Hrvati, Srbi i svi ostali u Domovini okrenimo se budućnosti

U izvitoperenom kapitalizmu, na naš način, neki od nas nisu radili jer je peti avgust praznik dugačkog naziva ”Dan pobjede i domovinske zahvalnosti i Dan hrvatskih branitelja”.

Na taj dan, pre ravno 27 godina, vojnom operacijom meteorološkog naziva ”Oluja” u hrvatski ustavno-pravni poredak vraćena je cela okupirana teritorija, osim istočne Slavonije. Oslobođena je teritorija koju su četiri godine držali pobunjeni Srbi, huškani, dirigovani i na kraju zanemareni od strane Srba iz Srbije, raselivši Hrvate sa okupiranog područja uz sve prateće užase rata.

Dok smo još u znaku lava, pet godina pre ”Oluje” dogodila se pobuna nekih, znači ne svih, hrvatskih Srba koji su 17. avgusta 1990. godine blokirali deo saobraćajnih puteva oko Knina i Benkovca. Iako je bilo tu kojekakvog materijala, od kamenja do barikada u vidu vozila, najupečatljiviji su bili balvani kao sredstvo blokiranja te ostade i naziv da se radilo o ”balvan-revoluciji” koja je bila uvod u bratoubilački rat svim sredstvima i natenane.

Čini se da je ove godine patriotski potencijal već istrošen otvaranjem Pelješkog mosta i sukobima vrha države koji zajedno rade na nekim novim podelama, a da u to nisu umešani Srbi. Nanovo se naslikavalo u gradu Kninu gde se što više oponašao nekadašnji Titov general koji je ”Vlakom slobode” došao do oslobođenog Knina, poljubio zastavu na Kninskoj tvrđavi, da bi nastavio ka Splitu da pita napaćeni narod šta mu još ostaje da im obeća.

Da je sve ostalo samo na obećanjima vidimo i po tome da nas po poslednjem popisu stanovništva ima ispod četiri miliona, da nam ”demokratija” nešto i ne ide od ruku, ali i da smo u stalnom porastu sa ljudima koji dobijaju epitet branitelja i 27 godina od Domovinskog rata.

Ovo je posebno zanimljivo, da imamo i Ministarstvo branitelja, a ne recimo veterana, što nas uvek opominje da neki rat, za više od pola miliona branitelja kao i njihove porodice, i dalje traje.

Da je to tako, protivno sili zakona i zdravoj pameti, potvrđuje podatak da je na dan 30. novembra 2021. godine u evidenciji Ministarstva hrvatskih branitelja bilo ukupno 513.140 hrvatskih branitelja, od kojih je 426.345 živih. Geni kameni!

Iako Ženevska konvencija navodi da nema kolektivne krivice, sa svih strana se svojataju i dodeljuju, kaleme i transgeneracijski nasleđuju tuđi zločini, tuđe odgovornosti i patnje. Kao da nam naše muke individualne i svakodnevne, one koje nas samo jednom neisplaćenom platom dele od siromaštva, nisu dovoljne da proživljavamo i tuđe košmare na javi.

Bitno je istaći da se legitimna akcija oslobađanja okupiranih teritorija neće delegitimisati ako se kaže da je za vreme i nakon akcije ”Oluja” izvršeno više ratnih zločina nad državljanima Domovine srpske nacionalnosti te da najveći broj tih zločina nikada nije procesuiran. Isto onako kako nikada nisu procesuirani ratni zločini nad nevinim žrtvama hrvatske nacionalnosti.

Dana 31. jula 1995. godine, nekadašnji Titov general i najpoznatiji doktor u nas, dr. Franjo Tuđman tokom rasprave o taktici oslobađanja okupiranih područja izgovorio je čuvenu rečenicu koja je prvobitno i osudila hrvatske generale: “Na nekoliko pravaca treba nanijeti takve udarce da Srbi praktički nestanu, a ono što nismo zahvatili da se ne mogu oporaviti, nego da moraju kapitulirati u idućih nekoliko dana”.

Organizacije civilnog društva procenjuju, jer Domovina aktivno okreće glavu i ne čuje one kojih odavno nema, da je tokom i nakon akcije ”Oluja” ubijeno više od 600 civila i spaljeno je više od 22.000 kuća.

O životinjama i drugoj imovini da ne govorimo. Inače, baš oko ubijenih životinja, jedan od svedoka oslobađanja u krvi i paležu izjavio je da mu je najteže palo da prolazi kroz spaljena sela sa smradom poklane i zapaljene stoke.

Nakon oslobodilačke akcije ”Oluja” Domovinu je napustilo preko 150.000 njenih građana sa stalnim dokazivanjem kako njihov povratak institucijama nikada nije bio prioritet jer nisu imali ono šta bi mu bilo ”dokazano hrvatsko poreklo”. Zašto je to tako, pa i danas, nije moguće jasno raščlaniti, a da se ne posegne za sredstvima za smirenje pre usmerene i strogo kontrolisane rasprave.

Naša lepa Domovina, sa svetski poznatim ”dalmatinskim” tipom obale, i ovde je poklekla. Teritorijalno je ujedinjena, sada i mostom spojena, ali smo narativom u ratnim devedesetima bez prava da se oslobodimo kandži tuđih zločina i propalih deluzija.

Aktivno se poriče, s vrha države, činjenica da je tokom legitimne, oslobodilačke, akcije ”Oluja” bilo ubistava nevinih civila i srpske nacionalnosti, da je pokradena ili uništavana njihova imovina i da su privremeno, a administrativno zauvek, proterani.

Stvarno bi trebalo kazati da je rad na miru mnogo uključivija rabota, sa pozitivnim emocijama, nego vrteti ratnu retoriku sa negativnim emocijama koje skraćuju živote.

Empatija o mukama i iskustvima drugoga, bez da se umanjuju potrebe za slavljem i žalovanjem, daju šansu da ćemo moći da se dostojanstvenije odnosimo prema onima koji su ostali živi i onima kojih više nema.

Da je nepristojno porediti i u tuđim zločinima i ličnim mukama se laktariti, iz jama i budžaka vaditi i prebrojavati ko je kome više majki zaklao i dece pobio, govori i rečenica prvo osuđenog pa oslobođenog generala, a u ustavnom patriotizmu sudske odluke trebaju da se poštuju, da ”Rat pripada povijesti i okrenimo se budućnosti, svi zajedno!”.

Zajedno, Hrvati i Srbi i svi ostali koji žive u našoj Domovini Hrvatskoj! Jer, petog avgusta se ne slavi patnja drugoga, iskreno verujmo u to, već kraj višegodišnje okupacije, legitimno oslobođenje teritorije i kraj rata.