Ovo što čitate nije kolumna. Ovo je spisak i javno upozorenje. Slučaj serijskog silovatelja i njegovog prisustva u medijima, na toliko nivoa su opasni, da o njima treba govoriti taksativno. (Ko ne zna o čemu i o kome govorim, i sam je veliki deo problema koji nas je doveo do dna.)

Kad su prošle godine Srbi otkrili ekologiju, podigli se na noge (s punim pravom) da protestuju protiv investitorskog sistemskog zagadjenja i zloupotrebe prirode kao jedinog preostalog resursa koji još nismo usrali, trudila sam se, baš sam se trudila da poverujem da će se desiti nešto.

Pišem ovaj tekst u satima pre Prajda, za koji se spremam kao da ništa svih ovih godina nismo uspeli da promenimo.

Poslednjih godina se trudim da se uzdržavam od komentarisanja ispada Srpske Pravoslavne Crkve, najpre zato što nisam učlanjena u tu organizaciju i smatram da to vi pripadnici treba prvo da rešite sami, zatim jer od nje ne očekujem ništa, a pogotovo ništa dobro i na kraju jer ne mogu da se razočaram u nešto što nikad nije skrivalo šta zapravo jeste.

Ovo kroz šta prolaze pripadnici LGBT zajednice poslednjih nedelja i meseci je pravo zlo. Verbalno nasilje i otvorena, a nesankcionisana najava fizičkog nasilja, ponižavanje, pretnje, difamiranje, vredjanje, medijsko pružanje prostora siledžijama i diletantima da se nad LGBT osobama iživljavaju, a pod izgovorom slušanja "druge strane" je nepodnošljivo.

Ne postoji ni jedan nepremostiv razlog da se, kako je Vučić najavio - otkaže ili odloži Europrajd. Stvarno ni jedan.

Kao i svake godine kada se približi Nedelja Ponosa, pojačaju se nervozni napadi uobičajenih protivnika ljudskih prava, pod uobičajenim izgovorom da su "zabrinuti za položaj porodice u srpskom društvu". Tenzije tada bezrazložno narastu, tabloidna moralna panika se raspojasa, a govor mržnje, dezinformacije, čak i otvorene laži i diskreditacije ovog važnog događaja se nekažnjeno šire.