Biljana Srbljanović – Politička praksa

Piše: Biljana Srbljanović

Kao deo tog programa, imali smo mesec dana obavezne “prakse” u društvenim preduzećima, uglavnom fabrikama ili u polju sličnog fizičkog rada. Ta praksa nije bila šala, najpre, bila je obavezna, nije se mogla izbeći ni po cenu bolesti, sve si drugo mogao da fulaš, ali: puška u osmom osnovne, marksizam i odbrana u prva dva razredna srednje i praksa u isto to doba, nisi smeo propustiš.

Cela ideja je bila da se, valjda,  gimnazijalci spoje sa radničkom klasom, da shvate vrednost rada, da razumemo da nismo ništa bitniji i bolji, samo zato što pohadjamo gimnaziju u glavnom gradu.

Naravno, kao i sve u SFRJ, i tu je bilo razlike izmedju teorije i prakse. A u praksi naročito i  klasne razlike. Deca iz centra, iz vidjenijih gimnazija, obavezni rad obavljali su u finijim preduzećima: Službeni glasnik, Geo karta, Narodna biblioteka itd. Da se ne prljaju i da ne idu u nepoznato, a mi, iz predgradja, iz opština što dan danas glasaju drugačije od kruga dvojke, išli smo na teži rad. Moja srednja je bila dodeljena u Rakovicu, na primer, u DMB – fabriku malolitražnih motora, gde sam, kao učenica, radila u pogonu proizvodnje delova za Jugo 45 što sam, čime sam i ja dala svoj doprinos legendi o najgorem vozilu svih vremena.

Početkom devedesetih, kad sam već studirala, radnici Rakovica su uveliko bili na prinudnom odmoru koji je trajao godinama. Primali su kakve-takve plate, ali zbog ratova i sankcija, nisu imali šta da rade, osim da očekuju lični dohodak ni za šta, koji – kako god bedan da je bio, nisu hteli da rizikuju nekom tamo pobunom.

Za uzvrat su, radnici baš Rakovice, na izborima glasali za Šešelja, na primer, a ne za njegovog protivkandidata Pekića, koji im je bio isto što i meni fudbal: nepoznat, nezanimljiv, dosadan i glup.

Ta velika industrija odavno više ne postoji, žrtvovana je da bi Milošević vodio ratove, pa posle privatizovana, pa bankrotirana, pa rasparčana, pa prodata u delove, i mi smo to, kao gradjani i birači, dopustili.

Sve ovo pričam da iznesem svoju prosvetiteljsku i društveno-revolucionarnu ideju: ja smatram da bi svaki glasač u Srbiji, pre nego što ostvari pravo na glas, morao da obavi mesec dana prakse u članstvu u političkoj partiji. Nije važno koja je stranka, mogu da šaraju četiri puta po nedelju dana u raznim, važno je da prodju stranačko iskustvo, da razumeju temelj naše šuplje demokratije i shvate šta je politički život u stvari.

Na primer, praksa se obavlja u vidu volonterskog rada u nedelji posle izbora. Dodele ti stranku ili koaliciju, potpuno rendom i ti tamo moraš da nadješ svoje mesto, opravdaš postojanje, razumeš frakcije i medjusobne svadje, uvidiš da je lenjost i neorganizovanost presudna, i shvatiš koliko je nebitno koji listić je glasač ubacio u kutiju pleksiglasa.

Ljudi sa periferije mogu da se rasporede u vodeće partije, pa tamo da šljakaju kao u pogonu, ali ovima iz centra bi opet bila namenjena isključivo neka finija stranka. E sad, stvar je u tome što te “finije” uglavnom nemaju dovoljno finansiranje, ni gradske odbore, ni mrežu i strukturu, a imaju želje i prohteve, često izvan mogućnosti i tu se onda tokom prakse u potpunosti razume šta je real-politički rad. Rad u stranci koja nema pristup medijima, a misli da ima bar televizije svojih obećanih partnera, naučila bi buće birače da kod nas postoji samo struktura vlasništva, a ne objektivno novinarstvo.

Praksa u bilo kojoj stranci takodje te uči da funkcioneri, pa i oni što deluju kao klošari, ipak imaju svoju cenu. Neki od njih ni ne znaju da je imaju, nego shvate tek kad dobiju ponudu.

Stranka koja ima novac i moć, makar i ne drži vlast, pregaziće stranku koja nema ništa, nebitni su glasovi koje je osvojila

Posle izbora procenti su nevažni, ono što se broji je koalicioni potencijal. Stranka koja dobije sto soma glasova odlučnih, ubedjenih ljudi, koji ne glasaju “za opoziciju” nego konkretno za neku ideju i sistem vrednosti, ako je poštena, ne može ni sa kim, može samo da ćuti i čeka. Ali, da imamo obaveznu praksu u stranačkom radu, svi bismo već znali, koja je to stranka a da je poštena? Koji su ti koji mogu da se odupru alavosti sopstvenih funkcionera, a da istovremeno prežive? Cena saradnje sa najgorima je naizgled baš mala. Nema veze, zažmuriš što bi ti partneri bili fašistički ološ opasnih razmera, to ćeš rešavati posle. Tako je i cela rakovička industrija, uzela minimalac da ne radi ništa, planirala sve da rešava posle. I eto kako su izuzetno rešili. Ja, iz prakse, da vam kažem.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.