Kako se sećati 3. i 4. maja?

Autorka: Olga Manojlović Pintar, Izvor: Novi magazin

U Beogradu je u petak 3. maja u 20 časova, izvođenjem scenskog događaja u režiji Borisa Liješevića na muzičku podlogu Nemanje Mosurovića, završen niz komemorativnih aktivnosti koje je osmislio Multidisciplinarni tim, a podržala Radna grupa Vlade za uspostavljanje memorijalnog centra u znak sećanja na žrtve masovnog ubistva u Oglednoj osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“. 

Umetnički događaj koji je zbog nepovoljnih vremenskih prilika umesto na Tašmajdanu održan u sali Studentskog kulturnog centra proizveo je katarzično iskustvo. Sećanje na Anu, Adrijanu, Andriju, Angelinu, Bojanu, Emu, Katarinu, Maru, Sofiju i njihovog čuvara Dragana, i potreba iskazivanja solidarnosti s preživelima, objedinili su porodice žrtava, njihove prijatelje, ali i brojne građanke i građane širom Srbije. 

Komemorativne aktivnosti su nastavljene 4. maja u Duboni i Malom Orašju, uz projekciju dokumentarnog filma „Nebeska družina“ i stihove članova porodica i najbližih prijatelja Kristine, Milana, Dalibora, Nikole, Nemanje, Aleksandra, Lazara, Marka, Petra. Završni događaj oba dana predstavljao je fudbalski turnir na kojem su pored fudbalskog kluba Ravni Gaj iz Malog Orašja učestvovali najmlađi igrači Partizana i Crvene zvezde, ali i članovi porodica ubijenih. Igrali su memorijalni turnir humanitarnog karaktera i prikupili sredstva za lečenje povređenih iz Malog Orašja. U narednim godinama taj će fudbalski turnir čuvati sećanje na žrtve nezapamćenih masovnih ubistava u selima nadomak Beograda.

Centralni deo dva komemorativna dana ispunjena heterogenim, ali smisleno usaglašenim sadržajima predstavljao je segment koji je nazvan „Forum“, na Tašmajdanu. Forum je uspostavljen kao mesto susretanja i razmene sećanja, misli, ideja i emocija. Označio je početak širokih konsultacija i dijaloga svih koji su zainteresovani da tragaju za odgovorima na pitanja kako su masovna ubistva 3. i 4. maja 2023. uticala na građane i građanke Srbije, koje su potrebe oni imali nakon tragedija, jesu li društvo i država uspeli da odgovore na te potrebe, na koji način u budućnosti treba da se sećamo tragedija iz maja 2023. i kako da zajednički osmislimo memorijalni centar?

Forum je ostao otvoren za postavljanje pitanja, iznošenje predloga i sumnji, a pre svega za slušanje jasno artikulisanih argumenata i njihovo sučeljavanje. Svi zainteresovani i dalje mogu da šalju svoje odgovore preko linka: https://docs.google.com/forms/d/e/1FAIpQLSeUaWxhqatZfiP3HUXBwrL26Az8Cx-EOEbmBr3SBB6gfqJK5A/viewform?ts=6627a904 

Upravo u tom kontekstu napisan je i ovaj tekst, odn. s namerom da ponudi odgovore na neka od pitanja koja su poslednjih dana postavljana u novinarskim tekstovima, komentarima i reakcijama na vesti i intervjue koji su objavljeni u onlajn izdanjima medija povodom obeležavanja prve godišnjice zločina. 

O PROSTORNOJ INSTALACIJI: Intervencija na fasadi zgrade u kojoj je izvršeno masovno ubistvo devetoro dece i čuvara škole sledila je želje, ideje, osećanja, asocijacije i razmišljanja porodica ubijenih. U skladu s njima osmišljen je niz elemenata privremene prostorno-likovne instalacije kojima je započeo proces transformacije mesta sećanja na nezapamćeno nasilje deteta nad decom u mesto koje transcendira i negira nasilje. Zdanje u Kralja Milutina broj 10 prekriveno je meš platnom na kojem su iscrtane stilizovane figure ptica na žici koje (ne)zainteresovano posmatraju jato zahvaćeno vazdušnim vrtlogom. Prostorno pozicioniranje i osnovne elemente instalacije planirao je arhitekta Bratislav Tošković kao opozit „arhitekturi sporog nasilja“ koja već decenijama urušava javni prostor Beograda, a njen dizajn osmislili su Vesna Pejović, Isidora Nikolić i Bratislav Milenković.

Vrata kroz koja su poslednji put ušli ubijeni zatvorena su talasastim limom koji simbolizuje spuštenu zavesu. Prozori sa desne strane su sačuvali likove ubijenih koje su kao improvizovani memorijal uredili članovi njihovih porodica tokom prethodnih meseci. S leve strane su ispisani stihovi pesme Branka Miljkovića Tjentište, koji nose poruke tugovanja i empatije, ljubavi i nade, ali i uspostavljaju širu perspektivu i pokreću pitanja sagledavanja lične i kolektivne odgovornosti i promišljanja konteksta u kojem se masovno ubistvo dogodilo. 

Ispred vrata je postavljen crveni zid gusto zbijenih olovaka poput saća u kojem nedostaje deset ćelija. Olovke su bez grafitnih srca, koja je trebalo da ispišu stotine i hiljade novih stranica. Njihova crvena boja nosi jasno prepoznatljivu simboliku krvi iz Miljkovićeve pesme. Polomljena srca olovaka asociraju i na zbirku dečjih mudrosti iz ranih sedamdesetih godina prošlog veka pod nazivom „Olovka piše srcem“, u kojoj je na pitanje šta je početak i kraj, jedno dete odgovorilo: „Početak je kad sam se ja rodio, a kraja nema…“

Trotoar ispred ulaza natkriljuje deset metalnih greda sa ispisanim imenima žrtava. Preseca ga deset stabala tise koja su postavljena u liniji drvoreda kako bi odvojili prostor svetlosti ostavljen za ustaljenu praksu paljenja sveća na mestu tragedije. Prostor za sveće je uređen s namerom da se omogući adekvatna forma za vernakularni običaj koji su građanke i građani sami uspostavili u nameri da svoje saučestvovanje u bolu žrtava izraze svetlošću sveća i njime obasjaju mesto masovnog zločina. 

Prostorna intervencija je osmišljavana kroz razgovore s porodicama ubijenih. Ona ne nosi kriptovanu poruku širenja patriotskih osećanja koju su joj neki učitali identifikujući dominantne boje instalacije sa bojama državne zastave. Ideja diskontinuiteta i borbe protiv nekažnjivosti krivaca materijalizuje stav porodica ubijenih da je nemoguće normalizovati život nakon zločina koji je ostao bez kazne. Činjenica da su u prostorno-umetničkoj instalaciji neki prepoznali drugačije namere nije, međutim, začuđujuća i neočekivana. Traganje za skrivenim agendama zapravo je odraz frustracije i bojazni mnogih od perfidnih manipulacija javnim prostorom koje pratimo već dugo vremena. 

…i neka bude kraj i p o č e t a k 

sveta koji će imati njihovo ime i naše ruke 

ovde gde je istorija progovorila na sav glas 

ovde gde ostaviše svoju krv da svetli (…)“

Poslednji stih Miljkovićeve pesme: „Ovde gde od njihove smrti živi samo zemlja voda i vazduh“ nije ispisan na zidu. Ostavljen je za zid ogledala u budućem memorijalnom centru, na kojem će svako ko ga bude čitao biti suočen sa sopstvenim odrazom. 

O DRUŠTVU I ZAJEDNICI: Većina od više od šest stotina ispunjenih upitnika koji su poslati preko QR kodova ili ostavljeni u zelenoj kutiji u centru Foruma kod spomenika Desanki Maksimović podržala je zajedničko traganje za konsenzusom kao preduslovom preuređenja prostora. Opisana su lična osećanja, izneti predlozi i podeljeni brojni primeri. 

Pažnju zainteresovanih privlače i komentari koji su objavljeni uz tekstove u onlajn izdanjima, a koji su izneli disonantne tonove jer ideja širokog društvenog dijaloga počiva na nužnosti usaglašavanja i sinhronizovanja različitih stavova. Ona je u osnovi koncepta deliberativne demokratije koji prepoznaje važnost svačijeg mišljenja i delanja. Nemoguće je ipak zanemariti da je deliberacija kao praksa usaglašavanja u nekim trenucima i situacijama nemoguća, pa čak i kontraproduktivna. Upravo stoga je Forum otvorio prostor i za principe agonizma, odnosno borbe oštro suprotstavljenih argumenata. Na taj način je priznato da disput ne mora uvek nužno da vodi destrukciji već da je u određenim situacijama samo kroz direktna sučeljavanja moguće obesmisliti nejasno argumentovane stavove i tako suštinski osnažiti poziciju onih čija je argumentacija konzistentna.

Neke građanke i građani su, kao isuviše uopštene i stereotipne, podvrgli kritici konstatacije da je tokom poslednjih godinu dana izostala široka društvena podrška žrtvama. Istakli su da je društvo jasno izrazilo saosećanje, bunt i dalo podršku svima koji su imali hrabrosti da se bore za artikulaciju jasnih stavova, za nultu toleranciju na nasilje i sankcionisanje nasilnika. I zaista, neupitno je da je pokrenut veliki broj ličnih i lokalnih inicijativa koje su se bavile tragedijom u Ribnikaru, da su više meseci trajale demonstracije na koje su svakodnevno izlazile desetine i stotine hiljada ljudi. 

Odakle onda osećanje porodica, onih koji su izgubili svoju decu, braću i sestre, da je izostala podrška društva? Ono proizlazi iz različitog razumevanja pojmova društvo i zajednica. Tu dihotomiju su porodice ubijenih osetile, više nego racionalno promislile. Zajednica kao široka grupa pojedinaca je iskazala pijetet i pokrenula ogromnu kinetičku energiju, osnažila učmali politički život i dala impetus alternativnim političkim zahtevima u javnom prostoru Srbije. Iskazane su stotine hiljada ličnih, subjektivnih afektivnih stavova podrške i osećanja empatije. 

Društvo, za razliku od zajednice, podrazumeva strukturiranu grupu uspostavljenu na racionalnom sporazumu i saglasnosti građana da preuzmu, a ne delegiraju odgovornost za sopstveno organizovanje. Članovi društva ne očekuju od predstavnika političke elite da prerogative vlasti iskazuju u javnom prostoru niti da svojim činjenjem i dekretima realizuju promene. Društvo deluje kroz svoje organizacije, strukture i procedure i zapravo je ono subjekt koji usmerava političke aktere. Ključan termin za razlikovanje dva pojma je koncept odgovornosti, koji zajednica prepoznaje isključivo u predstavnicima vlasti, dok društvo preispituje sopstvenu odgovornost.

Na taj način shvaćeno, društvo je pokazalo svoju slabost tokom poslednje godine. Žaliti za žrtvama podrazumeva osmišljavanje prostora i aktivnosti kojima se uspostavlja novi društveni ugovor, a pojedinci međusobno povezuju, poštujući obaveze, čuvajući svoja borbom izvojevana prava, te tako štiteći sebe i druge od nepravdi učinjenih u prošlosti i onemogućavajući dalje nasilje u budućnosti. 

Odatle nesaglasje. Za posmatrače se činilo da je društvo iskazalo svoju snagu, da je artikulisalo novu platformu političkog delovanja kroz masovno iskazivanje saučešća porodicama ubijenih i saosećanja s njihovim bolom. Za porodice ubijenih taj utisak nije postojao. Oni su osećali empatiju ogromnog broja pojedinaca, ali i grubost, nestrpljenje, nerazumevanje određenih grupa koje su njihove zahteve da se društvo zaustavi tumačile kao preterane i nerealne. 

Pri tome je više nego jasno da su zatajile institucije države, koje ni nakon tragičnih događaja nisu unificirale ključne probleme: glorifikovanje ratova i ratnih zločinaca u javnom prostoru i posedovanje oružja kao ishodišne tačke nasilja. Akcija prijavljivanja i predavanja pojedinačnog oružja ni izbliza nije dala značajne rezultate. Pitanje pristupa maloletnika streljanama i pucanju sa bojevom municijom ostalo je na marginama javnih polemika i nije proizvelo odlučne restriktivne mere.

U prostoru instalacije je tišina koja stvara poseban osećaj mira i povezanosti sa ubijenima. Oko malih stabala tise građani ostavljaju čokoladice, bombone, plišane igračke i ukrasna uskršnja jaja. Ono što nijedna fotografija niti film neće moći da prenese jeste miris kala i ljiljana ostavljenih ispred škole koji se danima širi ulicom.

O MEMORIJALNOM CENTRU: U komentarima onih koji se protive izdvajanju dela škole za uspostavljanje memorijalnog centra dominiraju konstatacije da sličnih primera nema u drugim sredinama i da se nedopustivo dugo rešava pitanje preuređenja škole. Dug proces pronalaženja rešenja buduće ambijentalne celine, koju će činiti škola i memorijalni centar, po mišljenjima nekih komentatora, sadašnje generacije đaka osnovne škole „Vladislav Ribnikar“, decu koja su preživela masakr, neka od njih ranjena, gotovo sva traumatizovana, čini grupom žrtava čije potrebe nisu uvažene. Na sličan način se pominje i pozicija nastavnog kadra. Ističe se da je sadašnja nastava neuslovna, lišena osnovnih učila, fiskulturne i svečane sale, adekvatnih mokrih čvorova. 

U prilog boljem razumevanju razloga zbog kojih je bilo nemoguće ubrzati proces uspostavljanja memorijalnog centra navešćemo neke od brojnih primera zatvaranja škola, njihovog dugogodišnjeg renoviranja, prenamene u memorijalne centre, pa čak i uništenja. Odlučnom intervencijom u javnom prostoru izbegavana je retraumatizacija đaka i čitave zajednice i afirmisan sistem vrednosti koji počiva na grupnom saosećanju i javnom izražavanju empatije. 

Više od tri godine je bila zatvorena i renovirana gimnazija u Erfurtu u Nemačkoj nakon masovnog ubistva iz 2002. godine. Deo Državnog univerziteta u američkoj državi Virdžiniji (Virginia Tech), u kojem se dogodilo masovno ubistvo 2007, zatvoren je za upotrebu, renoviran i prenamenjen u Centar za mirovne studije i prevenciju nasilja. U potpunosti je srušena Sandy Hook osnovna škola u gradiću Njuton u državi Konektikat i na njenom mestu podignut memorijal i nova škola. Zgrada Parkland škole na Floridi u kojoj se dogodio masakr 2018. zatvorena je i predviđena za rušenje. Isto je i sa Danblejn školom u Škotskoj, u kojoj je masakr izvršen 1996. Ona je porušena, a na njenom mestu izgrađena memorijalna bašta. Srednja škola u gradiću Kolumbajn u državi Kolorado dugo vremena je bila zatvorena, a zatim je u potpunosti renovirana biblioteka u kojoj se dogodio masakr. Osnovna škola Rob iz Uvalde u Teksasu zatvorena je nakon masovnog ubistva 2022. Koliko su dugi pregovori i putevi postizanja dogovora lokalne zajednice o tome kako da se obeleži sećanje na iznenada stradale, ilustrativno svedoči i primer Grenfel tornja u Londonu, zgrade koja je izgorela 2017, gde se još uvek razgovara i traga za konsenzualnim odgovorom na pitanje kako se sećati žrtava velikog požara?

Navedeni primeri su veoma rečiti, ali je od poređenja sa drugima mnogo važnije razumeti da se svaka sredina bori s traumom u skladu s proživljenim iskustvima, uključujući i pamćenje događaja iz prošlosti koji su postali deo kolektivne istorijske svesti. U Srbiji je kolektivno pamćenje, opterećeno tragičnim slikama dva svetska rata i ratova devedesetih, konstantno izloženo manipulacijama u javnom prostoru i političkom diskursu. Zato je važno i na lokalnom mikronivou i na nivou čitavog društva osnažiti proces uvažavanja žrtava kroz usaglašavanje različitih stavova i osećanja, ali i kroz racionalno sučeljavanje suprotstavljenih argumenata, a sve u cilju pronalaženja konačnog rešenja. 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.