Pet minuta sa Anom Lalić Hegediš

Izvor: Novi magazin

Sa dvadesetogodišnjim iskustvom, beskompromisna u odbrani prava javnosti na potpuno i pravovremeno informisanje i neizmerno hrabra u suočavanju sa pritiscima i pretnjama kojima je zbog svog profesionalizma vrlo često izložena. Podsetimo samo da je pre četiri godine obavestila javnost na portalu Nova.rs o nedostatku medicinske opreme i mahinacijama u Kliničkom centru Vojvodine i da je zbog toga uhapšena. Na heroinu izveštavanja Reportera bez granica 2020. Godine, nakon učešća na dubrovačkom REBEDU festivalu počela je nepojmljiva hajka sa najstrašnijim uvredama i pretnjama zbog kojih je naša sagovornica, iz bezbednosnih razloga, van Srbije već dva meseca.

Pre nekoliko dana NDNV je podelio saopštenje SNS-a kako bi se nedvosmisleno videlo da ova partija stoji iza kampanje linča i pretnji smrću kojima ste vi, Dinko Gruhonjić i drugi novinari izloženi.. Na FB stranici NDNV-a kontinuirano se organizuje kampanja „Da li biste voleli da…“ gde javnost može da vidi o kakvim se pretnjama radi. Da li i dalje primate te zastrašujuće pretnje? 

Pretnje koje smo dobijali na društvenim mrežama i putem poruka su se smanjile, kao i naš kapacitet da ih pratimo i iznova čitamo gadosti koje nam šalju. Verujem da je tome dobrim delom doprinela upravo kampanja NDVN #dalibistevolelida… u kojoj smo svim tim navodnim anonimnim botovima dali ljudsko obličje, imena i prezimena, fotografiju i precizne citate zverstava kojima nam prete. Time smo pokazali njihovim komšijama, sugrađanima, kolegama, porodici, sa kime rade, žive, ali smo im i dokazali da je, čak i u zemlji zarobljenih institucija kakva je Srbija, ipak moguće i krivično odgovarati za takve postupke. Sve to, nažalost, ne znači da je hajka protiv NDNV-a prestala, imajući u vidu upravo pomenuto saopštenje SNS u kom se ova stranka nedvosmisleno „autuje“ kao glavni huškač i organizator lova na novinare.

Da se vratimo na Vaše učešće na festivalu REBEDU u Dubrovniku gde ste na temu „ekstremni nacionalizam“ rekli nekoliko stvari koje nacionalisti i fašisti ne mogu da progutaju ni razdvojeno po segmentima. Deo izlaganja se odnosio na „posrbljavanje Vojvodine“, a drugi na nicanje crkvi u Novom Sadu na svakom koraku. Koliko smo ugroženi bujajućim nacionalizmom i fašizmom koji sve više biva i podržavan od zvaničnika?

Ja sam izjavila da se Vojvodina „dosrbljava“, ne „posrbljava“, imajući u vidu da vladajuća stranka uzima srpstvo kao političku meru za navodni patriotizam. Dakle, svi oni kojima smetaju iscrtane zastave na fasadama stambenih zgrada, mešanje SPC u svaku poru obrazovanja i društva jedne navodno sekularne države ili mahnita izgradnja crkvi umesto vrtića, igrališta, parkova… su „neprijatelji nacije“, bez obzira šta su po nacionalnosti. Ideološki temelj antifašizma podrazumeva otpor zatiranju ljudskih sloboda i prava, nejednakosti, neravnopravnosti i potlačenosti. I to nisu političke, već civilizacijske vrednosti. A Srbija, čini mi se, nikada nije bila udaljenija od njih. Strateški uterana u jednoumlje, ucenjene i zastrašene radničke klase, razvodnjene i unižene akademske zajednice, rasprodana, zadužena i ogrezla u militantni nacionalizam u kom se ratni zločinci veličaju, a sistem vrednosti obrće naglavačke … Srbija nije demokratska država, već tužno društvo neslobodnih, okupiranih građana ubijenih u pojam. A njenim zvaničnicima upravo takvo pasivizirano, umorno, sluđeno i neobrazovano društvo odgovara i omogućuje da ostane na vlasti dokle god poželi.

Tada ste napisali autorski tekst „Šta sve niste čuli iz Dubrovnika, ali mojim rečima“ i taj tekst je odjeknuo u regionu, dobili ste podršku pojedinaca i organizacija koje se bore za slobodu govora. Koliko podrška znači u trenucima kada vam prete silovanjem, ubijanjem?

Ta podrška pomaže da ostanete iole normalni i pribrani, ali i potvrđuje da ipak ima smisla raditi ovaj posao i boriti se za slobode svakog pojedinca, pa makar za to plaćali cenu ličnom slobodom. Na ovaj intervju odgovaram iz inostranstva, gde se iz bezbednosnih razloga, ali i mentalnog zdravlja (i mog i moje porodice) nalazim skoro već dva meseca. Dakle, to je cena koju ja plaćam, ali kojoj ljudi poput Maje Sever i ogromnog broja drugih kolega iz regiona daju smisao i čine ovaj prisilni egzil ne podnošljivim, već lekovitim. Takođe, podrška celog diplomatskog kora u Srbiji, brojnih esnafskih udruženja iz celog sveta, pa do onih najbazičnijih, a najdragocenijih lepih reči koje vam pošalju nepoznati ljudi, daje snagu da se nastavi dalje.

Gostujući u podkastu DLZ ste rekli kako vam je bilo nepojmljivo da su neke kolege i koleginice „zaćutale“ na sve što vam se dešava, da su čak i oni podlegli spinovanju. Da li se upravo u tome ogleda koliku moć imaju takozvani „mediji“ koji orkestrirano plasiraju laži?

Moja opaska se odnosila na kolege sa kojima kolega Dinko Gruhonjić i ja sarađujemo decenijama i koji vrlo dobro poznaju naš rad, stavove i načela i vrednosti koje zastupamo. Nije me iznenadilo da tabloidni novinari i njihovi čitaoci podlegnu manipulaciji, zameni teza i zlonamernog konteksta u koji su stavljane naše izjave, ali me je iskreno iznenadilo što su se te laži primile i među novinare sa kojima sam sarađivala ili još uvek sarađujem. Od njih sam očekivala da će uraditi svoj posao, potruditi se da se zaista informišu o tome šta se govorilo i na koji način na REBEDU-u, pregledati originalne, integralne snimke … pa onda izvući zaključak i zauzeti stav. Jer, novinari bi tako trebali da pristupaju svakoj informaciji, zar ne? No, u pravu ste, propagandna moć Vučićeve mašinerije je, u ovih 12 godina, oduzela svima bar po zrno razuma, pa tako i novinarima.

Kada je NDNV organizovao podršku Gruhonjiću ispred njegovog ulaza kako bi prekrečili grafit sa porukom direktne pretnje smrću, rekli ste okupljenima da ljudi i dalje ne shvataju da su svi ugroženi i da je pitanje dana kada će i njima doći pred vrata. Da li je jedna od ključnih stvari i to da građani i građanke shvate koliko su im važni mediji zbog njih i kvaliteta njihovog života?

Ljudi ne shvataju da je sloboda govora elementarno ljudsko pravo koje, kada biva ugroženo, povlači za sobom narušavanje i svih drugih prava i sloboda. A pravo govora nije ekskluziva medijskih radnika, već svakog ljudskog bića. Zatiranje slobode govora doprinosi gubljenju sopstvenog mišljenja, stava i prava na kritiku pretvarajući čitavo društvo u jednu amorfnu, bezidejnu, beskičmenjačku masu jednoumnika.

Po REM-u, ozvaničeno je da televizije s nacionalnom frekvencijom ne moraju da imaju kulturni i obrazovni program?! Kakvo društvo gradi vlast kada donosi takve zakone i preporuke i kada ne rešava ubistva novinara i oslobađa ubice?

Društvo neobrazovanih, nevaspitanih, nekulturnih, plitkoumnih, bahatih, sebičnih, manipulativnih pripadnika polusveta. Dakle: vlast pravi društvo po svojoj meri.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.