Svake godine, u susret Bogojavljenju, s radošću se prisetim legendarnog video snimka i još legendarnijeg opisa, pod nazivom "Bugari plivaju za časni krst".

U trenutku u kom pišem ovaj tekst, još nije poznato šta će biti sa Đokovićevim ulaskom u Australiju i da li će ipak, uprkos svima i svemu, uspeti da nastupi na teniskom turniru ili ne.

Malo je reći da je za nama teška godina. Izgubili smo ljude, članove porodice, kolege, prijatelje, ljude koje čak lično nismo ni poznavali, ali koji su nam autoritet i uzor.

U trenutku dok ovo pišem, prolazi već gotovo čitav dan, od kako je jedna mlada žena, Nina Stojaković, objavila potresno svedočanstvo o nepodnošljivom nasilju koje je njenu rodjenu sestru Lidiju umalo koštalo života, a da se još uvek ni jedan državni organ, uticajni pojedinac, političar, predstavnik pravosudja, policije, tužilac, predsednik, ministar, šef bilo koje partije, zaštitnik bilo kojih gradjana, na ovu temu još nije oglasio.

Jedno od mojih ludjih poniženja u životu, dogodilo mi se pre nekih godinu dana, kad sam dobila poziv poznate autorke veoma uspešnog televizijskog formata, u kom, u nekoj vrsti simulacije kafanske atmosfere, pravi drugačiji portret svog uvaženog gosta.

Iznenadna i tragična smrt mlade, darovite i plemenite devojke Kristine Djukić, pokrenula je lavinu komentara, zakasnelih postupaka i reakcija, i sve su potpuno pogrešne.

Do pre samo nedelju dana šira javnost u Srbiji nije ni znala za postojanje jednog važnog pozorišno-kazališnog festivala u Brčkom i to je prava šteta. Iako se čelnici Susreta (zapravo samo dva muškarca u godinama za penziju, koji su bukvalno autori, direktori, selektori i učesnici svih programa i svega) upinju da pokažu da ih je briga šta se u susednim zemljama o njima govori, šta umetnici i publika izvan Distrikta o poslednjim dogadjajima uopšte misle, gubitak ugleda je nepovratan.

Trenutno se u Brčkom, kao da ništa nije bilo, najnormalnije i dalje odvija festival Susreti Pozorišta/Kazališta, i to po 38. put.