Povodom 21. Lazinog rođendana, i drugog “nebeskog” Lazar Milovanović, 7.06.2003 – 4.05.2023.
Autorka: dr Slavica Plavšić
Koliko je snage potrebno porodici da obeleži Lazin rođendan skoro pa onako kakav bi bio da ga je Laza sam organizovao. Mada, znamo koliko bi bilo veselo, bučno i razdragano, kao na njegovom 18. rođendanu. Pesma, igra, muzika, veselje sve do zore.
Sada je bilo tiho, dostojanstveno, ali svečano i lepo.
Svi su se setili njegovog rođendana i obeležili ga, svako na svoj način. Zajedničkim fotografijama i uspomenama koje su se tokom celog dana smenjivale na društvenim mrežama. Kako i ne bi, kada je nemoguće ne voleti Lazu koji je oko sebe širio toliko pozitivne energije, toliko ljubavi i pomagao svima, znanima i neznanima.
“Srećan rodjendan lepoto majkina. Proslavi ga sa drugarima gore, a mi ćemo sa drugarima ovde svake godine slaviti dan tvog rođenja.
Svima nam nedostaješ neizmerno. Fali nam osmeh tvoj i oko plave boje koje nas kao sunce obasja kad nas pogledaš. Srećni smo svi što si bio deo naših života tih kratkih 19 godina. Nema toga ko te je poznavao, a da te nije voleo. I sada se javljaju meni nepoznate osobe i kažu mi da si ti nešto posebno, da te kroz priču upoznaju i dive ti se, da ti pale sveće i mole se Bogu i za sve vas gore i za nas ovde, da nam da snagu za svako novo sutra.
Kažu mi da budem ponosna na tebe.
Ja i jesam preponosna. Kako i ne bih, kad si ti nešto najdivnije što mi se desilo u životu. Kao i sestra tvoja, Biljana. Samo te molim da nju najviše paziš i čuvaš.
Kao što si je pazio, voleo i čuvao ovde i uvek.
Volimo te, srećo moja, i danas slavimo dan tvog rođenja i naše najveće sreće.
Živiš, mili!
Anđele moj najlepši!
Voli te majka najviše.”
Roditelji Ivana i Milan i sestra Biljana su Lazinu sobu sredili i doveli do savršenstva, tako da ona zauzima centralno mesto u kući. To je soba za sećanje, za plakanje, za razgovor… za sve što je bilo, a što sada nedostaje. Divna, prava momačka soba, elegantna, uređena sa mnogo stila i ukusa. Sve Lazine stvari su tu, u toj sobi, u ormaru i fiokama. Pravi mini memorijal. Sećanje na Lazu.
FOTO GALERIJA: Privatna arhiva
Ivana svako jutro donese kafu u Lazinu sobu i onda zajedno piju tu prvu jutarnju kafu. Uveče obavezno ponovo uđe, da poželi laku noć svom voljenom sinu.
Lazin telefon, koji je kupljen samo mesec dana pre tragedije, sada koristi Bilja, njegova sestra. On je svakako planirao da uskoro kupi bolji telefon, jer njemu ništa nije bilo dovoljno brzo i dovoljno dobro. Skupljao je novac da kupi i veći auto, kombi, koji mu je bio potreban za prevoz voća koje je gajio. Uvek je želeo više i bolje i ogromnim radom je sve postigao. Takav je bio Laza.
“Nedostaješ svakog dana sve više i više. Nedostaješ na svakom koraku. Nedostaješ za sve ono što dolazi. Nedostaje mi tvoj osmeh i najlepši pogled oka plavog, da me pogledaš i da me sunce ogreje istog trenutka. Nedostaje mi sve tvoje, srce junačko i duša plemenita. Tvoja pozitivna i samo dobra energija koju si uvek širio na sve oko sebe.
Nedostaješ da se uvek nađeš svima i da me poslušaš za šta god da treba.
Srećo moja. Volim te beskrajno i zauvek”
FOTO GALERIJA: Privatna arhiva
Ovako je majka Ivana poželela srećan “nebeski” rođendan svom voljenom sinu.
Oko 10 sati ujutru, otišli su na groblje svi njegovi najrođeniji. Broj 21 je ostao tamo kraj spomenika da se vijori na vetru.
Posle toga su kod kuće pripremili sve što je bilo potrebno za večernju “žurku”.
Na Ravnom Gaju su se okupili oko 17.30 časova, jer je upravo to čas njegovog rođenja. Opet su došli svi njegovi najrođeniji, kao i najbolji drugovi.
Bili su tu i ranjeni, i oni koji su bili te kobne večeri na Ravnom gaju. A došli su i roditelji stradale dece. Uvek su oni zajedno i u svemu. Na Lazinom rođendanu mora biti mnogo ljudi, dece i omladine. On bi to tako voleo.
Potrudili su se da sve bude kao da je Laza tu.
Spremali su i predjelo, roštilj i pečenje.
I tortu i svećicu sa brojem 21.
Koliko je važno to lepo uređeno mesto za sećanje, za okupljanje… Mesto gde su se za života družili i gde sada imaju zajednički spomenik. Mesto pored igrališta fudbalskog kluba Ravni gaj, odakle su pušteni baloni u nebo da stignu do onih najvoljenijih i nikad prežaljenih. Osam plavih balona za: Lazu, Pecu, Mareta, Nemketa, Acu, Nidžu, Daču i Milana, i jedan roze, za našu Kiku. Odleteteli su ka nebu nežno, polako, kao da miluju… noseći sa sobom najlepše želje, mnogo ljubavi, beskrajne tuge i nedostajanja.
Ali, poneli su i sećanje, poruke empatije, solidarnosti, razumevanja sa njihovog malog memorijalnog centra.
Ako ih je država pomerila i zaboravila, da to ne učini i društvo.
Balone su na putu ka nebu ispratile podignute ručice male dece koja su bila prisutna i njihov radosni smeh. Taj prizor će im sigurno ostati urezan negde duboko u sećanju.
Jedan Lazin drugar je došao sa puta iz inostranstva, gde je na privremenom radu. Zbog gužve na granici, stigao je kasnije, pa je došao kući. Došao je samo da bi ispoštovao svog Lazu, svog brata, jer se oni uglavnom tako oslovljavaju. I taj gest govori o tome koliko su ga svi poštovali i voleli. A dobio je i puno poklona.
“I tako slavimo i slavićemo uvek Lazin rođendan.
Da uvek bude puna kuća.
Puno sreće i ljubavi za našeg Lazu.”
FOTO GALERIJA: Privatna arhiva
Roditeljima Ivani i Milanu i sestri Biljani, velika zahvalnost za priču i ustupljene fotografije
