu iznosili čak i podatke o „mlevenju ljudskog mesa“.

Mediji i novinari

Krajem februara samoregulatorno telo Savet za štampu saopštilo je da su dnevni listovi u Srbiji od početka oktobra 2022. godine do kraja januara ove godine prekršili Kodeks novinara – čak 2.715 puta. Savet je naime predstavio rezultate redovnog monitoringa dnevnih novina, koji godinama govori da se etički standardi praktično uopšte ne poštuju, pre svega u medijima koji su bliski vlasti. Verovatno će analiza perioda u kojem su se desile ove tragedije dati još i gori bilans. Članica Saveta Tamara Skrozza nedavno je rekla da su o tragedijama mediji u Srbiji izveštavali „jezivo“, da „nema drugi izraz za to što se dešavalo“. I zaista, sve što je moglo da se pogazi iz etičkog kodeksa – pogaženo je, ali su takođe prekršene i brojne zakonske odredbe.

Savet Regulatornog tela za elektronske medije (REM) je ćutao, a to mu je i manir. Ova institucija smatra se rak-ranom medijskog sistema Srbije, jer ne vrši zakonska ovlašćenja koja ju obavezuju da u oblasti elektronskih medija obezbedi etičko ponašanje, spreči nasilje, kriminalno ili drugo nedozvoljeno ponašanje, onemogući zloupotrebu lakovernosti gledalaca i slušalaca elektronskih medija, kao i da stane na put diskriminaciji bilo koje vrste. Građani koji protestuju upravo, pored vlasti, optužuju Savet REM-a, kao i televizije Pink i Hepi, pre drugih, za to što zemljom vlada i neguje se kultura nasilja, pogotovo u tzv. rijaliti-programima u kojima glavne uloge imaju osuđivani kriminalci i druge po raznim osnovama sporne osobe.

Mediji su, u ogromnoj većini, o tragedijama izveštavali senzacionalistički, iznosili su spekulacije i neproverene informacije, kao i evidentno lažne informacije, licitirali sa brojem žrtava, dodatno viktimizirali žrtve, maloletnike i njihove porodice, stvarali paniku i strah kod građana i pozivali na odmazdu. Osim što su kršili krovni Zakon o javnom informisanju i medijima, Zakon o krivičnom postupku, zakone koji štite maloletnike – valjda ne postoji niti jedna odredba Kodeksa koja nije nastradala. Osim što su širili spekulacije i dezinformacije, oni su kršili pravila pretpostavke nevinosti, objavljivali štetne i neprimerene sadržaje, ugrožavali prava i dostojanstvo žrtava i maloletnika, slepo verovali sumnjivim izvorima informacija, zloupotrebljavali emocije ljudi, njihovo neznanje i nemogućnost sposobnosti rasuđivanja u traumatičnim okolnostima, manipulisali fotografijama i drugim snimcima. I tako dalje. To što su slično postupali i tzv. donosioci odluka, nije nikakav alibi. Naprotiv, dužnost je novinara da se, u takvim slučajevima, suprotstave predstavnicima vlasti, a ne da nekritički prenose njihove prozivzakonite i neetične iskaze.

Mediji su ne samo identitet osumnjičenih za tragedije, nego i članova njihovih porodica, obelodanili veoma brzo, objavljujući i njihove fotografije koje su kružile društvenim mrežama. To, na žalost, nisu radili samo mediji bliski vlasti nego i neki nezavisni. Beskrajno su spekulisali o uzrocima tragedija. Pojedini mediji su „ekskluzivno objavili“ i netačnu informaciju da je nastavnica istorije koja je ranjena u školi na Vračaru – preminula. Interesantno je da je ovu lažnu vest među prvima emitovao portal tabloida „Informer“, da bi kasnije članak izbrisao sa sajta. U štampanom izdanju „Informera“ i na sajtu kasnije je objavljen tekst pod naslovom “Napisali da je nastavnica preminula, kakvi bedni lažovi! Tajkunski medij prešao sve granice ljudskosti”, u kojem se za ovu dezinformaciju optužuje jedan nezavisni medij. Pojavila se i fotografija na kojom se navodno nalazi osumnjičeni K. K, za koju se ubrzo utvrdilo da je falsifikat.

Mediji bliski vlasti „saznavali“ su da je osumnjičeni Mladenovčanin U. B. član sekte „Plavi kit“ i tako objašnjavali uzroke zločina. Sekta pod tim nazivom ne postoji, već se ranije govorilo o istoimenoj „samoubilačkoj internet-igrici“ namenjenoj tinejdžerima. Ali ni ta igrica, bar kako je opisivana, nikada nije postojala.

Fotografija U. B, odnosno majica koju je nosio, navela je predsednika Srbije i provladine medije da ga dovedu u vezu sa neonacističkim organizacijama i Adolfom Hitlerom, a kasnije se ispostavilo da cifra 88 na majici nema veze sa hitlerizmom (tačno je da ovaj broj neonacisti koriste da bi šifrovano poslali poruku: „Heil Hitler!“). „U Srbiji si našao Hitlera, koji je toliko ljudi poubijao ovde, da slaviš. Đubre jedno”, rekao je Vučić na konferenciji za novinare. Majica, međutim, pripada maturantima Ekonomske škole koji su je nosili pre 16 godina na ekskurziji u Španiji, Italiji i Francuskoj. I na njoj su očigledno mapirane ove tri zemlje, a ne „Španija, Italija i Nemačka“, kako su izveštavali neki mediji, pokušavajući da potpomognu predsedniku u širenju dezinformacija. „Ozbiljna“ „Politika“ je objavila vest da je „otac ubice iz Mladenovca“ 6. maja umro od srčanog udara, da bismo pre nekoliko dana saznali da je on živ i da je uhapšen. Sve u svemu, zbog kršenja pravila profesije, mediji su proizvodili i tragikomične situacije, koje su dodatno zbunjivali i traumatizirali građane.

Novosadski portal „FakeNew tragač“ izdvojio je šest dezinformacija u izveštavanju o masakru u OŠ „Vladislav Ribnikar“ koje su kružile medijima i društvenim mrežama. Pored navedene vesti o smrti nastavnice istorije, tu su i dezinformacija o tome da je vakcinisanima zabranjeno da budu davaoci krvi za ranjene u tragediji, da je N1 pozvao da se osumnjičeni pusti na slobodu, da novi ministar prosvete postaje funkcioner SPS-a Dušan Bajatović, da je glumac Žarko Laušević napisao pesmu o masakru. Osim toga, portal je naveo da internetom i pojedinim medijima kruži lažni tekst o reakcijama na tragediju, kojeg je navodno napisao pesnik Matija Bećković. Ispostavilo se da Bećković nije njegov autor. Međutim, neki mediji su objavili i osvrte na ovu dezinformaciju, ne proveravajući njenu autentičnost.

Nabrojani slučajevi su samo manji deo onoga što su mediji u Srbiji radili, a što nisu smeli. Podsetimo, zakoni i pravila profesije u demokratskim zemljama ne ograničavaju medijske slobode ni zbog čega drugoga nego zbog toga što njihovo kršenje predstavlja opasnost za društvo i pojedince. U ovom slučaju, način izveštavanja i reakcije na tragedije govore mnogo i o samom društvu.

Društvene mreže

Očekivano, društvene mreže su danima bile potpuno prekrivene dvema tragedijama. Bezbrojni su imali potrebu da ih komentarišu ili da prenose „ekskluzivne informacije“ do kojih su došli na različite načine. U nekom idealnom svetu, u kojem bi medijska pismenost bila na visokom nivou, građani na društvenim mrežama bi razumeli da su njihovi profili takođe mediji, te da bi i oni stoga morali da poštuju novinarsku etiku. Jer, i njihovi sadržaji, postovi i tvitovi, imaju uticaj na „stvarni svet“. Ali, od tog idealnog sveta mi smo daleko, pogotovo ovi naši prostori, pa su društvene mreže bile prenatrpane dezinformacijama, spekulacijama, ugrožavanjem dostojanstva maloletnika i njihovih porodica, poziva na linč, ali i političkim zloupotrebama. Pobedile su društvene mreže čak i katastrofalna javna glasila u ovoj neslavnoj trci. Opet očekivano.

Skoro da niko nije sačekao da iz relevantnih i stručnih izvora dokuči koji su uzroci ovih tragedija, šta je to pokrenulo dve potpuno različite osobe da u par dana izvrše jezive masovne zločine, i u kakvoj su oni korelaciji. Svi su već sve znali, što je i inače karakteristika bivstvovanja na društvenim mrežama. Logično je pretpostaviti da su masakri u direktnoj vezi sa pomenutim društvenim kolapsom, ali možda odgovor i nije baš tako jednostavan – kompleksno je to pitanje koje zahteva i kompleksan odgovor. Ne samo novinarska nego i ljudska etika nalaže da u ovakvim trenucima budemo koliko empatični, toliko i pažljivi.

Pročitali smo bezbroj samouverenih komentara, u kojima je bezmalo svako poentirao u skladu sa načelima koje zastupa. Jedni su tvrdili da je sve ovo namešteno da bi se poljuljala Vučićeva vlast, i to baš u kontekstu tegobnog rešavanja kosovskog problema i sveopšte srpske ugroženosti. Drugi su ukazivali da nam se sve ovo dešava jer smo napustili pravoslavlje i tradicionalne vrednosti. Treći su se zalagali za surovu, anticivilizacijsku odmazdu. Četvrti su tvrdili da su oni sve ovo predvideli, da su imali rešenje, ali da ih niko nije slušao. Peti su za vrhovnog ubicu proglasili upravo Vučića. Valjda nema trenutka u kojem je pogrešno podsetiti da se Srbija iskreno nije suočila, niti izborila, niti iskreno pokušala izboriti sa ratovima i zločinima devedesetih, ali ovog puta je možda trebalo zaćutati i propustiti da se jedino tako i samo tako objasne tragedije. Jer, kako rekosmo, one mogu da se dese i dešavaju se i u najsrećnijim zemljama sveta.

Politički analitičar Nebojša Krstić je nekada bio član muzičke grupe „VIS Idoli“, a onda i savetnik predsednika Srbije Borisa Tadića. Sada je veoma prisutan u provladinim medijima, u kojima zdušno brani Aleksandra Vučića i napada političku opoziciju. On je i tzv. influenser na Twitteru, poznat po svojim bezbrojnim komentarima političke i društvene stvarnosti, koji po pravilu izazivaju razne, počesto i negativne reakcije. On je u tragedijama video svojevrsnu zaveru protiv Srbije i Vučića, tvrdeći da zločini nisu slučajni i spontani. Tvrdio je da „ne treba zaboraviti da se ’school shooting’ dešava dan pošto je Priština odbila EU predlog o Statutu Zajednice srpskih opština na Kosovu“. Rekao je da nije slučajno ni to što se tih dana u The New York Timesu pojavio tekst u kojem se Vučić dovodi u vezu sa kriminalnim organizacijama. Smatra da o zaveri svedoči i „narativ u nezavisnim medijima“, koji je „totalno kontrolisan, osmišljen i maligno targetiran“. „E, sad, kakva god ličnost bila psihički rovita, ja ne verujem u sposobnost deteta od 13 godina da SAMO organizuje četiri molotovljeva koktela, dva pištolja i pet šaržera municije i da po precizno razrađenom planu izvrši masovno ubistvo“, napisao je u jednom tvitu.

Deda jedne od žrtava vračarskog masakra javno je kritikovao način na koji se državni vrh odnosio prema ovoj tragediji. Krstić je odgovorio da je on „zaveden propagandom i lažima koje čuje na N1“. On smatra da su protesti građana protiv nasilja politička zloupotreba tragedije. A to tvrdi i Vučić, koji je opozicione lidere nazvao „hijenama i lešinarima“.

Stručnjaci

Etičke smernice o izveštavanju o masovnim zločinima, između ostalog, ukazuju na to da bi mediji trebalo da o ovim događajima razgovaraju pre svega sa stručnim licima, psiholozima, eventualno psihijatrima, kao i ekspertima za bezbednost i pravo ukoliko je to relevantno. Naravno, i ovde treba na svaki način izbegavati senzacionalizam i birati one sagovornike koji će odista poštovati etiku struke. U nezavisnim medijima Srbije mogli smo čuti i reči eksperata, koji su bili svojevrsni glas razuma, kojim je relaksirana traumatizovana javnost. Oni su oprezno pojašnjavali moguće motive zločina i predlagali preventivne mere koje mogu potpomoći da se ovakvi događaji u budućnosti spreče.

Da sagovornike treba oprezno birati, pokazuje slučaj gostovanja profesora beogradskog Fakulteta političkih nauka Dragana Simeunovića, stručnjaka za bezbednost, u Jutarnjem dnevniku Radio-televizije Srbije, dan nakon zločina na Vračaru. Ovaj nekadašnji direktor Akademije za nacionalnu bezbednost pri Bezbednosno-informativnoj agenciji i otvoreni pristalica vladajuće Srpske napredne stranke, tragediju je pojašnjavao tako što je rekao da su osobe sa Aspergerovim sindromom (jedan od poremećaja iz autističnog spektra) „potencijalno nasilne, bez emocija, spremne na zločin“. Simeunovićeva izjava je izazvala reakciju Društva psihologa Srbije, u kojoj je rečeno da je ova tvrdnja ne samo netačna već i izuzetno štetna, jer stvara pogrešnu sliku o osobama sa poremećajima iz autističnog spektra i dodatno stigmatizira njihove porodice. „U kontekstu tragedije koja se desila u osnovnoj školi u Beogradu ovakvi navodi su posebno opasni, jer mogu provocirati nasilje prema ovoj osetljivoj grupi“, navodi se u saopštenju.

RTS se naknadno ogradio od Simeunovićeve izjave.

Umesto zaključka

U tekstu „’Krvavi pir’ – nekima klikovi, nekima traume. Gde su sve mediji grešili ove nedelje?“, portal „Raskrikavanje“ analizira medijsku scenu Srbije u kontekstu tragedije. Oni razgovaraju i sa dečijim psihijatrom Robertom Grujičićem sa beogradskog Instituta za mentalno zdravlje. Grujičić pojašnjava da tabloidno i senzacionalističko novinarstvo o ovakvim događajima pravi žrtve i od svojih recipijenata. Ono dovodi do ponovne traumatizacije žrtava, a kod publike i do panike, jer senzacionalizam stvara osećaj ugrožene bezbednosti, odnosno proizvodi anksioznost, uznemirenost i povlačenje. Osim toga, senzacionalističko novinarstvo može da inspiriše druge da kopiraju, odnosno imitiraju zločin. A to pokazuju i brojne studije.

U smernicama za izveštavanje o tragedijama koje je Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) podelilo sa novinarima i redakcijama takođe se navodi da štetno, neetičko informisanje može da dovede do inspirisanja imitatora koji u počiniocu vide uzor ili heroja i dodatno traumatizovanje preživelih, porodica i lokalne zajednice. Osim toga, NUNS skreću pažnju da ono može dovesti i do porasti predrasuda o mentalno obolelim osobama i njihove stigmatizacije, kao i odvraćanja mentalno obolelih od traženja ili prihvatanja stručne pomoći. Sa druge strane, efekti profesionalnog i savesnog informisanja mogu da budu: edukovanje javnosti o tome kako da prepoznaju potencijalne počinioce nasilja i kako da reaguju u tom slučaju; pružanje utehe preživelima, porodicama i zajednicama, uključujući i porodicu počinioca; informisanje javnosti o znacima upozorenja koji ukazuju na emotivnu patnju i potencijalno nasilno ponašanje i podsticaj ljudima da potraže pomoć sebi ili drugima u slučaju povišenog rizika od štetnih postupaka.

Ponovimo da medijima ne sme biti alibi ukoliko se predstavnici vlasti ponašaju neetično prilikom ovakvih događaja. Naprotiv, dužnost je novinara da se, u takvim slučajevima, suprotstave predstavnicima vlasti, a ne da nekritički prenose njihove iskaze.