Slobodan Negić – Za sada bez dobrog odgovora

Autor: Tata ubijene devojčice Sofije Negić, Slobodan Negić

Šta je to odgovornost? Šta znači biti odgovoran?

Reč odgovornost izgrađena je od reči odgovor, a reč odgovor potiče od imenice govor. Govor je naša suštinska karakteristika. Biti odgovoran znači biti u obavezi da damo odgovor na pitanja koja se postavljaju. To je svesno preuzeta lična obaveza ili dužnost. Biti odgovoran čovek znači odgovoriti na zahteve situacije, odgovoriti na izazove, odgovoriti na pitanja koje nam život postavlja. Kada se nešto dogodi ili ne dogodi, neko mora da odgovara za to, bar smo tako nekada davno učili u školi.

U stvarnosti, to uopšte nije tako, pogotovo ako živite u državi Srbiji. Kaže se da čovek vredi onoliko koliko odgovornosti može da ponese. Ako je to tačno, onda smo mi svakako pri dnu te top liste, kao zemlja sa najviše bezvrednih ljudi na planeti. Odgovornost nije krivica, iako se često te dve reči koriste kao sinonim. To je nešto sasvim drugo od krivice: od krivice se beži ili se krivica dokazuje. Odgovornost se preuzima. Biti odgovoran za svoje postupke se može i ukoliko neko nije baš ništa kriv. Takođe, iz činjenice da je neko za nešto kriv, ne sledi da će taj neko odgovarati za svoje postupke. Često je slučaj da ljudi beže od svoje odgovornosti, pa to mora sudskim putem da se dokazuje. Sudeći po porukama koje je dosadašnja praksa poslala, Srbija je leglo neodgovornosti i izvrdavanja iste, čak i kada je reč o najtežim zločinima.

Već nekoliko decenija svedoci smo epidemije bežanja od odgovornosti. Država već decenijama unazad ne preuzima odgovornost za odluke i postupke za koje je po najvišem pravnom aktu odgovorna. Tokom raspada bivše Jugoslavije, Srbija je uzela ulogu da čuva ustavni poredak bivše zemlje, ali potpuno protivustavno, tako što je jedan čovek preuzeo komandovanje JNA, odnosno vojnim i bezbednosnim strukturama, za koje nije imao baš nijedno pravno ovlašćenje niti legitimitet da tako postupa. To je bio čist državni udar, koji je doveo do teških zločina i ratnih razaranja sa nesagledivim posledicama. Milošević nije imao nikakvu pravnu osnovu da komanduje Jugoslovenskom narodnom armijom, jer je bio predsednik jedne republike, a komandovanje vojnim snagama je, prema ustavu bivše republike, bilo u rukama predsednika predsedništva i premijera, što su u to vreme bili Stipe Mesić i Ante Marković. Marković je poslao vojsku na granicu sa Slovenijom sa idejom da očuva obeležja Jugoslavije i zaštiti pravni poredak. Došlo je do incidenta koji je pretio da eskalira u oružani sukob, pa je tadašnji premijer, u vrlo kratkom roku, odlučio da povuče vojsku.

Slobodan Milošević se nametnuo kao patriota i zaštitnik ustava Jugoslavije, a u stvari, potpuno protivpravno i nacionalizmom inspirisano, preuzeo komandu nad JNA, poslao je na Vukovar i pri tom omogućio paravojnim formacijama da slobodno i nekažnjeno ubijaju i pljačkaju stanovništvo dojučerašnje Jugoslavije na tim prostorima. U poređenju sa dogovorom oko mirnog razlaza (što bi svakom normalnom čoveku prvo palo na pamet), to se ne može drugačije videti neko kao akt državnog terorizma i teška zloupotreba vlasti u službi nacionalizma i etnički motivisanih sukoba.

Taj model da se u ime patriotizma čine stravični zločini je i dan danas prisutan i zapravo dominira našom društvenom matricom, kao oblik državnog terorizma. U 2024. godini, kada neki delovi razvijenog sveta već decenijama ubiraju plodove obrazovanja i multikulturalnosti, Srbija još uvek beži od svakog vida odgovornosti za ratove, pa čak i negira beskrupulozni zločin u Srebrenici, kao najveće etničko čišćenje posle Drugog svetskog rata. Sada već ima ozbiljnih konkurenata u toj kategoriji, kao što je država Izrael u Gazi ili Ruska federacija koja, jureći tri hiljade neonacista, devastira i ubija građanstvo cele jedne suverene države. Naglašavam da niko ne tvrdi da nikada nije bilo zločina protiv srpskog stanovništva! Naprotiv, bilo je i to veoma teških, ali na žalost kompromitovana vlast i neodgovorna država su zapravo najveći krivci što ti zločini nikada nisu procesuirani i izneti u javnost. Time je ceo narod trajno oštećen, dok se recipročno tome uvek održava narativ kako smo mi, zapravo, žrtve i kako se Srbima kao narodu uvek uskraćuje pravo na istinu.

Međutim, istina je nešto što je postalo toliko strano ovom narodu, da odavno više nije u stanju da ispravno shvati ni svoju stvarnost, pa samim tim ni da se na najbolji način bori za svoje interese. Danas, u trećoj dekadi dvadesetprvog veka u državi Srbiji postoji previše pitanja na koja nemamo odgovore, sve manje je ljudi koji preuzimaju odgovornost za svoja dela ili odluke, a kolektivna odgovornost, obzirom da je i pravno veoma teško utemeljiv pojam, svakako nikome ne pada na pamet kao nešto čime se treba baviti. Svaka vrsta kolektivne odgovornosti se tumači ili kao pokušaj trulog zapada da vodi propagandni rat protiv Srbije, ili kao izdajništvo prema sopstvenom narodu, čak i kada je masakr u Srebrenici u pitanju. Ipak, zdrav razum nalaže da je država uspešna onoliko koliko su svesni i uspešni njeni građani i obrnuto! Građani su uspešni samo u uspešnoj državi. Biti kralj u živom blatu i nije baš neki uspeh. Većina građanstva koja zapravo ni na koji način nije odgovorna za ove strašne zločine koji su počinjeni u ime patriotskih ciljeva, postala je talac patološkog izbegavanja odgovornosti države i brutalnog obračuna sa svima koji misle drugačije.

Ali pogledajte, Srbija je jedina država bivše Jugoslavije koja je učestvovala u svim ratovima devedesetih! I ne samo devedestih, cela naša istorija je obeležena konstantnim ratovanjem i trpljenjem ogromnih trauma, koje nikada nisu razrešene, sa kojima nikada nije rađeno na pravi način, koje su se vekovima samo gurale pod tepih. Ako u jednom kraju imate 5 lokalnih delinkvenata, od kojih je svaki bar po jednom učestvovao u nekom krivičnom delu, a ispostavi se da je samo jedan od njih upleten u svako krivično delo na tim prostorima, ima li onda sumnje da je taj pojedinac u stvari problem i da je teško objasniti i zamisliti takve okolnosti u kojima se on uvek, pravdeno reagujući, našao uključen u sva krivična dela koja su se na tom prostoru dogodila. I ponovo, zdrav razum kaže, naravno da je nemoguće, naravno da je on problematičan. Srbija zapravo jeste takav delinkvent, a ono što jedino i najbolje zna jeste da stalno krivi druge i nalazi opravdanja, umesto da se suoči sa istinom i prizna svoju odgovornost i krivicu tamo gde je ima. I tako što se duže beži od odgovornosti, to je teže priznati greške. One se gomilaju, a onda se odjednom zatičemo u situaciji da više ne možemo ni da zapamtimo teške zločine kojima je naša svakodnevica već decenijama preplavljena. To je država Srbija, država koja laže svoje građane, ubija ih, falsifikuje ih i zloupotrebljava na svaki mogući način, naravno pod izgovorm patriotskog očuvanja nacije. Besciljna borba za profitom preko zloupotrebe države, nepotizam, nizak nivo obrazovanja, religijska zatupljenost, temeljno nerazumevanje naučnih osnova savremenog sveta, itd., sve su to odavno prisutne karateristike našeg društva. Taj čuveni srpski inat, bar kada je država u pitanju, nije ništa drugo nego tvrdoglavo i uporno bežanje od svake odgovornosti, od istine i šanse da se ikada išta ovde više promeni.

Svaki terapeut će vam reći da je osnovni korak u prevazilaženju bilo kog problema, priznavanje da imate problem. Dubina iskompleksiranosti i devijantnosti srpskog mentaliteta je, izgleda, prešla granicu bez povratka, obzirom da je odsustvo odgovornosti postalo način života, državne fukcije i privilegije postadoše kao onaj karton za besplatan izlazak iz zatvora u Monopolu.

Da li je kolektiv odgovoran za postupke koje njegovi članovi biraju da učine? Da li može jedan narod da preuzme odgovornost za svoju sudbinu, a da pri tom ne pogleda istini u oči i da odgovori sebi i drugima na pitanja koja se sama nameću? Da li je uopšte moguće tražiti pravdu i istinu, ako sami sebe lažemo i bežimo od svoje odgovornosti? Odgovor je, naravno, jasan svima koji imaju gram zdravog razuma.

 Pogledajmo samo neke od primera iz prethodnih tridesetak godina. Zapitajmo se ko je za te slučajeve odgovoran? Kakva je to država u kojoj živimo koja ne može da odgovori ni na jedno od pitanja u nastavku?

• Zašto i dalje ne znamo ko je ubio vojnike-gardiste u Topčideru?
• Zašto ne znamo ko stoji iza ubistva Slavka Ćuruvije?
• Zašto, i posle 30 godina, ne znamo ko je ubio Radislavu Dadu Vujasinović, novinarku Duge?
• Zašto je ubijen novinar Milan Pantić iz Jagodine 2001. godine?
• Zašto zločinac koji je počinio masakr u Duboni i Malom Orašju nije procesuiran u skladu sa zakonom i zašto su krivične prijave protiv njega stajale u fioci?
• Zašto se dečak Aleksa Janković iz Niša ubio? Za Aleksinu smrt niko nije odgovarao. lako je utvrđeno niz propusta u radu zaposlenih u školi, Aleksin slučaj je zastareo. Njegovi roditelji su 2017. godine dobili zvanično saopštenje da “pored svih utvrđenih činjenica i propusta, zakonski slučaj pokretanja disciplinske odgovornosti prema odgovornima u školi i školskoj upravi, zastareo”.
• Zašto je ubijen Zoran Đinđić?
• Ko je pre 24 godine ubio Pavla Bulatovića, tadašnjeg ministra odbrane? On je u narodu bio omiljen čovek, koga su krasili poštenje, hrabrost, stručnost i nesebičnost.
• Zašto je ubijen Ivan Stambolić?
• Zašto ne znamo ko je ubio Olivera Ivanovića?
• Gde su nastala dva minuta snimka sa sigurnosne kamere?
• Zašto je Kosta Kecmanović počinio tako strašan masakr u osnovnoj školi?
• Zašto se njegovi roditelji izjašnjavaju da nisu krivi?
• Da li je moguće da dete (čiji psihološki profil formira porodica), koga je otac umesto skijanja učio da puca, nije odgovoran ni kao maloletnik, ni kao dete svojih roditelja? Mogu li ljudi koji takvu vrstu odgovornosti izbegavaju da budu mentalno zdrave osobe? Naravno da ne mogu i za to nam ne treba opsežno psihijatrijsko tumačenje. Zdrav razum je i više nego dovoljan.

Neka svako sada pogleda duboko u sebe i neka se zapita gde su granice naših ličnih odgovornosti? Koliko smo mi sami spremni da preuzmemo odgovornost? Generacije koje dolaze gledaju kako se ponašaju oni koji “mlate lovu” i koji su “uspešni” u životu. Poruka je jasna, ako imaš pare i veze u državi, možeš da radiš šta god hoćeš. Možeš čak da budeš i kriminalac sa značkom, kao Arkan – idol izgubljenih generacija uličnih klanova i mračne budućnosti.

Ipak, to kakve odluke pravimo danas, vratiće se odgovarajućom reakcijom kada te mlade generacije budu došle po svoje. Isto kao što su devedesete poslale jasnu poruku šta se u državi Srbiji ceni i šta vredi! I dalje smo u kolektivnoj matrici čiji je moto – ko je jači! I dalje se prirodne nauke ne razumeju, sve je manje upisnika takvih studija – bila je ona vest koja kao da je sa News Net-a, da je jedini student koji je upisao fiziku 2023. godine, ipak, odustao od te ideje! Preko veze se postaje radnik u apoteci iako niste farmaceut, preko veze možete da brišete saobraćajne prekršaje, uz dobru vezu možete proglašavanjem za mrtvu osobu čak da izbrišete i svoj krivični dosije. To što vas posle određenog vremena ponovo zavedu kao živu osobu, naravno nikome niti je čudno, niti to uopšte bilo ko primeti. Ali, oni koji to naplaćuju zaista misle da su “velike face”, pa im slabe psihe popuštaju pred očiglednim “uspehom” koji ostvaruju i tako postaju negativni idoli generacijama koje dolaze, bez moralnih vrednosti i prave perspektive.

Ali, kako poseješ, tako ćeš i žnjeti. To infantilno uverenje da se može beskonačno izvrdavati odgovornost, odjednom će biti veoma poljuljano kada psihopatologija takvog državnog uređenja dođe na naplatu. Možda ne na mostu, ali svakako na ćupriji.

Naivni Srbi, imajte u vidu da poznavanje nauke i prirodnih zakona ne ide pod ruku sa mafijaškim konceptom države, a negativna prirodna selekcija koja vam kao avet svake godine stoji nad glavom, nije nešto slučajno ili proizvod međunarodne zavere protiv nas, jadnih Srba. To je priroda na delu, a vaša egzistencija ide ka kraju. Sve društvene odgovornosti koje ste zoupotrebili haraju po vašem natalitetu. Od prekomernog konzumiranja alkohola i duvana, preko zdravstvene zaštite koja je postala zakonom zaštićena propala firma koju moraju svi zaposleni u državi da finansiraju, pa sve do obrazovanja u kome je fizika za 6. razred nešto teško, što samo neki genijalci mogu da razumeju! Dragi Srbi, fizika za 6. razred je laka svima onima koji je razumeju. Vaše temeljno nerazumevanje naučnih osnova obrazovanja dovodi vas u poziciju da intelektualno zakržljavate iz generacije u generaciju. Kao da to nije dovoljno, sada se mecima iz vatrenog oružja koje tata drži u kući, ubijaju buduće majke i očevi, deca koja su odlična, koju je sutra trebalo da pitate da vam pomognu da društvo uredite što je bolje moguće. Na žalost, vi ipak najbolje znate samo da ubijete u ime države i kako da, umesto da prihvatite svoje greške, sa verom u Boga i uz tradicionalni srpski inat, strmoglavo srljate u propast. Patriotizam, ovako kako ga vi, dragi Srbi, zamišljate, nije ništa drugo nego jedna velika autodestruktivna farsa.

“Ovde je davno poništena granica između života i smrti… 

A kada se ta granica jednom pređe, granice više nema.”

Ivan Stambolić, 17. jun 2000.