Sasvim se malo prašine podiglo povodom najava održavanja neonacističkog memorijalnog koncerta u beogradskom BIGZ-u, u organizaciji izvesnog "Kluba 28", koji se, na planeti koja i inače ubrzano klizi u sveobuhvatni haos, održavaju u sve većem broju gradova, uglavnom bivše Istočne Evrope.

Svake godine u ovo vreme, nerado se prisećam dana oko petog oktobra 2000. godine.

Već par nedelja naša intelektualna elita i oni koji je politički podržavaju, pokazuje veliko divljenje prema Dritanu Abazoviću, crnogorskoj političkoj zvezdi. S pravom. Dritan je čovek gradjanskih vrednosti, kompromisa, pomirljivog tona, znatne inteligencije i jedan od redjih političara Balkana, koji (do sada) nije odustao od sebe, da bi se svideo drugima. Kad sam cinična, kažem da me podseća na period "Čedo, oženi me" obožavanja, kada su naši gradjani, a naučeni da moraju da pronadju političara, a ne politiku, voleli Čedomira Jovanovića.

Nije prošlo ni pune dve nedelje od dogadjaja u Vašingtonu i to već više nije tema ni ozbiljnih političkih analiza ili debata, ni poslovičnih pošalica tviter inteligencije, čak ni ratobornih pokliča anonimnih komentatora koji već pola decenije tvrde da će se, evo baš dogodine, sresti u Prizrenu (redovna autobuska linija saobraća dnevno, izvol'te u salonu).

Snimak strahotnog prebijanja (u trenutku dok ovo pišem još uvek nepoznatog) mladića koji se, od udaraca, onesvešćuje, pa mu nasilinik, tako onesvešćenom, krvnički lomi obe ruke, pojavio se na medijima, prelio na društvene mreže i izazvao more reakcija, što je veoma logično. Pozivi da se oglase tužilaštvo i policija, potpuno su opravdani i jedini normalni u ovoj situaciji, pritisak medija je očigledno jedini put da se to ostvari.

Reakcije najvidljivijeg dela javnosti na vašingtonski dogovor su ili ćutanje (znaju da je dobar, ali ne žele ili ne smeju da kažu) ili zbunjenost, pred mnoštvom neobičinh tačaka koje naizgled nemaju veze sa nama. Poštenja radi, treba reći da je dogovor istorijski. I da je korak ka punoj normalizaciji odnosa sa Kosovom i potpunog i konačnog mira u regionu.

Zgrožena sam reakcijama na dokumentarni film Danijele Štajnfeld "Zaceli me", u kom, i kroz sopstveno iskustvo, govori o posledicama traume seksualnog nasilja. Film je prikazan na festivalu u Sarajevu, niko ga ovde još nije ni video, retko ko se ozbiljnije zainteresovao da shvati o čemu je reč, a svi već imaju svoj nepokolebljiv stav.

Spomenik Stefanu Nemanji je odraz potpunog odsustva kontakta sa vremenom, sa odgovornim odnosom prema budućnosti kojoj ostaje da se snalazi šta će s njim, a sastavni deo tog problema su polemike protivnika spomenika, kao primer odsustva prave kritičke misli, neopterećene prostačkim dnevno-političkim prepucavanjima. Spomenik je i odraz nedostatka ozbiljnog sistemskog obrazovanja u polju umetnosti i senzibilizacije pogleda "običnog čoveka" na umetničko delo u javnom prostoru, on je slika našeg odnosa prema istoriji, megalomanski istoricizam koji kritičari spomenika vole, a koji jedino i može biti oličen u ovom lažnom akademizmu od 70 tona željeza i bronze, u sred neke rupe koju smo i do sada izbegavali.