Pet minuta sa Branislavom Dimitrijevićem – Ako je Beograd na vodi bio kancer, slede metastaze

Izvor: Novi magazin

Branislav Dimitrijević je profesor istorije i teorije umetnosti, autor i priređivač knjiga i publikacija, kustos izložbi savremene umetnosti, a poslednjih godina je koordinator Grupe za kulturu Zeleno-levog fronta, ranije pokreta Ne davi(mo)Beograd. I po obrazovanju, interesovanju i rođenju jedan od pravih sagovornika na temu aktuelne „urbanizacije“ Beograda.

Prvo pitanje vezano je za nameru vlasti da naselje Beograd na vodi proširi na Čukaricu i Novi Beograd, uz plan da se Muzej „Nikola Tesla“ prebaci u Beograd na vodi. Šta vi kažete na sve to?

To se moglo očekivati, nastavak tog projekta baziran je na oduzimanju ingerencija – Republika oduzima ingerencije Gradu, Grad opštinama i „čitava stvar se ‘odozgo’ rešava“. Taj projekat sada bukvalno metastazira; ako je ono što smo do sada videli bio kancer na telu Beograda, ubuduće ćemo gledati metastaze.

Jedan od ciljeva Beograda na vodi je da se tamo prebace ustanove kulture. Prvi put smo to čuli za Pozorište „Boško Buha“, koje bi, navodno, trebalo da se prebaci u adaptiranu zgradu Pošte. Sad smo čuli želju da prebace i Muzej „Nikole Tesle“, uz priču da prostor u kojem se sada nalazi nije dovoljno veliki i nije uslovan, što je tačno, ali već dugo postoji plan da se prebaci u zgradu stare termoelektrane „Snaga i svetlost“ na desnoj strani Dunava, u marini Dorćol. To je industrijski objekat pod zaštitom i logično je mesto, ali od toga se odustalo, a ne znamo ni u kolikoj je meri bilo ozbiljno. Kao što ne znamo u kolikoj je meri ozbiljno sve što vlast planira – oni planiraju razne stvari, a nijednu do sada nisu obavili, naročito ono što se odnosi na institucije kulture. Kada su najavljivali da će u zgradi stare Železničke stranice otvoriti Istorijski muzej Srbije…

Moram da upadnem – ministarka kulture je objasnila da Grad nije dao građevinsku dozvolu!

Kako kad je Grad njihov, a mi vidimo da iza Železničke stranice ni đubre nije pokupljeno? Ima i fantazija oko Ložionice koja je neuslovna za najavljeni kulturni centar… Sva je prilika da je to korišćenje kulture i institucija kulture za sitne paradne trikove od kojih na kraju neće biti ništa.

Nije samo fizičko preseljenje i atak na kulturu nego njeno seljenje u naš zabranjeni grad. Što znači da će samo deca stanovnika Beograda na vodi imati pravo na predstave „Buhe“ i da će „Tesla“ samo tamo da „svetli“! Menja se struktura grada.

Radi se neka vrsta poluzatvorenog grada samo za elitu koja tu kupuje stanove novcem iz koferčeta. Jedna bh-umetnica Lana Raščić je pre dvadesetak godina napravila distopijsku radio-dramu „Europolis“, u kojoj je opisan Beograd kao ovaj na vodi! Zatvoreni sistem, zaštićen, izolovan od ostatka grada u kojem će ta nazovi elita da živi. To je plan, ali videćemo šta će se desiti; nedavno su se hvalili da Beograd na vodi donosi profit, ali to je šarena laža. On je i za stanovanje neuslovan. Moj vodoinstalater je nedavno bio tamo i rekao da nikada više neće ići jer se ne zna gde su instalacije, pumpe u garažama non-stop izbacuju vodu… 

Vi ste bili i odbornik ZLF u Skupštini Grada?

Ovoj što nikad nije zaživela.

Interesuje me da, čak i ako bude tih izbora 2. juna i nekim čudom opozicija pobedi, šta možete da uradite kad su i Beograd na vodi i EXPO u ingerenciji države?

Od toga sam i počeo – od skidanja nadležnosti. I u ovom trenutku se čini da nije moguće promeniti stvari, ali ja sam ubeđen da jeste. Eto, taj primer njihovog nesporazuma oko Železničke stanice pokazuje da stvari ne mogu tek tako da se dešavaju kako oni najavljuju. Ukoliko opozicija dođe na vlast u Beogradu – finalna odluka o izlasku na izbore još nije doneta i ne mogu da je prejudiciram, ali mislim da samo aktivan bojkot može biti uspešan, nikako pasivan, no svejedno – jasno je da se prvo moraju preispitati svi ugovori; ima toliko štetnih za Grad da će biti potrebno ozbiljno vreme za njihovo preispitivanje. Često srećem ljude koji kažu: „Možda ćete pobediti, ali tek onda ste nadrljali!“ Mi smo svesni toga, ali znamo i iskustvo Zagreba, gde je nama bliska koalicija Možemo preuzela vlast posle Milana Bandića i jasno je da se mora biti oprezan. Ljudi nisu navikli na principijelnu politiku i očekuju prosto neku vrstu prebacivanja moći sa jednog mesta na drugo. Kad bih verovao samo u takvu politiku, nikada se ne bih bavio njome; nama je potrebno uvođenje veoma jasnih principa, potpuno otvorenih, procedure i jasan način na koji se sprovode, po kojim kriterijumima. I naravno, postavljanje najsposobnijih ljudi na mesta gde će moći da pokrenu stvari. Mi nismo populistička organizacija koja će svašta obećavati.

Ali nešto možete – kanalizaciju na levoj obali Dunava! I prečišćivač vode!

Sećam se onog nemačkog plivača koji je izašao ovde iz Dunava jer nije hteo da pliva u izmetu. Pre svega, mi moramo da uradimo te osnovne civilizacijske stvari, ali kao neko ko se bavi kulturom, ja to gledam paralelno; na levoj obali Dunava nemate kanalizaciju, a nema ni prostora za kulturu. Te dve stvari i te kako imaju veze i treba raditi na obe, ali najvažnije je da građani shvate i budu svesni okolnosti sopstvenog života. I da se ovakva vrsta politike ne može voditi bez obzira na to ko je na vlasti, ali i da sami žele promenu; važno je usaditi ljudima svest da je promena moguća. I da aktivno učestvuju u njoj.

Ništa ne može preko noći. Ovde se politika doživljava isključivo sa pozicija vlasti, to se i nama sada servira jer, očito, dok opozicija ne preuzme vlast ništa ne može da učini. Ali bitno je prvo vratiti princip smenjivosti vlasti, odgovornosti i solidarnosti. Svako ima svoju ulogu i deo odgovornosti u društvu i treba da je preuzme. Mi to vidimo kad organizujemo akcije čišćenja nekog dela grada i ljudi nas pitaju: „Kad ćete opet doći?“ Pa odgovor je: „Dolazićemo sve dok vi sami ne preuzmete posao!“ Naravno, mnogi ljudi učestvuju i raduje me ono što na ulici vidim – ljudi su iz potpune letargije i nezainteresovanosti prešli u stanje kada im je svega dosta, preko glave. 

Svaki autobus koji gori i otpali točak su opomena šta može svakome da se desi?

Da. Čak i način na koji vladajuća partija vodi kampanju vezujući je za ogromne državne teme pokazuje da oni nemaju ideju kako da reše probleme. I ja to razumem jer su te dve stvari povezane; način na koji ova država sebe predstavlja i kako izgleda u inostranstvu vrlo odgovara onome kako izgleda vaš haustor ili parkić iza zgrade.

Za hotel „Jugoslavija“ i Generalštab neću da vas pitam…

U tom haosu postoji jasan sistem; građevine koje pripadaju modernističkom periodu su posebno ugrožene, o njima vladajuće strukture daju i mišljenje, predsednik često kaže da mu se neka sviđa ili ne sviđa, kao da je to važno. Važno je šta neki arhitektonski objekat predstavlja, da li je zaštićeno kulturno dobro. U slučaju Generalštaba, potrebno je ozbiljno pravno nasilje da sprovedu to što su naumili i ako se iole poštuje zakon, ona ne bi smela da se pipne. Hotel Jugoslavija je gotova priča, davno je prodata, sad žele da menjaju regulacioni plan, sad je na javnoj raspravi koja je čista forma. 

Ali moram da insistiram na modernističkom nasleđu, koje nije samo deo istorije nego je i ideološko nasleđe, što mi kao stranka levice vidimo. Aleksandar Šapić bi da iseli Josipa Broza u Kumrovec iako to ne može, nije ni Šešelju uspelo, ali očigledno žele da podgreju neke ideološke priče. Ovaj režim je destruktivan prema nasleđu socijalističke Jugoslavije, želi da je uništi.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.