Autostoperski vodič kroz Ameriku

28. Jul 2020.
Oba "izgubljena" pa ponovo nađena albuma rečito govore da cela priča o rokenrolu još uvek nije ispričana i da još dugo neće biti. Ne iz nekih sentimentalnih razloga, nego zbog toga što je on u međuvremenu postao civilizacijska vrednost i baština, povezujući i pojačavajući glasove svih drugačijih na ovom svetu.
jakub-gorajek-hISbNBGlYXk-unsplash
Foto: Jakub Gorajek/Unsplash

Piše: Dragan Ambrozić

HITCHHIKERU TO VREME NISMO ČITALI VESTINEGO BENDOVE

Model ispovednog albuma bio je u to vreme još uvek potpuno nov u pop muzici.

Treba upamtiti imena tih revolucionara srca koji su uspeli da ga iznesu i pretvore u veličanstvene iskaze o čovekovoj usamljenosti: Van Morison, Leonard Koen, Džoni Mičel, Nil Jang. Opisujući ono za šta smo verovali da su istinita ljubavna putovanja, ploče ovih autora dale su nam prvi put mogućnost da sa unutrašnje strane sagledamo kako izgleda i naš život. Krajem 1960-ih i početkom 1970-ih, Astral Weeks Vana Morisona i debi Leonarda Koena stali su na početak ove linije, da bi za njima sledili Ladies of the Canyon i posebno Blue Džoni Mičel, kao i već pomenuti Everybody Knows This Is Nowhere, te After the Goldrush Nila Janga. Ovaj poslednji zaslužan je i za tržišnu proliferaciju modela ispovednog albuma, pošto je svojim Harvest unapredio ovu svežu estetsku kategoriju u nešto što ima ogroman tržišni potencijal, mada autor sasvim sigurno to nije tako nameravao, i potom je – sad je jasno – godinama namerno birao da ide protiv struje.

U tom potonjem, svesno odabranom lutanju, odmah posle opisane trilogije mračnih albuma, jedne noći sa punim mesecom na Indigo Ranchu (11. avgusta 1976), naduvan i neverovatno produktivan, sa producentom Dejvidom Brigsom snimio je pesme koje su ga tištale, sam na gitari – i potom oduševljen odneo ceo intimistički set kompozicija svojoj izdavačkoj kući Reprise. Tamo su mu sa snebivanjem poručili da ode u studio sa pravim bendom jer su u pitanju samo demo-snimci, po njihovom sudu. Za razliku od Homegrown, ploče koju autor nije želeo da pusti napolje, ovo je bio album koga nije htela etiketa.

Jang nije otišao da sve ponovo snimi, i verovatno ni sad ne shvata zašto su ga tako brutalno odbili. Hitchhiker je zapravo bio suma njegovog ličnog bauljanja po dnu tokom 1970-ih, najiskrenije opisanih i bespoštedno izrečenih. Verovatno nikad nije lepše opevano nalaženje puta za dalje, kroz priznavanje svojih grešaka, iluzija i promašaja. Bio je to dnevnik progonjenog čoveka koji je najviše problema imao sam sa sobom i nalaženjem sopstvenog puta, kao i svi mi. Sve to dato je kao deo panorame postvijetnamske Amerike, zemlje zbunjene samom sobom, koja već srlja u sledeću propast, sa retko zabeleženim poetskim preklapanjem individualnog i opšteg.

Kad je Hitchhiker napokon izdat 2017 – bilo je to veliko iznenađenje, jer se njegovo postojanje samo naslućivalo. On je bio krajnja, ekstremna tačka u seriji kantautorskih ispovednih albuma, ogoljavanje umetnika do kraja – ovde predstavljenog kao autostopera i beskućnika koji se snalazi, prelazeći zemlju sa dignutim palcem. Album je politizovan na način personalne političke svesti koja je tad bila uobičajena norma ne samo za slavne autore, nego još i više za nas koji smo bili publika. Tada, naime, nije bilo besmisleno biti politički osvešćen. U to vreme nismo čitali vesti, nego bendove.

Izuzetna ujednačenost Hitchhikera govori u prilog tome kako bi – da je izašao posle mističnog hard rocka Zume – on bio doživljen kao izuzetan iskaz svog doba, pravi povratak do tada već svime izubijanog Nila Janga na staze protestnih pesnika – glasnogovornika generacije, u momentu kad je to poslednji put još moglo da bude aktuelno, posle silaska Niksona sa vlasti. Onda kad je bio napisan, u mnogo čemu je objašnjavao Jangovu poetsku ličnost i zaokruživao pogled na svet tog pokoljenja – danas ga programski osvetljava pošto se karijera već desila, ali u ono vreme ostavio bi baš onakav utisak kakav se od njega i očekivao, i umnogome bi pomogao ranijem stabilizovanju Nila Janga kao istorijski velike rok zvezde posebnog kova. No, on je uvek išao težim putem – kad nije mogao da ga objavi, raskomadao ga je i pustio da se pesme od kojih je sačinjen jedna po jedna pojave u drugačijim verzijama na budućim pločama, gubeći svoj originalni kontekst.

U retrospektivi koja nam je sad omogućena, jasno je da bi u svom konfesionalnom tonu Hitchhiker bio zapravo onaj pravi, dostojanstven oproštaj od hippie sanjarenja i celog tog naraštaja, koji se dotad ili životno pogubio ili prešao u japijevce i zaradio veliki novac. Posle njega u planu je bio još jedan, za sada zatureni legendarni Jangov album, poznat pod radnim nazivom Chrome Dreams, što je po dostupnim podacima trebalo da bude velika lirska hard rock ploča, neka vrsta tvrđeg nastavka Hitchhikera, da otvori put ka budućim vremenima. Ovako, posle Zume usledio je kratak period zbunjenosti: šarmantni, ali kolažni i nedorečeni American Stars ‘n Bars (1977), pa umirujuće blagi i neambiciozni Comes a Time (1978), oba u trenutku kad je new wave već uzeo zamah i neka druga ekipa postala aktuelnija, definišući pogled na svet mnogo drastičnije. Nil će ipak stići da se dočeka na svoje noge i – kao jedini iz svoje generacije – uhvati kopču i sa punkom već na Rust Never Sleeps (1979), gde direktno pominje Džonija Rotena, te bira da se druži tih godina sa Devo, što mu je donelo novu prepoznatljivost. Zato je pojava Hitchhiker dragocena, jer nam ukazuje da je kod Janga sve išlo logično, bez previše naglih skokova i zaokreta – kako se to čini kad se pogleda njegova objavljena diskografija, što mu je donela slavu majstora neočekivanih obrta, kome muzički biznis ne može ništa da diktira – imidž ultimativnog otpadnika kog su toliko cenili bendovi grunge pokreta, da su ga smatrali svojim zaslužnim pretkom.

Na akustičnom Hitchhiker Jang se opet drži samo gitare, doteran do kraja, i te kako ranjiv, ali spreman da se uhvati u koštac sa svime što život nanosi na njegov put, videći negde u sebi neočekivano svetlo na kraju tunela, odnosno autostrade kojom je krenuo peške. Negde iste godine, njegova drugarica Džoni Mičel takođe je objavila album sa putovanjem kao lajtmotivom (Hejira, 1976), jedan od njenih najboljih. Put je, očigledno, bio metafora i ishodište iskustva cele te generacije sa svetom.

…………

SVA MUZIKA JE UVEK NOVA

Homegrown i Hitchhiker nisu samo fusnote u istoriji, nego i veliki novi doprinosi opštoj kulturi. Oba “izgubljena” pa ponovo nađena albuma rečito govore da cela priča o rokenrolu još uvek nije ispričana i da još dugo neće biti. Ne iz nekih sentimentalnih razloga, nego zbog toga što je on u međuvremenu postao civilizacijska vrednost i baština, povezujući i pojačavajući glasove svih drugačijih na ovom svetu, čineći ih vidljivim unutar opšteprihvaćenog mejnstrima.

To su esencijalne rokenrol ploče na kojima je čovek još uvek ono što treba da bude, da bi bio čovek – dostojanstven u svojim porazima. Zato ovi “stari” albumi zvuče tako aktuelno, kao da su snimljeni pre neki dan.

Nil Jang je sa dva “izgubljena” dela potvrdio da je uvek stajao na strani onih koji nemaju nikakvo osećajno utočište… počevši od sebe i svoje bivše žene. Takve albume niko danas ne ume da napravi jer ovde više nema nikog ko bi mogao da se toliko koncentriše na drugo ljudsko biće.

(Tekst je posvećen Dejanu Anastasijeviću i Aleksandru DKostićukoji nisu čuli ove albumeali su znali kakvi su i bez toga)

Tekst je prenet sa portala nedeljnika Vreme.