Biljana Srbljanović – Siledžije

15. November 2020.
Treba reći otvoreno: napad na Žaklinu Tatalović, u televizijskoj emisiji na nacionalnoj frekvenciji, nije seksizam ili neprimereno vredjanje, to je akt seksualnog nasilja, jednako gnusan i snažan, kao bilo koji "fizički" seksualni napad na ženu.
biljana_srbljanovic
Biljana Srbljanović. Foto: Medija centar Beograd

Piše: Biljana Srbljanović

Tatalović nije bila predmet običnog vredjanja, nije u pitanju ni obični seksizam, ona je, a na naše oči, pretrpela seksualni napad koji je ugrozio autonomiju njene ličnosti i njenog tela, a čije posledice ne mogu da se otklone nekim kroz zube procedjenim “izvinjenjem” i našim ljutim reakcijama.

Prisutni gosti u studiju, takodje, nisu bili obični nemi posmatrači koji su samo gledali u pod, pa hajde da vredjamo  te kukavice, naprotiv, oni su bili aktivni saučesnici u delu, svojim nepružanjem pomoći i odsustvom pokušaja da spreče ogavni napad.

Voditeljica i celokupno uredništvo programa nisu krivi samo zato što izvršioca nisu udaljili iz studija, već što emisiju nisu u potpunosti odmah prekinuli, publici i žrtvi se izvinili.

Jer to što trojica muškaraca i jedna lažno nesnadjena žena nisu učestvovali u fizičkom napadu na Žaklinu Tatalović, ne znači da siledžijsko delo nije nasilnički akt, da ne boli i ne ostavlja posledice baš kao da su novinarku sabili u ćošak, dopustili jednom da se iživljava nad njom, a oni tome ćutke prisustvovali. Ono što smo videli u televizijskom programu je gotovo identično kao kada u autobusu jedan bednik uzme da se trlja o neku ženu, svi putnici ćute i gledaju kroz prozor, a šofer mirno nastavi da vozi, jer niko ne bi da se meša u “lični sukob” nasilnika i žrtve.

Naravno, Žaklina Tatalović nije ni prva ni poslednja, niti joj je ovo, nažalost, prvi ili poslednji napad. Samo te iste nedelje, dva napadača slikale su bolesnu ženu u sobi za pregled u Covid bolnici, kojoj je doktor naložio da se skine, i ne samo to, nego slike podelili u javnost, sami komentarisali i pružili priliku za seksualno iživljavanje stotine ljudi, nad pacijentkinjom u najranjivijem momentu dok se prokleto leči od iste one bolesti od koje i oni sami.

 

Ta pornografizacija u našem društvu nije nova, samo je poslednjih godina postala i sredstvo političke borbe, ta otvorena opsesija seksualnošću targetirane žene, te neprestane hladnokrvne verbalne likvidacije, postaju nešto što se više ne može tako lako zaustaviti. Samo pre desetak dana sam i sama, po milioniti put, bila žrtva istog principa: bivši premijer ove zemlje i vodeći političar opozicije, nazvao me je, a komentarišući neki moj autorski tekst, “ženom sumnjivog morala” (i narkomankom, pride, ali to je staro). Isti taj političar mi je, dok je bio premijer, na kuću slao cveće i telegrame iz kabineta, da mi čestita brojne nagrade koje sam osvajala, samo da bih sada postala “kurva”, stvar a ne osoba dostojna prava na reč.

Na stranu to što seksualne radnice nisu ništa sumnjivijeg morala od bilo koga drugog, a pogotovo političara, što su sistematski dehumanizovane, ponižavane i prezrene, a da svi istovremeno znamo da od njihovog rada ne bi bilo ništa da isti ovi muškarci, što ih vredjaju, ne angažuju njihov rad. Iskrena da budem, ja lično do sada još nisam imala takvu vrstu diskreditacije u baš širokoj lepezi napada koje sam istrpela, uključujući i stotine sličnih kao Žaklina Tatalović, to da sam “laka žena” novo je i za mene. Istina je, moj napad ne može da se meri sa prethodna dva koje ovde navodim, posebno ne sa napadom na novinarku, jer nije bio pred milionskim gledalištem i ne od strane grupe u kojoj je i narodni poslanik i jedan višegodišnji nastavnik novinarstva (profil estradnog radnika je tu najmanje bitan). Ipak, princip u kom se, iz političkih razloga, žena likvidira i udalji iz javnog razgovora time što joj neki muškarac presudi da je “kurva”, govori o zaglibljenosti društva u jedno puzajuće stanje gradjanskog rata, u kome neki ratnici smatraju da je i seksualni napad, kao devedesetih, legitimno oružje.

Nije dovoljno da se zgražavamo i nije dobro da se napadi selektivno osudjuji, ne valja kad se grupišu prema zanimanju, poznatosti i političkoj poziciji žrtve. Neće biti dovoljno ni da REM lupi eventualnu packu ovoj televiziji niti da se objavljuju ljutite reakcije. Čvrsto verujem da ozbiljni pravnici treba da ovaj slučaj prijave za ono što zaista jeste – čin seksualnog nasilja nad Žaklinom Tatalović, izvršen u grupi, a pred milionima zanemelih ljudi, koji ne sme da prodje nekažnjeno.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.

Share