Pet minuta sa Tatjanom Lazarević

Izvor: Novi magazin

Iz percepcije Srba, na severu Kosova normalizovana je neka vrsta nove nenormalnosti. Institucije Srbije se, poslednje tri godine, povlače tako što, u dobro razrađenim scenarijima, kosovska vlast, predvođena policijom, ulazi u institucije iz kojih odlaze pripadnici srpske nacionalnosti, kaže za Novi magazin Tatjana Lazarević, ugledna novinarka i urednica portala KoSSev, čije sedište je u Severnoj Mitrovici, na Kosovu i Metohiji: „Ne bih rekla da je to sadejstvo Prištine i Beograda, ali taj uigrani scenario obeju strana dobro je poznat građanima severa Kosova, o čemu retko ko želi javno da govori. Sve to liči na koordinisane akcije po modelu – mi vam ne damo, vi isterujete institucije Srbije, ali mi imamo neke garancije da neće biti problema“. 

Vlast u Beogradu se, dodaje, „ponaša na takav način unazad godinu, što se intenziviralo aktuelnim protestima u Srbiji od kada, očigledno, predsednik Srbije ne kontroliše stanje u zemlji“. Izuzetak je, podseća, bio u završnici kampanje za parlamentarne izbore na Kosovu, 9. februara, kada je vlast u Beogradu pokazala da joj je itekako stalo do toga da Srbi učestvuju na tim izborima. 

Može li ishod parlamentarnih izbora nešto promeniti?

Za odgovor na to pitanje je i rano i kasno. Još nisu potvrđeni izborni rezultati, iako je uveliko trebalo da se radi na formiranju nove vlade. Kasno je, jer nije bilo efekta od uvođenja sistema takozvanih „pametnih izbora“ čime su se kosovski organi hvalili da će se, uz izmene izbornih zakona, prvi put koristiti na Kosovu. EU jeste pohvalila demokratičnost i regularnost izbora, ali Centralna izborna komisija, čiji sajt je otežano funkcionisao tokom celog izbornog dana, kasnila je u objavljivanju preseka o izlaznosti i saopštavanju rezultata. Taj sajt se raspao i od 9. februara do danas, još uvek nemamo potvrđene rezultate, što ostavlja prostor za kritiku i spekulacije. Zbog svega toga, osim hipotetičkih scenarija, ne mogu ništa da kažem. Samoopredeljenje Aljbina Kurtija nema apsolutnu većinu za formiranje vlade, koju bi moglo da obezbedi u koaliciji sa opozicionim strankama od kojih se većina izjasnila da to odbija. Dok se glasovi još uvek broje, premijer Kurti i članovi vlade u ostavci se ponašaju kao da sve funkcioniše. Uočava se namera Samoopredeljenja da što duže prolongira stanje bez nove vlade, a Srbi i ostali građani Kosova mogu da očekuju nastavak politike te stranke iz protekle četiri godine.

Kako ljudi na Kosovu doživljavaju studentske i građanske proteste u Srbiji?

Među albanskim stanovništvom, moj utisak je, to nije tema. U početku, proteste su videli kao „opozicione“ prema vlasti u Srbiji, iako se iz aviona, a kamoli iz regiona, vidi da je to opštenarodni bunt. Uvek kada se vidi srpska zastava, tradicionalna narodna nošnja ili se čuje neka patriotska pesma, isticanje bilo kog drugog nacionalnog simbola, pa i poruka o poštovanju Ustava Srbije i pominjanju Kosova, Albanci to pripisuju srpskom nacionalizmu. S druge strane, Srbi su podeljeni u stavovima o protestima, ali to evoluira kao u ostatku Srbije. Gradovi na severu Kosova, u kojima žive Srbi, pre svega mislim na Mitrovicu, veoma su rano, još u decembru prošle godine, podržali studentske proteste. U prvoj sedmici blokada, četvorica profesora sa Prištinskog univerziteta javno su podržali proteste i inicirali peticiju koju je, za kratko vreme, potpisalo 360 akademaca. Kasnije su počeli komemorativni skupovi od 15 minuta tišine za žrtve novosadske tragedije, a ljudi su odlazili na proteste u Srbiji, pre svega u Kragujevac i Niš. Studente su podržale mnoge organizacije, pojedinci, deo ansambla Narodnog pozorišta, opozicioni pokret Otadžbina i opoziciona stranka Srpski narodni pokret. To je živa i značajna podrška i ljudi se oslobađaju straha. 

Međutim, postoje i oni koji te proteste ne odobravaju, pošto se informišu preko televizija sa nacionalnim frekvencijama, jer ovde ne postoji SBB. On što je problematično je ta klijentelistička zajednica unutar kosovskih Srba, koja je okrenuta ka politici Srpske napredne stranke, predsedniku Srbije i Kancelariji za Kosovo i Metohiju, tako da se stanje ne razlikuje mnogo od stanja u centralnoj Srbiji. 

U KoSSevu ste od njegovog osnivanja, 2014. godine, i kako izveštavati sa područja na kome se ukrštaju manipulacije, laži i pritisci na medije, a ne postati etnički novinar i propagator? 

Veliki rizik je raditi kao lokalni novinar i biti što objektivniji, a da niste određeni nacionalnom pripadnošću i klijentelizmom. Mi smo sada u specifičnoj situaciji, jer se itekako pojačao pritisak na zajednicu Srba, pa i na nas. Ranije su pritisci dolazili od vlasti Srba pri kosovskom sistemu, uz podršku iz Beograda i targetiranja od predsednika Aleksandra Vučića. S druge strane, kada je u pitanju bio odnos albanske zajednice prema nama ranije smo imali više manevarskog prostora za rad. Međutim, dolaskom na vlast Samoopredeljenja, pre četiri godine, radikalizacijom većinske zajednice i, de fakto, policijskim režimom kosovskog premijera i vlade na severu Kosova, taj pritisak je mnogi veći. Pritisci su sa obe strane i to su za nas veliki izazovi. Prvi put vodim neke lične borbe da ne dozvolim da pritisci utiču na mene da izgubim profesionalnu objektivnost, dobre namere, već da svoj posao radim neostrašćeno. Srpska zajednica na severu Kosova je pod velikim pritiskom kosovskih institucija, u stanju neslobode, sa pojačanim osećajem straha i poniženosti, a vrlo često i iskustvima koja opisuju kao represiju. U stanju pritisaka sa obe strane lokalni novinar svoj posao može da radi samo ako ne izgubi profesionalnost. 

Sve više je napada i pritisaka na kosovske novinare, a većina tih slučajeva se ne reši ili se završi minimalnim novčanim kaznama. Asocijacija novinara Kosova je upozorila na to i navela da je prošle godine zabeleženo više od 50 takvih slučajeva. Zbog čega su učestali napadi na kosovske novinare?

Prema podacima Reportera bez granica, Kosovo je 2023, po indeksu slobode medija u svetu, palo za 19 mesta, što je dramatičan pad i očekujem da će se stanje pogoršati. Najviši kosovski zvaničnici, na čelu sa kosovskim premijerom, prozivaju i targetiraju albanske medije i novinare. Optužuju ih da su neprijatelji albanskog naroda i saradnici Srbije. Ono što je svojstveno Aleksandru Vučiću, to je itekako vidljivo u ponašanju Aljbina Kurtija. Asocijacija novinara Kosova koja, pre svega, okuplja albanske medije, veoma oštro regije i objašnjava koliko je to opasno. Ako se targetiraju novinari albanske većine kao saradnici Srbije, to znači da smo i mi pod lupom, kao medijska zajednica koja izveštava na srpskom jeziku. Sve to budi nemir u meni, u vrednosnom i bezbednosnom smislu, i povećava rizik našeg daljeg rada. 

Da li ste zbog svega toga bili u iskušenjima da odete sa Kosova?

Nisam u iskušenju da odem, ali sam često u drugim vrstama iskušenja – da me, zbog pojačane napetosti, ne savladaju emocije, već da svoj posao radim što objektivnije, a sve teže je pristojno obavljati posao novinara u lokalnoj zajednici. Najveća pretnja za moj rad je ta „oluja“ propagande sa svi strana i naše iskustvo je, posebno poslednjih nekoliko godina, uz naše specifičnosti, slično iskustvima u svetu. Veoma je teško sačuvati pristojnost i publiku, jer ne pristajete na to da budete deo tabloidnog lanca, loših namera i propagande. 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.