Majka hrabrost

Izvor: Facebook post Dragan Kobiljski 

Dana 3. maja 2023. godine, Srbija je zanemela od užasa koji je počinjen u OŠ „Vladislav Ribnikar.

Direktno podstreknut školskim masakrom, narednog dana 4. maja 2023, počinjen je zločin nad decom i mladima u Malom Orašju i Duboni.

Srbija je, nažalost, postala svedok monstruoznosti svetskih razmera.

I od tada, prestajemo da govorimo o pretpostavkama i upozorenjima, jer smo nemilosrdno suočeni sa poražavajućim činjenicama, kao direktnim dokazima posrnuća društva (sistema) u kome živimo.

Naši su svetovi stali i u našim srcima je zavladao muk.

A oko nas tada?! Buka, nepodnošljiva… Onda kada smo mislili da sve treba da utihne kako bismo prvo pojmili šta se zapravo desilo i u tišini razmislili kako ćemo dalje…

Možda nije bilo loše namere, možda je „samo“ neznanje bilo u pitanju, a možda je nespremnost suočavanja sa tragedijom dovela do niza loših poteza koji su usledili.

Odluka da se školska nastava nastavi na istom mestu, na sedmodnevni pomen žrtvama, dovela je do podele dece i roditelja i činjenice da su oni kojima je pomoć i podrška bila najpotrebnija jednostavno izopšteni iz kolektiva, te su prestali da budu element skupa. Solidarnost sa braćom i sestrama poginulih, te sa onima koje je strah nadvladao, jednostavno nije postojala… Važno je bilo što pre „nastaviti dalje” i, ne daj Bože, analizirati KAKO smo do ovog zla stigli i da li smo mogli da ga sprečimo.

A danas, nakon skoro 5 meseci od ubistva naše dece? Buka je još nesnosnija, polarizacija i podele na svakom mogućem nivou, kao direktna posledica izbegavanja odgovornosti i nečinjenja.

Pre svega, tragedije koje su se desile 3. i 4. maja 2023. godine su tragedije svetskih razmera, koje su pogodile celo naše društvo, te se i sve odluke u vezi sa tim moraju donositi na nacionalnom nivou.

Danas je veoma aktuelna tema izgradnje MEMORIJALNOG CENTRA i čim se analizira koliko kvadrata treba mrtvoj, a koliko živoj deci, deluje da ne razumemo ni šta je, niti čemu MEMORIJALNI CENTAR treba da služi.

Naša ubijena deca su dobila prostor veličine 1x2m oivičen mermerom, i oni ovozemaljskih želja više nemaju. Memorijalni centar nije mesto „utehe” koje se podiže kako bi članovi porodica imali „utočište” za plakanje. Članovima porodica nije potrebno zdanje kako bi se svoje dece sećali. Mi ćemo našu ljubav, našu bol i našu patnju zauvek nositi.

MEMORIJALNO – EDUKATIVNI CENTAR bi trebalo da bude potreba društva koje vapi za ozdravljenjem kroz radionice, edukacije i predavanja deci, mladima i porodicama. To svakako nije „ukleta soba” ili „kutak”.

Memorijalno-edukativni centar bi trebalo da je institucija od nacionalnog značaja i odluku o njegovom postojanju i sadržaju treba da donese Vlada RS nakon stručne analize multidisciplinarnog tima (psihologa, pedagoga, sociologa, istoričara, umetnika, arhitekata, dečijih pisaca, pravnika, itd…).

Najviše bismo na svetu voleli da naša deca nisu dobila istorijsku ulogu prekretnice ka ozdravljenju ili možda nastavku posrnuća našeg društva.

Ukoliko Vlada RS i multidisciplinarni tim, nakon analize zločina i problema koji su do zla doveli, zaključe da je sve u redu i da društvu osvešćenje i boljitak ne treba, ODLUKA NA NACIONALNOM NIVOU da Memorijalno – edukativni centar ne treba da postoji, predstavljaće STAV DRUŠTVA i mi ćemo je poštovati.

Do sada smo se susretali sa zloupotrebama najlepših hrišćanskih postulata jer su pogubne odluke donošene pod okriljem kako „Život mora da pobedi smrt” i kako „Dobro mora da pobedi zlo”.

Kako bi „Život pobedio smrt”, potrebno je da pobedi ZAJEDNIŠTVO, kao što je nekada pobeđivalo u zbegovima, šatorima i svim nedaćama kroz istoriju našeg društva, što se ovde, poražavajuće konstatujemo, nije desilo.

Kako bi „Dobro pobedilo zlo”, morali bismo nešto iz ovakve tragedije naučiti, promeniti i shvatiti da MEMORIJALNO – EDUKATIVNI CENTAR treba da predstavlja POMEN RADI POUKE I PORUKE društvu da je ZLO koje se dogodilo NEPRIHVATLJIVO i da NIKADA NE SME DA SE PONOVI. Nažalost, ni to se nije desilo.

Polemisanje na ovu temu na lokalnom nivou trebalo bi da se prekine i škola bi, sa nastavnim kadrom, trebalo transparentno da bude informisana o svim aktivnostima koje se preduzimaju po pitanju dalje organizacije škole i memorijalnog centra. Naravno da škola, u kojoj će deca i nastavnici raditi u dostojanstvenim uslovima, treba da postoji, a da građevinska rešenja, ukoliko se na njima radi,  mogu to da obezbede.

Trebalo bi da se borimo DA POBEDE LJUDI kroz pobedu LJUDSKOSTI I ZAJEDNIŠTVA, a NE da pobedi ZID, baš ovakav kakav danas jeste.