Biljana Srbljanović – Aporija kasabe

Piše: Biljana Srbljanović

Imali smo, dakle, razgovor dva književnika, jednu “neoprostivu uvredu” za naš grad i onda lavinu pogrda upućenih Dežuloviću, što je, a to je najsmešnije od svega, upravo potvrdilo da je on dobrim delom u pravu: samo je provincijskom duhu prirodno da se svadja s onima što mu govore da je provincijski duh. Vredjanje i “odbrana” grada, na nepročitane reči hrvatskog književnika (sa kojima se delom slažem, a delom nemam pojma šta da mislim), i to najpre od onih koji po ceo božiji dan sede na Tviteru i ponavljaju upravo to – da je Beograd razvalina, da smo mi dno, da živimo najgori od svih svetova i da je to sve posledica ove vlasti. Praktično isti ljudi koji svakodnevno, na primer, kače slike ove grozomorne novogodišnje dekoracije po centru, smatrajući da time dokazuju da smo seljaci i primitivci, ostrvili su se na čoveka koji je rekao da smo seljaci i primitivci, da uprostim stvar.

Onda je igrica prešla na sledeći nivo, kada se de facto gradonačelnik Vesić oglasio da i on odbrani Beograd tako što će vredjati Split, Zagreb i Dežulovića pride, i Tviter je povukao ručnu, u susretu sa ovom permanentnom aporijom u kojoj je zaglavljen naš javni diskurs. Kako sad da napadaš onoga koga napada Vesić, pa taman ti argumenti bili isti kao u Vesića – da se taj Dežulović nosi u svoju seljačku Hrvatsku, a ne da nam ovde on govori šta nam ne valja, i tu smo se zapetljali u nerazmrsivo klupko nerazvijenog mišljenja, koje se svodi na to da mi zapravo i jesmo jedna velika kasaba.

Nekoliko stvari je tu važno, sama reč “kasaba”, iako izvorno znači stanište ljudi koji se bave gradskom privredom, sa sobom, a zbog Andrićevog prezira prema bošnjačkim gradovima, kod nas nosi jedan posebno uvredljiv ton. Kasaba, za nas, nije bilo koja provincija, ona je blatnjava selendra u kojoj nema ničeg lepog ili plemenitog i to s one strane Drine, i tu nas je Dežulović, taj Hrvat, za srce ujeo. Lično mislim da je Beč veća kasaba od Beograda, ko se ne slaže, nek čita Bernharda.

Kasaba, takodje, nije čak ni toliko spoljno obeležje nekog grada, već način života, mišljenja, etika i estetika mesta u kom se živi. Kasaba je hronotop, to je mesto u vremenu u kom svako svakom nešto zamera, zverajući preko plota u tudje, kasaba je drugi, a nikad ja sam. Kako smo se ostrvljavali na Andjelinu Džoli, na onu neku mučenu komičarku sa američke televizije što se nešto jednom podsmevala Srbima, tako udruženi krenusmo na Dežulovića, posebno dakle oni koji za Beograd i inače misle da je kasaba, zbog Vesića, ili oni koji je kasabom prave, kao Vesić.

Tu se stvar do te mere zapetljala da se više ne zna ko je na koga udario i ko koga brani, opšta mobilizacija prominentnih urbanih faca koji bi da doakaju i Vesiću i Dežuloviću, samo kad bi našli način da napadajući jednoga, ne koriste argumente drugog, što se pokazalo kao nemoguće.

Od svega su ostale dve teze – jedna, vrlo duhovita i ne sasvim netačna literarna formulacija da je Beograd Dubai za siromašne, a Jagodina za bogate, na koju je kasaba poludela – jer su po njihovom mišljenju zapravo Dubai i Jagodina kasabe a ne mi, i tu dodjosmo do “rugala se šerpa loncu” principa.

Druga, mnogo tačnija, mada prilično anahrona, što je verovatno i posledica moje i Dežulovićeve generacijske zaglavljenosti u nekom bivšem vremenu, je da su beogradski duh uništili Kapor, Čorba i Minimaks (ja bih danas pre rekla – Handke, Beogradski sindikat i Mentalno razgibavanje) ne svidja se onima koji Dežuloviću u stvari najviše zameraju što je “Hrvat”.

Ja lično, volim Beograd. Nikada mi nije bio lep, ali me nikada nije ni gušio. Odvratan mi je spomenik Stefanu Nemanji, kao i onaj Alijevu i Paviću na Tašu i ne volim što se gradi samo za bogate. S druge strane, ne mislim da je ružan, posrnuo, nesrećan grad, kako se ljudi, posebno Tviter inteligencija, ubiše da dokažu i bez jedne Dežulovićeve reči. Beograd posrće pod osvajačima iznutra i to decenijama i to ne samo estetski i urbanistički. Ali je i dalje ozbiljan, veliki i moćan grad, koji ipak sve preživi. Samo nemoj niko da ga brani.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.