Pet minuta sa Damirom Okanovićem

Izvor: Novi magazin

Usijane glave iliti mladi muški vozači do 30 godina jedna su od četiri najveće globalne pretnje bezbednosti saobraćaja. Nažalost, ništa bolje nije ni u Srbiji gde je upravo saobraćaj vodeći uzrok smrti mladih od 15 do 30 godina. Većina njih strada ne kao pešak već kao vozač ili putnik u automobilu a godišnje život izgubi oko 105 mladih, upozorava u razgovoru za Novi magazin, Damir Okanović iz Komiteta za bezbednost saobraćaja koji upućuje i na ključni problema ovdašnjeg sistema (ne) bezbednosti saobraćaja a to je – obrazovanje: „Mi smo na samom začelju Evrope po broju poginulih u odnosu na broj stanovnika odnosno motornih vozila, i tu smo negde u rangu Bugarske, Rumunije i Hrvatske ali nama ne treba da je uteha što ima neko gori od nas nego treba da se ugledamo na zemlje koje čuvaju svoje građane, a to rade tako što ih obrazuju.“

 

Tokom samo sedam dana intenzivnih kontrola pred praznike otkriveno je više od 36.000 prekršaja prekoračenja brzine, i to najviše mladih vozača. Edukacija ili paprena kazna, šta je rešenje? 

Mnogi veruju da se svi problemu mogu rešiti samo kaznama ali je to sasvim pogrešno. Jer, evo za prvomajske i uskršnje praznike je policija izvela na ulice sve raspoložive kapacitete i stradalo je značajno manje učesnika u saobraćaju nego inače, ali to na duži rok ne rešava problem. Uostalom, postavite kamere svuda što više nije ni tako skupo da se uradi ali da li mislite da će prekršajni sudovi da stignu da obrade te predmete? Pa neće. Suština je naučiti mlade ljude, uvesti saobraćajno obrazovanje u sve škole i decu podučavati o bezbednosti na drumovima, ali ne tako što ih učite samo pravilima saobraćaja poput šta znači crveno a šta zeleno svetlo ili šta je zebra. 

 

Govorite o postojećem sistemu nastave za koji tvrdite da zapravo i ne postoji? 

Pa da. Mi sada imamo nekoliko obaveznih časova u osnovnim školama, ali to što deca uče ima malo veze sa bezbednošću saobraćaja. Njima se predaju definicije, kako se deli saobraćaj i šta je elevator. Pa da li će im to sutra išta značiti kada sednu za volan a nemaju pojma koliko je i zašto važno da vežu pojas? Kakve su posledice ako se kreću brzinom od 50 na sat i udare u nešto a kakve ako voze samo 20 na sat više? Oni o tome u našim školama ne saznaju ništa a nažalost, roditelji nisu ti koji će ih edukovati jer ne može nevaspitan da vaspitava. 

 

Šta to znači? 

To znači da taj nedostatak znanja i vaspitanja roditelja mora da se nadomesti kroz učenje u školama. I ja tu nikoga ne prozivam, naprosto, država nije ulagala u sistemske obrazovne mere bezbednosti u saobraćaju, jer da jeste mi bismo danas imali 15 osvešćenih generacija vozača koji znaju koliko je opasno voziti brzo u naseljenom mestu ili pored škole. Ovako, svake godine mi imamo duplo više saobraćajnih nesreća nego što je prosek u EU. Svega 14 odsto ljudi kod nas koristi pojas na zadnjem sedištu i to vam je najbolji pokazatelj svesti učesnika u saobraćaju i znanja o mogućim posledicama. A još jednom da naglasim nijedno dete neće nastradati ako ne zna definiciju saobraćaja ali hoće ako ga ne naučimo da se bezbedno ponaša. 

 

Pomenuli ste 15 generacija. Govorimo o propuštenom u školama? 

Da. U Zakonu je još 2009. godine predviđena obaveza Ministarstva prosvete da usvoji nastavni plan i program za saobraćajno obrazovanje ali se to do dan danas nije dogodilo. Mi godinama na to ukazujemo, apelujemo, pišemo ali se u Ministarstvu prosvete uopšte ne uzbuđuju i uvek šalju istu informaciju da to već postoji kroz pojedine predmete a ja sam vam rekao šta se tamo uči. Deca uče mnogo toga što im uopšte ne treba a niko im ne objašnjava zašto treba da budu vidljivi na putu kao pešaci i sve ono što sam već rekao. I to je takva šteta a evo i zašto- deca su fenomenalna. Mi organizujemo predavanja u srednjim školama i kad mi njima objasnimo šta ih čeka ako voze određenom brzinom i šta rizikuju ako ne vežu pojas i slično, oni su oduševljeni šta su saznali. Puni su pitanja i vidno zainteresovani a mnogi komentarišu da to moraju reći roditeljima. I sad zamislite da smo zadnjih 15 godina tako obrazovali one koji za godinu li dve postaju vozači, pa mi bi danas imali generacije i generacije savesnih vozača i bili bismo bliži Švedskoj a ne Rumuniji ili Bugarskoj. 

 

Šta je sa strategijama koje su sistemska rešenja i, zanimljivo je, zamišljene su baš kao one u Švedskoj, koju pominjete? 

Iz strategije koja je važila od 2015. do 2020. nije ispunjen nijedan cilj a kad se pogledaju preduzete mere i aktivnosti koje su bile predviđene, urađeno je ne više od 40 odsto. Nova strategija važi od prošle godine pa do 2030. i ona posebno prepoznaje mlade vozače a predviđeno ne više od 400 mera u cilju unapređena bezbednosti. Videćemo šta će biti i ostvareno. 

 

Možemo li slediti Švedsku sa putevima koji nimalo ne liče na njihove? 

Ako je nacija na niskom stepenu svesti, što se čudimo što su nam putevi prepuni rupa jer su i donosioci odluka na istom tom nivou svesti. Tu mislim i na sudije i tužioce. 

 

Konkretno? 

Recimo da postoji a postoji na mnogo mesta neobeležena rupa na kolovozu. Neko prijavi ali niko ne izlazi, niko ne postupa i šta se dešava? Naleće vozilo, neko strada i na red dolazi javno tužilac koji konstatuje da je kriv vozač jer nije prilagodio brzinu neobeleženoj rupi. Hoće li da odgovara neki putar? Pa neće nego sve da se svali na leđa vozača. Situacija bi bila mnogo drugačija, siguran sam i svi bismo bili bezbedniji kada bi putari radili bolje svoj posao ali je za to potrebno da sudije i tužioci drugačije rade svoj posao. Već sam rekao da ćemo svi biti bezbedniji na putevima kada prvi putar završi u zatvoru i zaista to mislim. I to ne zato što se treba nekome svetiti nego se mora shvatiti koliko je važno da nema rupa i da se resursi koje imaju usmeravaju u bezbednost na putevima a ne majice za radnike na naplatnim rampama, uređenje trave i slično. 

 

Zar nije vozač obavezan da prilagodi brzinu preprekama na putu, da li je to ono na čemu pravosuđe insistira? 

Ti kao vozač nemaš razloga da predvidiš neobeleženu rupu na kolovozu jer ona po zakonu ne sme da postoji. Daću vam primer, čovek je osuđen na dve godine zatvora jer nije predvideo led na mostu. Nije bilo nikakve signalizacije, led je prijavljen ali su putari rekli da ne mogu odmah da izađu. Čovek je naleteo na led i epilog je dvoje poginulih i devet povređenih. Od putara niko nije kažnjen ni disciplinski a vozač je završio u zatvoru jer je kako piše u presudi vozio više od pet kilometara na čas. Pa, molim vas ima li to pameti? 

 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.