Anđeoska duša (FOTO GALERIJA)

Autor: Veran Matić

Rodila se u Beogradu, jer bi se rođenjem u Jerusalimu (gde je porodica živela u to vreme), zakomplikovala administracija. Mada je opcija bila i Vitlejem, tamo gde kažu da se rodio Isus.

Kata je odrastala do svoje pete godine u Jerusalimu, magičnom gradu, zemlji sa velikim naslagama istorije, kulture, u multietničnoj, multikulturnoj sredini, oštrih kontrasta. Sa starijim sestrama i puno dece prijatelja roditelja, na različitim jezicima׃ engleskom, francuskom, srpskom, španskom, arapskom, hebrejskom…

Bila je stalno bosa, sve dok nije u petoj godini došla u Beograd, gde je morala da uđe u cipele. Dugo je kad kaže kuća, mislila na Jerusalim, sve dok i sama nije shvatila da je kuća mesto gde je porodica zajedno. (Šalila se kasnije da svom imenu može da doda Hadži, jer je obišla sva važna mesta na prostoru na kojem je živela prvih pet godina).

U prvih pet godina života, deca se formiraju emocionalno, socijalno i kognitivno. Na to najviše utiču roditelji i uža porodica. To mi je prolazilo kroz glavu uvek kada sam čitao ili slušao o Kati. Da je njena posebnost plod formiranih vrednosti i različitosti i u samoj porodici i u okolini. Lena je rekla da je Kata najbolje od njih svih.

„Tabananje“ bosim nogicama po Jerusalimu, vodilo je ka plesu, baletu koji je zavolela odmah kada je sa četiri godine i zvanično obukla triko i njemu se posvetila svom snagom i lakoćom. Tananost i prefinjenost bi je vodila upravo ka savršenstvu baletske igre.

 

Revnosna i posvećena, sama je razumela koliko je važno da mora da se potrudi da ostvari cilj, a jedan od najvažnijih je da postane primabalerina i pleše na  sceni Opere Garnije u Parizu.

Veoma dobro je znala da je talenat jedno, ali da su važni i rad, disciplina, prevazilaženje problema, bola… Da bi se išlo na takmičenja, na vežbanje, na predstavu… i svoj deci koja se zaljube u umetnost igre, balet je njihov život.

Prvo u dečijem baletskom studiju u Jerusalimu, potom tri godine u Školi igre Ašhen Ataljanc, pa nepune tri godine u Baletskoj školi Lujo Davičo.

„Njen ples je izgledao kao da skakućemo po trenucima ljudskosti koje možemo da zadržimo kao porodica.“ Precizno definiše Zoran, „radost života i ljubavi svaki dan, jako osećajna, intiuitivna, svesna važnih stvari, ali i nepravde i onog lošeg. I zbog toga je volela balet, da bude okružena i nadahnuta dobrotom, lepotom, igrom.“

Volela je da svima bude dobro, i njoj naravno.

Mirnoća i lakoća u komunikaciji, duhovitost, opuštenost, spontano su proizvodili atmosferu u kojoj svi treba da uživaju. Znala je uvek kada je trenutak da se „uključi“.

„Kada smo se nas dvoje vraćali sa mora, lako je preuzela ulogu suvozača, psihologa, animatora, koji od naporne vožnje napravi zabavu, kroz gestikulaciju, šarm, i improvizaciju, napravi, spontano, predstavu u kojoj uživamo“, pričao mi je tata Zoran.

Nežna, krhka, a jaka. Umela je da traži ono što joj treba. Nije bilo dana bez zagrljaja, poljubaca, izjava ljubavi. Tražila je i delila ljubav i pažnju.

„Kad uđe na vrata, više nema nervoze“ kaže Zoran.

„Stalno te inspiriše, direktno ili diskretno, sa različitim argumentima, podvuče negde da se zamisliš, promišljaš”, kaže mama Miljana. „Kada je umro Zoranov tata, od tada nam je intenzivno pričala da se čuvamo, da bismo bili dobro i mogli da uživamo i sa njenom decom… Postavljajući i ona dečija, ozbiljna pitanja, šta se događa kada čovek umre, kuda ide?“

KATARINA. Foto galerija: Privatna arhiva

Verovala je ljudima. U dnevniku je zapisala kao odgovor na pitanje u šta verujem: u porodicu, Boga i prijatelje. Tim redom. Ne u smislu religije, crkve, već same vere, u porodicu, prijatelje, ljude… u Boga kao energiju. U dobro srce.

Bila je i vrlo realistična, stabilna, „na obe noge“. U razgovoru nije bilo mogućnosti za „foliranje“. Direktna. Ako u odgovoru zastaneš sekund duže, odmah reaguje. „Čini te srećnim što imaš nekoga ko te vodi kroz život“, kaže Zoran.

 „Uživao sam da je vozim na časove crtanja, u atelje koji je bio u blizini Košutnjaka. To je bilo vreme za nas i za nedeljni mir. Često je trajalo duže od planiranog, jer je ona ostajala i posle njenog termina.”  Lepo je slikala i crtala. Želela je da ide i na umetničko klizanje, volela je rolere. 

Kada je morala da odredi prioritete, pred sedmi razred, oprostila se od časova slikanja, “u ovom trenutku ne mogu da stignem da idem na časove slikanja”, rekla je.

„Od Kate sam naučila “prisutnost u sadašnjem trenutku“ kaže Miljana.

Umela je da ostvari prisan odnos sa svakom osobom, bilo kojeg uzrasta.

Imala je poverenje u izbore porodice i u svoje izbore.

Samostalna, blagorodna. Sve je pretvarala u dobro.

Anđeoska duša.

Mama Miljana “Pričali smo o tome mi roditelji koliko su sva naša deca imala izgrađene svoje identitete i nevezano od škole u koju su išli”. U Oglednoj osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu 3. maja 2023. ubijeni su Bojana Asović (11), Ana Božović (11), Katarina Martinović (12), Mara Anđelković (13), Ema Kobiljski (13), Sofija Negić (13), Andrija Čikić (14), Adriana Dukić (14), Angelina Aćimović (14) i Dragan Vlahović (53), a ranjeno je šest osoba.

“Kad mi treba velika snaga, prvo pomislim na nju”

Lena Martinović napisala je poruku Katarini, ali želela je i da pričamo o Kati. Ovo su beleške iz tog razgovora i Lenina poruka:

Nedavno sam doživela veliku turbulenciju u avionu, bio me je strah. Prvo sam pomislila na Katu.

Kad mi treba velika snaga, prvo pomislim na nju, zovem Katu u pomoć.

Razlika između nas je nepunih 13 godina, a između Nate i Katarine sedam.

I dok je bila u maminom stomaku, za nas je odmah postala velika radost i najveća ljubav. Nataliji posebno jer je i ona dobila mlađu sestru.

Toliko je toga trebalo da doživimo zajedno. Kada sam iznajmljivala stan u Ženevi, gde radim, gledala sam da bude tako da može njoj bude lepo i da ja mogu da radim u isto vreme. Kod mene je trebalo da proslavimo njen 13. rođendan. Ja sam pravila velike planove, do detalja sam sve osmislila.

Kupila sam joj tada i poklon, privezak sa likom Mari, bele mace iz crtanog filma Mačke iz visokog društva, znala sam da će joj se dopasti. Sa jednom plišanom Mari spavala je od kad se rodila. Privezak je ostao sa mnom, a plišana Mari na njenom krevetu. I čuvamo je, baš kao što nas je Kata molila da je čuvamo onda kada bi spavala kod drugarice.

Volela je životinje. Trebalo je za 13. rođendan da dobije svoju kucu.

Volela je modu… Imala je svoj stil i tako mala.

Bila je puna razumevanja za sve oko sebe. Brižna.

I pored obaveza u dve škole, ništa joj nije bilo teško da pomogne. I znala je sama kako i kad. A kad ne bi znala, pitala je.

U utorak, 2. maja, od ujutru, sve mi je bilo nekako sablasno… Uveče sam želela da se čujem sa Katom i pozvala sam je. Ona je bila usred pravljenja kolačića sa Natom. Samo sam je na kratko čula i završile smo razgovor rečima: „Čujemo se sutra, volim te puno!“

Sutra, u 8:40, bila sam u autobusu i pogledala sam na sat. Jasno vidim tu sliku. U 9.31h, dobila sam poruku od drugarice da je bila pucnjava… Gledam gde je Kata, na telefonu vidim da je u školi… Zovem je, šaljem SMS, nema odgovora. Uključujem televizor… Tata me zove… Sve je dalje na auto-pilotu.

 

KATARINA SA SESTRAMA LENOM I NATALIJOM. Foto galerija: Privatna arhiva

Lena Kati

Lena Kati: „Teško mi je da prihvatim da treba da živim bez tebe, Kato, duže nego što si bila ovde pored mene.

Svaki moj lepi trenutak je uništen jer nema tebe da te pozovem, da pričamo, ili da ga zajedno provedemo. Koliko bih volela…

Drugi rođendan bez tebe je teži od prethodnog. I svaki sledeći će biti još teži jer neću moći da te zagrlim, povučem za uši, gledam te kako se raduješ i smeješ, a mi ti pevamo divan dan, našoj Kati rođendan. To više nikada neću čuti.

Koliko boli činjenica da nijednu poruku podrške koje si mi uvek slala neću više dobiti od tebe, niti ću moći tebi da ih pošaljem.

Pratim znake. Vidim te u oblacima, u zalasku sunca, u cvetovima, u suncokretu na poljani.

Ali to nije isto. Nedostaje mi tvoj zagrljaj, tvoje reči. Nežnost i dobrota iz tvog srca.

Tvoj poljubac u čelo, pazeći da me ne probudiš, dok se ti već spremaš za školu.

Nedostaješ mi, fališ nam svima. Svaka slika je prazna bez tebe. A samo ćemo tako moći da…

Gledam filmove za tebe, misleći koji bi ti se dopao, ali nikad neću znati da li je to zapravo to što voliš sada. Koji ti je omiljeni film sada kada puniš 14 godina? Omiljena knjiga? Omiljena pesma? Imaš li simpatiju? Zauvek ću znati šta si volela samo do tvoje 12. godine. Ostalo ću da domaštavam zagledana u more, u zvezde, u dugu, u cveće, u boje, u onaj svet u kome smo se zajedno igrale…

 

Natalija : Kata nam je dar

Kada mi je Lena rekla da je Kata Natina mlađa sestra, nisam odmah razumeo, ali posle razgovora sa Natom, shvatio sam koliko je precizan opis da su bile „nokat i prst“, Kata i Nata, nerazdvojne. 

I koliko je precizna Miljana׃ „Natalija je najviše preuzela brigu o Kati, samoinicijativno, s ljubavlju, ulogu starije sestre-majke. Svi su pričali o tome kako je pažljiva i brižna, gde god da su odlazile bez nas.“ 

Natalija: Delile smo sobu od njene treće godine. Delile odeću, krevet, rame, volela je tu da se ušuška. 

Bila je centar porodice, sve se vrtelo oko nje, a svako od nas je bio njoj centar života. Stalno sam svima oko sebe o njoj pričala. Ispunjavala je ceo moj život. Prijalo mi je da pričam o svojoj sestri. 

Stalno smo zajedno učile, ja sa njom njene lekcije, a ona sa mnom moje. Za moju maturu, na francuskom jeziku, sa njom sam učila i dobila najvišu ocenu. I sada kada učim, držim Katinu sliku na stolu.

I kada sam otišla na studije u Pariz, stalno je zvala i govorila׃ „Zamisli da sam tu i da te grlim.“ Bile su kao nokat i prst. 

Pričale smo stalno, ne samo kao sestre, već i kao najbolje drugarice. Bila je toliko saosećajna prema ljudima, životinjama… plišanim igračkama 😀. Odnosila se sa isto pažnje i ljubavi, zaštitnički. 

Znala je u nekim mojim teškim trenucima da kaže׃ „Nije smak sveta“. Kada sam bila tužna, znala je da pozove i da kaže׃ „Evo, samo da se nasmeješ i da te raznežim“. 

 

KATARINA SA SESTRAMA LENOM I NATALIJOM. Foto galerija: Privatna arhiva

Bitno mi je bilo da sa njom pričam o mojim problemima, satima smo pričale.

Imala je lakoću u komunikaciji, u ponašanju. Sa svima. Bila sam jedino sa njom potpuno opuštena i otvorena. Govorila je׃ „Samo si sa mnom tako blesava i opuštena, ali treba da budeš takva i sa drugim ljudima“. 

Umela je i da se žali i ljuti kada ne obraćam pažnju na nju, kada se vratim kasno kući. 

Volela je da svi ljudi oko nje budu srećni i zadovoljni. 

Uvek je govorila׃ „Volim te“, na svakih 5 minuta׃ „Da li me voliš?“, „Volim te, ne zato što si mi sestra, već što si takva“. 

Mnogo mi je bitno danas da govorim „volim te“. 

Rođendani su bili najvažniji dani na svetu. Za njen rođendan je bila sva važna, iako je bio uvek u vreme kada smo na moru. Letnje dete. Tako da nije bilo klasično slavlje sa drugarima. 

I prošle godine sam pokušala da se na Katin rođendan dobro osećam, obukla sam haljinu koju je volela, želela sam da mi to donese pozitivnu energiju. Sledeći dan sam se rasula na komadiće. Ipak, trudiću se da u te dane koji su joj bili posebno važni, Božić, Nova godina, rođendani svih nas, koje je očekivala sa istom uzbuđenošću kao i svoj, budem radosna, onako kako je Kata to osećala. 

Veoma sam bila ponosna što sam njena starija sestra. Roditelji su nam postavili temelje, a jedna drugu smo uzdizale da budemo bolje, ponosne na nju i sebe, što smo takve sestre. 

Volela je da nosi moju odeću, što me je ponekad ljutilo. „Tvoje drugarice svojim sestrama daju odeću“, govorila mi je.

3. maja je obukla moj prsluk i ostavila mi poruku u 7.38׃ „Nato, izvini, uzela sam ti prsluk. Volim te“. Tog jutra me prvi put nije probudio njen alarm.

Kada sam je davno pitala zašto joj je balet toliko važan, samo način na koji je pričala o lepoti igre, koreografijama, istinskom igranju i velikom radu, objasnili su mi kako izgleda kada si “na putu ka zvezdama”.

Nedostaje mi njena neiscrpna energija – dobra energija.