Demokratija bez budućnosti

Autor: Ivan Krastev, Izvor: Foreign Policy, Prevela: Milica Jovanović

Živimo u talogu vremena. Utisak propasti zajednički je širom političkog spektra. Demokratska politika na Zapadu pretvorila se u sukob dve pobune protiv izumiranja i dve nostalgije: pobune protiv izumiranja koju vode klimatski aktivisti, u strahu da ćemo, ako radikalno ne promenimo svoj način života, uništiti život na Zemlji, i pobune protiv izumiranja u „velikoj zameni“ koju vodi desnica uplašena da će, ako se nešto ne promeni, ovo biti kraj našeg načina života. Desnica oseća nostalgiju za prošlošću. Levica je nostalgična za nestalom budućnošću. Mada se radikalno razlikuju po svojim ciljevima, zajednička im je apokaliptična imaginacija.

U kontekstu ove eshatološke pozicije procenjujemo originalnost i značaj knjige Džonatana Vajta „Na duge staze: Budućnost kao politička ideja“ (In the Long Run: The Future as a Political Idea). Profesor na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka, Vajt nudi originalno tumačenje aktuelne krize demokratije, koju definiše kao temporalni režim i ističe da je „otvorena budućnost“ – koja nije unapred određena, već je oblikovana ljudskim delanjem – preduslov za uspešno funkcionisanje demokratskih režima. Po njegovom mišljenju, „kada se čini da se budućnost približava, institucije organizovane oko ideje stalnog neslaganja i predomišljanja počinju da izgledaju neprikladno“.

Nasuprot tome, glavna karakteristika našeg „doba vanrednog stanja“ jeste to što nema prostora za greške. Ako se određene odluke ne donesu danas, više nije važno da li će biti donete sutra. Biće prekasno.

Vajtov argument glasi da, baš kao što ljudi umiru u nedostatku vazduha, demokratija može umreti od nemogućnosti da se kolektivno sanja. Demokratija funkcioniše zahvaljujući produktivnoj tenziji između bliske i daleke, utopijske budućnosti. Bliska budućnost je ona koju možemo da planiramo, koju političari obećavaju biračima i koja ostaje u središtu demokratske odgovornosti. Ono što je vlada uradila juče i šta stranke obećavaju za sutra uvek će biti osnova izborne politike.

Vajt je, međutim, u pravu kada insistira na tome da su daleke, utopijske budućnosti, koje radikalno odstupaju od aktuelne realnosti, takođe konstitutivne za demokratske režime. Daleke budućnosti su osnova političke nade danas i motivacija za odlaganje zadovoljenja neposrednih političkih ciljeva. Izuzmite budućnost iz demokratske politike i izbori se pretvaraju u građanske ratove s glasačkim listićima ili u neprestano bavljenje krizama.

Ali danas je naš odnos prema budućnosti obeležen kolektivnim nepoverenjem. Posledična neravnoteža između demokratije kao projekta i demokratije kao projekcije budućnosti – bilo ekonomske, demografske ili tehnološke – u središtu je aktuelne krize Zapada. Neizvesnost u pogledu na budućnost i posledična nada da se sutra može radikalno razlikovati od današnjice, obeležja su demokratske ideje. Pitanje je da li je neizvesnost još uvek moguća u našem sadašnjem dobu vanrednog stanja.

Vajt vidi budućnost kao političku ideju koja je prošla kroz različite istorijske iteracije, od kojih nema svaka produktivan odnos sa demokratijom.

Njegovo razmatranje racionalne kalkulacije predstavlja korisnu studiju slučaja. Vajt jasno prikazuje mogućnosti i daleko veće rizike u pretpostavljanju da budućnost mogu da kontrolišu stručnjaci koji su ovladali naučnim metodom i baratanjem statističkim podacima. To uverenje je bilo u usponu početkom 20. veka, objašnjava Vajt, kada su novi oblici računovodstva podstakli poverenje u moć poslovanja da projektuje buduću zaradu. Prognostičar tržišta bio je novi mudrac, a tehnokratija kao kolektivni alat za rešavanje ljudskih problema bila je zarazna. Planiranje će postati nova mantra i način na koji bi ideologije krajnje različitih vrsta mogle da razaznaju ono što sledi.

Ali kako se ovaj impuls da se racionalno planira budućnost uklapa sa otvorenošću demokratije za razne ideje i njenim inherentnim principom neizvesnosti? Čini se da su u kontradikciji. Kako Vajt piše, „pretpostaviti stabilnost ljudskih sklonosti znači zanemariti vrednost političkog procesa koji nastoji da ih promeni“. Jedna od definicija demokratije, koju je ponudio politikolog Adam Pševorski, glasi da je to sistem u kom se izbori ne mogu menjati ex post ili predvideti ex ante. Neke stvari moraju ostati otvorene za slučajnost da bi demokratija bila dostojna svog imena.

Ovde Vajtov naglasak na korisnosti aspirativnih budućnosti postaje posebna i suštinska dimenzija. Kada bi se sve prepustilo stručnom planiranju ili upravljanju cenama, svet imaginacije bi brzo osiromašio. Društvena usmerenja dobijali bismo od racionalnih planera i prognostičara. Mada ga Vajt ne pominje, poučan je višedecenijski istraživački program pokojnog sociologa Erika Olina Rajta o „realnim utopijama“. Rajt nikada nije propuštao da u smelim, ali zamislivim okvirima opisuje svet sutrašnjice koji je istovremeno ukorenjen u pragmatičnoj stvarnosti današnjice, mireći time željeno sutra sa prihvatanjem onoga što je ovde i sada.

U zagovaranju presudno važne budućnosti za uspeh demokratskog projekta, Vajt je veoma ubedljiv. Ali kada pokušava da odgovori na pitanje kako bi se budućnost mogla ponovo zamisliti, njegova analiza nije tako uverljiva. Iz straha od otuđenja, čini se, progresivnog biračkog tela, on razvodnjava svoje najbitnije poente dok propoveda povratak stare ideološke politike. Kada pokušava da predloži izlaz iz aktuelnog doba vanrednih stanja, Vajt počinje da zvuči kao nostalgični levičar. Njegov apel za povratak revolucionarne partije, snažno posvećene budućem projektu zvuči plemenito, ali nerealno – čemu, izgleda, svedoči i odsustvo bilo kakvog predloga za stvaranje tog kolektivnog ideološkog projekta iz njegove knjige. Poslednjih decenija, spontano uskrsnuće ideološke politike postalo je levičarska verzija alhemije.

Vajtov najvažniji predlog je i najmanje inspirativan. Po njegovom mišljenju, jedini način da se izbegne zamka politike vanrednog stanja jeste čeona konfrontacija sa apokaliptičnom privlačnošću i klimatske levice i desnice „velike zamene“. Aleksis de Tokvil je među prvima tvrdio da je diskurs krize maternji jezik svake prave demokratije. Demokratskoj politici, govorio je on, potrebna je drama. „Kako se izbori približavaju“, primećuje Tokvil u svom klasičnom putopisu O demokratiji u Americi, „intrige postaju sve aktivnije, a agitacija življa. Čitav narod pada u grozničavo stanje. […] Kako se oglase rezultati […] sve se smiruje, a bujica se mirno vraća u svoje korito.“

Demokratija, dakle, funkcioniše tako što ono što je normalno predstavlja kao katastrofalno, dok obećava da su sve krize premostive, čime se katastrofa predstavlja kao normalna. Demokratska politika funkcioniše kao nacionalna terapijska sesija, na kojoj se birači suočavaju sa svojim najgorim noćnim morama – novim ratom, demografskim kolapsom, ekonomskom krizom, ekološkim užasom – ali su uvereni da imaju moć da spreče pustoš. Drugim rečima, demokratska politika je nemoguća bez stalne oscilacije između preterane dramatizacije i trivijalizacije problema s kojima smo suočeni. Izbori gube svoju snagu kada ne uspeju da nas ubede da smo suočeni s krizom bez presedana i da je u našoj moći da je sprečimo.

U ovom trenutku klimatska levica prestaje da bude prijatelj demokratije – ne zato što greši u svojoj proceni egzistencijalne pretnje globalnog zagrevanja, već zato što njen apokaliptični diskurs sprečava demokratiju da pronađe neophodna rešenja. Kao što Vajt ubedljivo tvrdi, „osećaj konačnosti koji prožima današnji svet, ključan je za njegovu labilnost“.

U ovom kontekstu, vredi uporediti antinuklearni pokret iz 1970-ih sa savremenom pobunom protiv izumiranja. Nemoguće je preceniti apokaliptični uticaj atomske bombe. Za svet koji je izronio iz pepela Drugog svetskog rata, bomba je bila kraj zamislivog sveta. Ali u političkom smislu, sprečiti nuklearnu katastrofu mnogo je lakše nego sprečiti klimatsku katastrofu. Da bi sprečili nuklearnu katastrofu, bilo je dovoljno da se sovjetski i američki lideri uzdrže od upotrebe ultimativnog oružja. Nije bilo vremenske dimenzije. Uspeh je bio ubediti lidere dve supersile šta da ne rade. U nuklearnoj katastrofi, gotovo čitavo čovečanstvo umire istovremeno.

Nije isto sa klimatskom katastrofom. To će potrajati. Barem u početku, biće pobednika i gubitnika. A uspeh se neće meriti tako što će se liderima reći šta ne treba da rade, već tako što će se ubediti da rade određene stvari bez nužnog konsenzusa oko toga šta bi moglo da bude uspešno. Dakle, dok je pretnja nuklearne katastrofe uspela da mobiliše globalni odgovor koji je bio politički uspeh, rizici klimatskog vanrednog stanja jesu u fatalizmu i demobilizaciji.

Ovakva banalizacija katastrofe je jedini način da demokratija funkcioniše. Na kraju krajeva, to je takođe Vajtov važan i nužan zaključak, koji on nerado potvrđuje. Kako književni kritičar Frenk Kermod tvrdi, „kriza je način razmišljanja o trenutku, a ne inherentna samom trenutku“. Naši apokaliptični pogledi na krizu i katastrofu su načini da razaznamo smisao sveta, da ga učinimo razumljivim.

Postojećem sistemu zapadne demokratije Vajt postavlja dijagnozu ispražnjenosti od političke mašte. Dijagnoza je prikladna, ali bi trebalo da se pozabavimo kulturološkim faktorima koji su izazvali ovu ispražnjenost.

Tu bi od pomoći bio Rajnhart Kozelek, nemački istoričar ideja. On je insistirao da je modernost definisana dijalektikom između „prostora iskustva“ i „horizonta očekivanja“. Ali nedavno se opet nešto radikalno desilo u obe dimenzije našeg postojanja. Kolektivna migracija čovečanstva u virtuelnu stvarnost redefiniše način na koji razumemo iskustvo. Da li smo stekli iskustvo rata ako smo proveli bezbroj sati igrajući ratne igrice na kompjuteru ili ako smo pomno pratili izveštaje o tekućim sukobima koji se dešavaju negde drugde?

Istovremeno, očekivanja u vezi s našom sopstvenom smrtnošću prolaze kroz dramatične transformacije. Da li je moguće da smo došli do trenutka kada nacije počinju da izgledaju smrtno, dok pojedinci nerado uzimaju vlastitu smrtnost zdravo za gotovo? Moglo bi se sa sigurnošću reći da je promenljiva demografija zapadnih društava, njihovo starenje i smanjivanje, jedan od faktora pražnjenja političke mašte. Da li mlađa generacija, često bez dece, gleda na budućnost na isti način na koji su prethodne generacije, fokusirane na život svoje dece, gledale u budućnost? Nije li pretežno smanjenje nacionalne države na Zapadu barem delimično odgovorno za opadanje budućnosti? Da li je kolektivna imaginacija, posebno kolektivna demografska imaginacija, u dobrovoljnom srodstvu sa nacionalnom državom?

Zar nemoć naše kolektivne mašte nije povezana sa činjenicom da je za neke, posebno one koji žive u Silicijumskoj dolini, besmrtnost projekat koji treba ostvariti u bliskoj budućnosti? Pojedini upućeni analitičari veruju da je osoba koja će živeti 200 godina već rođena. U ovom perverzno paradoksalnom smislu, anksioznost zbog apokalipse podstiče naša nada da ćemo je odložiti zauvek. U našem sekularnom svetu, apokalipsa je naprosto naša vlastita smrt.

Na isti način na koji je nastanak moderne individue bio preduslov za pojavu demokratije u moderno vreme, nada u individualnu besmrtnost označava kraj kolektivnih snova. Mnogi bi se složili sa objašnjenjem Vudija Alena: „Ne želim da ostvarim besmrtnost svojim delom; želim da je ostvarim tako što ne umrem. Ne želim da nastavim da živim u srcima svojih sunarodnika; želim da nastavim da živim u svom stanu.“

Budućnost koja nestaje verovatno je najkritičniji element aktuelne krize demokratije. Međutim, to se ne može prevazići tako što ćemo se prosto zalagati za više demokratije. I dok Vajt možda ne nudi potrebne odgovore, on radi nešto još važnije što je već odavno odocnelo – postavlja prava pitanja.

Koautor teksta je Leonard Benardo iz Fondacije otvorenog društva.

 

Tekst je prenet sa portala Peščanik.