I novinare ubijaju, zar ne?

Autorka: Tamara Skrozza, Izvor: Bezbedninovinari

Bila sam konačno počela da pišem tekst na dogovorenu temu.

Napada na novinare sve je više, i to baš na one retke – one koji poštuju profesionalne standarde, koji govore i pišu o anomalijama društva i države, koji istražuju, bore se, šire granice slobode, dok oni koji ”samo rade svoj posao” i pritom gaze sva pravila i mnoge čestite ljude, rade to što rade bez ikakvih smetnji.

Već sam bila na polа puta, kada je stigla vest o Bojanovoj smrti.

I obesmislila čitavu tu priču.

Dugo mi već debatujemo o napadima. Brojimo koliko ih je ove godine, upoređujemo to sa prethodnom, zabrinuto vrtimo glavom, protestujemo i najavljujemo otpor kada nekog od nas ozbiljnije udare. A problem je zapravo daleko ozbiljniji i, za razliku od klasičnih napada, potpuno nedokaziv.

Novinare, naime, ubijaju.

Ne mislim pritom na Dadu, Slavka i Milana koji su nesumnjivo i konkretno ubijeni.

Mislim na desetine onih koji su zbog svog rada godinama proganjani, vređani, napadani, diskreditovani, klevetani, diskriminisani, ogovarani, i koji su na kraju otišli, mladi i pre vremena. Mislim na dve trećine svoje bivše redakcije, na Tanju, Jadranku, Katarinu, Spaju, Vesu, Drčrlu, Slavišu, Mašića, Peđu, na Denisa i Bojana, na sve one najbolje među nama.

Mislim i na one smrtno, hronično i neizlečivo bolesne, zaustavljene u naponu snage i osuđene na muke i lekove. Mislim, konačno, i na sebe, koja ovaj tekst kuca levim kažiprstom (umesto sa svih deset, naslepo, kao nekad) i koja je  za ova tri pasusa pala u san već dva puta, zbog hemije koju mora da proguta.

Mogu li se sve te smrti i bolesti dovesti u vezu s napadima i novinarstvom? Direktno ne. Indikativno je, međutim, da su do sada zaista stradali oni najvaljaniji i najznačajniji, večite mete režima, tabloida i podivljalih pojedinaca. Mnogi kažu da se u Srbiji i inače odlazi pre vremena, ali u ostatku Srbije ne biva da se kolektivi češće viđaju po kapelama nego po redakcijama, ne biva pomor kao u ”Vremenu”, nekadašnjem Studiju B ili 92-ojci.

Neozbiljno bi bilo optužiti one koji novinare napadaju, da su zapravo ubice. Ipak, teško se oteti utisku da sve to nije slučajno: da su se krvni ugrušak, prva maligna ćelija ili prvi neurološki/nefrološki udar dogodili baš posle opake naslovne strane, napada, uvrede. Jer, koliko god da te ”nije briga”, koliko god samouveren bio, koliko god da ti je jaka kičma, to sve boli, otvara rane, zagađuje dušu i duh. Koliko god novinar mogao da izdrži, čovek u njemu ne može – ne mogu srce, pluća, jetra, mozak, krv.

Bojan Tončić bavio se pre svega ratnim zločinima, njihovim počiniocima i žrtvama. Nagledao se i naslušao užasa kao malo ko, a živeo ih je i proživljavao bez prestanka. Napadan, diskreditovan, označavan uvredljivim rečima, decenijama je živeo skromno, fokusiran na svoje teme. Pre nekoliko meseci, Vojislav Šešelj napisao je podebelu knjigu ”Marginalni izdajnički potrčko Bojan Tončić”.

Nikoga ne optužujem, ali sam sigurna da bi Bojan – da nije toliko napadan i da je bio društveno priznat onoliko koliko je zasluživao, i danas bio tu. Isto sam tako sigurna da svi oni koje smo pre vremena izgubili, ne bi otišli, da za života nisu bili mete ostrašćenih, poludelih i zlih.

Mislim zato da priča o napadima ne bi trebalo da se bavi samo statistikom, policijskim saopštenjima i političkim implikacijama. Jer, ona je šira i dublja od toga. Ona u punom svetlu pokazuje koliko je posao novinara u Srbiji zapravo težak i koliku i kakvu cenu plaća svako ko odluči da se njime bavi sa strašću, ljubavlju, iskreno, čestito, do zadnjeg daha.

Tekst je prenet sa portala Bezbedninovinari.