Pređene sve granice

Autorka: Jelka Jovanović, Izvor: Novi magazin

Dve sedmice traje intenzivna potraga za dvogodišnjom Dankom Ilić. Prvih deset dana verovalo se ili bar nadalo da je devojčica živa, pa je pri put u Srbiji aktiviran i sistem „Pronađi me“. No, onda je stigla zapanjujuća informacija; devojčica je žrtva saobraćajne nesreće, a vinovnici su njeno telo prvo bacili na jednu od divljih deponija u okolini Bora, pa je potom premestili na još nepoznatu lokaciju.

Potraga u koju su uključene desetine policajaca i spasilaca, uz ogromnu mehanizaciju i sva raspoloživa istražna sredstva, ušla je u treću sedmicu, s varljivom nadom da će unesrećena porodica Ilić imati bar nekakav mir i sahraniti malenu.

Od prvog dana nestanka devojčice tragična priča ima više paralelnih tokova koji se svakim danom račvaju zahvaljujući izveštavanju koje prevazilazi i najgoru noćnu moru, ali i smišljenom plasiranju dezinformacija i, napokon, političkim spinovanjima s najviših državnih pozicija koja samo podgrevaju ionako uzavrelu situaciju, poput ponovne najave da će Srbija vratiti smrtnu kaznu za najteže zločine.

No, idemo redom.

NESTANAK: Nažalost, potraga za malom Dankom, pored svih napora, tragično je završena, saopštio je ministar unutrašnjih poslova Bratislav Gašić na konferenciji za medije, održanoj nekoliko sati nakon što je dužnost prvog glasnika prepustio predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, koji je vodio sednicu Vlade Srbije. I još nešto malo više vremena nakon što su tabloidi objavili da su dvojica zaposlenih u jednom od komunalnih borskih preduzeća kolima udarila devojčicu, a potom telo bacili na deponiju.

„Obojica osumnjičenih su detaljno opisali način na koji su počinili zločin, nakon čega im je određeno zadržavanje do 48 sati“, rekao je Gašić mada je Tužilaštvo nekoliko dana kasnije saopštilo da krivicu priznaje jedan osumnjičeni, dok se drugi brani ćutanjem.

Prema hronologiji koju je ministar izneo, Dankina majka Ivana Ilić u utorak 26. marta u 13.41 pozvala je supruga i obavestila ga da devojčice nema. Otac je stigao u Banjsko Polje u 13.55, a onda je policija u 13.59 izašla na teren, a u 18.57 aktiviran je sistem „Pronađi me“. 

„Vremenske odrednice, od izlaska iz stana majke Ivane Ilić pratili smo njeno kretanje od Bora do Banjskog Polja, pritom upoređujući sva lica koja su prelazila istu tu trasu. Proveravali smo kada je nastala fotografija zato što su to bili bitni činioci za dobijanje informacija, koliko je dete vremenski bilo van vidokruga majke“, kazao jer Gašić: „Od 13.45 do 15.52 Danka je izašla iz dvorišta i kretala se ulicom. Majka je videla beli auto i lice koji stoji pored njega, za koje se utvrdilo da su koristili osumnjičeni. Vozilo u kojem su bili osumnjičeni ispred kapije je bilo dva minuta. Oni su rekli da su bili na radnom zadatku u Banjskom Polju, da provere šahtu. Njihovo kretanje je zabeleženo na kameri.“ 

Kasnije je, naveo je ministar, zabeleženo da se vozilo zaustavilo kod kapije oko 13.50: „Vozilo u kojem su bili S. J. i D. D. bilo je ispred kapije oko dva i po minuta, stali su zbog potrebe za toaletom. Potom su krenuli i devojčicu udarili nekih 30-40 metara od mesta zaustavljanja. Autom je upravljao D. D., a S. J. je telo devojčice prebacio na zadnje sedište preko alata. Dogovorili su se da telo devojčice bace. U 13.57 ih je zaustavio otac devojčice i pitao da li su videli devojčicu, na šta su odgovorili negativno.“

Od tog 4. aprila i pritvaranja dvojice radnika borskog vodovoda intenzivirana je potraga za telom, uhapšeni su otac i mlađi brat D. D. zbog pomaganja, kako je navedeno, u premeštanju tela. Posle saslušanja u pritvoru mlađi D. D. je preminuo od, saopštila je policija, srčanog udara. Naložena je obdukcija, a nekoliko dana po policijskim otkrićima direktor Vodovoda je podneo ostavku – „iz moralnih razloga“.

Sve ove informacije, kao i niz nezvaničnih, praćene su salvom neprofesionalnih tekstova i priloga u tabloidima i na tabloidnim televizijama, brojni nazovianalitičari su nagađali i još nagađaju šta se dogodilo i događa, a dobar deo svoje otvorene oštrice uperili su protiv majke.

I dvojica osumnjičenih su pod nazovimedijskom paljbom. 

CRNI RIJALITI: Izveštavanje o smrti devojčice iz Bora prešlo je sve granice. Imali smo svojevrstan rijaliti u kojem je tabloidizacija prvo nestanka, a nakon toga i smrti maloletne devojčice najgrublje, najbrutalnije iskoristila dete i unesrećenu porodicu, kaže za Novi magazin Milena Vasić iz Jukoma, koja je članica Komisije za žalbe Saveta za štampu.

„Pored toga što je direktno naneta šteta ožalošćenoj porodici devojčice, štetu je osetilo čitavo društvo – neproverene spekulacije, provokacije članova porodice, direktno svaljivanje krivice na roditelje deteta, neistine koje su se plasirale u javnost, stvarni i izmišljeni detalji nestanka i smrti devojčice doveli su do velikog uznemirenja javnosti i produbili nepoverenje u institucije. Granice su jasno postavljenje Kodeksom novinara Srbije i razrađene kroz smernice ovog kodeksa. Zaista, nije teško savesno i odgovorno izveštavati o ovakvim slučajevima, ali se, nažalost, većina medija opredelila da kroz senzacionalizam plasira neistinite informacije jer su u tome videli priliku za povećanje svoje čitanosti“, kaže Vasić.

Zaista nije teško savesno i odgovorno izveštavati o ovakvim slučajevima, ali se, nažalost, većina medija opredelila da kroz senzacionalizam plasira neistinite informacije jer su u tome videli priliku za povećanje svoje čitanosti, kaže Milena Vasić

Konačna posledica je, upozorava, da niko više ne veruje ni u šta, pa ni u zvanične informacije koje smo dobili iz MUP-a. Izostala je i adekvatna reakcija vlasti, resornog Ministarstva, ali i REM-a.

„Ovo je situacija u kojoj je moralo Ministarstvo da se oglasi i da pozove medije da ne plasiraju neistinite i senzacionalističke informacije, kao i da daju mira porodici devojčice. Posebno je zabrinjavajuće to mi ne znamo na koji način je ovakvo informisanje uticalo na istragu policije i otežalo je. Saznali smo da je jedna rumunska državljanka saslušavana u Beču zbog sumnje da je otela dete čiji se snimak takođe našao u brojnim domaćim medijima. Na ovaj način je proširena lista lica kojima je izveštavanje medija nanelo direktnu štetu. Mi ne znamo da li je i na koji način izveštavanje medija uticalo na posledicu ovog dela, a to je da policija još uvek nije pronašla telo devojčice“, naglašava Vasić.

Na još jedan od rukavaca nesnalaženja i manipulacija upozorio je Pokret slobodnih građana zahtevom ministru Gašiću da smeni načelnika Policijske uprave Bor zbog krajnje neprimerenih izjava na televizijama Pink i Informer, za koje se traži reakcija REM-a. „Kampanja mržnje na račun zajednice Vlaha koja se ovih dana sprovodi od vladinih medija i samih predstavnika institucija započela je od načelnika UKP-a Ninoslava Cmolića, koji je gostujući na Informer televiziji naveo da osumnjičeni imaju izuzetno nizak koeficijent inteligencije, kao i da je to čudno podneblje jer su u pitanju Vlasi“, naveo je PSG i dodao: „Sinhronizovana državna kampanja narušavanja međuetničkih odnosa s Vlaškom zajednicom nastavlja se na udarnim medijima vlasti, TV Informeru i Pinku, i tražimo da REM počne da radi svoj posao, postupi profesionalno i kazni navedene medije zbog satanizacije Vlaha.“

CURENJE I PODMETANJE: Još jedan fenomen privlači pažnju, a to je davanje informacija neprofesionalnim medijima.

Advokat i nekadašnji pomoćnik ombudsmana Miloš Janković upozorava da sintagma „curenje informacija“ možda nije prava jer sumnja da je reč o – plasiranju informacija

„Neke tragične situacije u kojima je nužan delikatan pristup koriste se na populistički i senzacionalistički način, manipuliše se informacijama zarad interesa manipulatora. Pre svega, to su policijski organi, gde ima i neznanja, ali i svesne manipulacije radi stvaranja atmosfere ‘hleba i igara’. Nekada su naši roditelji otvarali novine i na srednjim stranama nalazili crnu hroniku, a danas je na naslovnim stranama praktično sve crna hronika, što me navodi na zaključak da u tome nema spontanosti“, kaže Janković.

Slično misli i Milena Vasić: „Curenje informacija iz istrage je veliki problem našeg pravnog sistema već godinama. Da bi se on sprečio, neophodna je saradnja svih državnih institucija u lancu informisanja – pre svega MUP-a i Javnog tužilaštva s medijima.“

Kako kaže, rešenje je u podizanju svesti o načinu na koji lažne, pa nekada i istinite informacije koje se objave pre vremena mogu da utiču na istragu moglo bi da predupredi ovakav način izveštavanja. 

„Takođe, neophodno je identifikovati službena lica koja daju informacije medijima i adekvatno ih kazniti. U situacijama kao što je ova, kada se nije znalo da li je dete živo ili ne, važno je ne smetati državnim organima da rade svoj posao. Nisam pristalica kažnjavanja medija, ali mislim da je od izuzetnog značaja evidentiranje koji mediji su plasirali lažne i štetne informacije i uskratiti im finansijska sredstva u budućnosti, ukoliko se ti mediji finansiraju iz državnih programa“, kaže Vasić, naglašavajući da se protivi kažnjavanju medija.

Prezumpcija nevinosti

U skladu sa svojim uverenjima i zalaganjima, Miloš Janković upozorava i na teško kršenje prezumpcije nevinosti: „Umesto pijeteta prema devojčici i njenoj porodici, spekuliše se o tome šta se desilo plasiranjem poluinformacija, često i dezinformacija.“

Činjenica je da su i MUP i tužilaštvo u svojim saopštenjima zadržali dobru praksu navođenja inicijala umesto punih imena osumnjičenih, što je logično jer još nije utvrđeno da su počinioci i za koju vrstu dela su odgovorni. Osim pretpostavke nevinosti, na taj način se poštuje i privatnost osumnjičenih, odnosno poštovala bi se da tabloidi i njihovi brojni „analitičari“ nisu na sva zvona objavili imena, targetirajući i njihove porodice. 

SMRTNA KAZNA: Slično kao i posle prošlogodišnjih majskih masovnih ubistava, u orbitu javnosti kojoj su podignuta očekivanja ubačena je i najava vraćanja smrtne kazne za najteža krivična dela. U svom prepoznatljivom maniru, ideju je obnovio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, prenebregavajući i „sitnice“ poput te da bi eventualni povratak najteže kazne zahtevao ustavne izmene. 

„Moramo razumeti pre svih članove porodica stradalih, ali i građane koji smrtnu kaznu smatraju adekvatnom merom uz neretku poruku ‘sam bih mu presudio’. No, ovde nije reč o ličnim činovima i aspiracijama već o onome šta država treba da čini“, kaže Janković i nastavlja komentarišući predsednikovu „inicijativu“: „Uveren sam da se korišćenjem tragičnog događaja podilazi građanima koji su očajni zbog dva prošlogodišnja masakra i sada još nerazjašnjene smrti dvogodišnjeg deteta. Posebno treba reći da to čini čovek koji sebe deklariše kao vrhunskog pravnika.“

Naš sagovornik podseća da je Ustavom Srbije život čoveka deklasiran kao neprikosnoven, kao i da je smrtna kazna zabranjena, a zabranjena je i Protokolom Saveta Evrope, čija je Srbija članica: „Ovde se ne debatuje o tome da li je srpskom društvu potrebna smrtna kazna ili ne već o tome da je to protivno načelima SE i formalno deklarisanom evropskom putu Srbije.“

Saglasna je i Milena Vasić, koja kao i Janković otvara i ključno pitanje: „Građani naivno veruju da bi smrtna kazna imala preventivnu ulogu i mogla da spreči neki ovakav zločin iako penološki ovakav stav nije opravdan – nema dokaza da je smrtna kazna smanjila stopu kriminaliteta i najtežih krivičnih dela u nekoj državi. Građani nisu penolozi, ali su državne institucije te koje moraju da objasne zašto je smrtna kazna loše rešenje i kada od jedne institucije države dobijete ‘zeleno svetlo’ za ponovno razmatranje smrtne kazne, šalje se izuzetno loša poruka koja pre svega ima za cilj da skrene pažnju sa svih onih prethodnih koraka koji određuju stopu kriminaliteta koje je država imala obavezu da preduzme, poput prevencije i efikasne istrage.“

APEL ZA SMRT: Paradoksalno je, dodaje Vasić, da u državi u kojoj postoji toliko nepoverenje u pravosuđe, građani dozivaju smrtnu kaznu kao rešenje problema, a ovako radikalni stavovi se samo podgrevaju s pozicije moći: „Na taj način izbegavamo da se uopšte pomene ono što je stvarni problem, a to je nedostatak prevencije i izvesnosti krivičnog gonjenja.“

Miloš Janković pravi i drastičnu paralelu: „U zemljama šerijatskog prava i danas se kao i nekada kamenuju žene za preljubu, pa uprkos tome u kakvom su položaju i koliko zatvorene, odlučuju se za bračno neverstvo.“

Pozivajući se na iskustvo SAD, gde u polovini država ima, a u polovini nema smrtne kazne, on kaže kako se statistika ne razlikuje u Teksasu i Virdžiniji u pogledu izvršenja najtežih krivičnih dela: „Pretnja kaznom ne sprečava počinioce, a uostalom, zar doživotni zatvor nije dovoljno težak?“

Ovde se ne debatuje o tome da li je srpskom društvu potrebna smrtna kazna ili ne već o tome da je to protivno načelima SE i formalno deklarisanom evropskom putu Srbije, naglašava Miloš Janković

POSLEDICE: Kad zatvorimo krug, ostaje kao najvažnije pitanje šta nam se sve što se događa povodom Danke Ilić šalje kao poruka?

„Sudbina te male devojčice duboko je potresla javnost, izazvala je veliku uznemirenost ljudi, a posebno što smo posle 3. i 4. maja prošle godine postali vrlo osetljivi na sve loše što se dešava deci. Međutim, sve što se dešava povodom Dankinog nestanka, a sada sve izvesnije i smrti, posebno izveštavanje, dodatno sluđuje građane“, kaže za Novi magazin Tamara Džamonja Ignjatović, profesorka psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Bitna je i solidarnost građana, ako slučajno vidi samo dete na ulici, savestan čovek će se pobrinuti da ga odvede do policajca ili roditelja, a ne da nezainteresovano okrene glavu, uverena je profesorka Tamara Džamonja Ignjatović

Na pitanje možemo li ipak, na osnovu onoga što se emituje putem tabloida i društvenih mreža, izvući zaključak da su ljudi više željni senzacije nego što su zaista skloni saosećajnosti, odgovara potvrdno: „Prva ljudska reakcija je puna brige, ali neproverenim informacijama se otvara prostor za nagađanja i drugu vrstu reakcije, sve do perverzne radoznalosti.“

Profesorka još smatra da su građani dugo pripremani na takva reagovanje, počev od opskurnih rijalitija koji ih usmeravaju na pretresanje tuđih ličnih života: „Mislim da ti mediji u trci za tiražem oblikuju ukus publike i potrebe tržišta. To je sistem marketinga, prvo izmisliš da čoveku nešto treba, pa ga ubediš da mu je to zaista potrebno.“

Ključna odgovornost je na medijskim mentorima koji na ovaj način skreću pažnju ljudi sa drugih problema i tema.

Jedna od posledica trauma poput majskih tragedija i nestanka male Danke jeste dodatno zatvaranje ljudi u svoj mali svet, uz pojačanu kontrolu nad decom: „Uvek je bilo tragedija, ali nismo 24 sata izloženi ubicama. Bitna je i solidarnost građana, ako slučajno vidi samo dete na ulici, savestan čovek će se pobrinuti da ga odvede do policajca ili roditelja, a ne da nezainteresovano okrene glavu.“

Za profesorku Džamonju Ignjatović je i teško pitanje šta čoveka u situaciji u kojoj su se našli osumnjičeni natera da umesto relativno male kazne srlja dalje u zločin? Da li je stepen nasilja u društvu toliki da izaziva strah od posledica, uz nadu da se može proći nekažnjeno?

„Ne može se sve objasniti strahom jer svakom se vozaču može desiti nesreća, ali ne postaje svako zločinac u tom trenutku. Od straha možeš da se zamrzneš, u krajnjem slučaju pobegneš dok ti ne proradi savest“, objašnjava naša sagovornica, naglašavajući da bez dubinske psihološke procene nije moguće odgovoriti na pitanje kako se saobraćajni udes pretvara u tragediju i zločin.

Profesorka navodi i slučaj iz svoje prakse, čoveka koji je slučajno zgazio dete: „Nije pobegao, prihvatio je kaznu i sve što sledi, a u zatvoru je tri puta pokušao da se ubije jer je njemu najteža kazna bila to da je nehotice ubio dete.“

Pitanje na koje takođe nije lako dati odgovor jeste zašto, ako se držimo do kraja zvanične verzije, posle priznanja (bar jednog od osumnjičenih), uporno ne otkrivaju lokaciju gde je sakriven mali leš. Jedan od odgovora koji oprezno nude krivičari jeste stara teza „bez tela, nema dela“, da će kazna biti manja ukoliko Dankini ostaci ne budu nađeni. Što otvara novi krug pitanja bez odgovora i dilema. 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.