Biljana Srbljanović: Teorije zavere su veća opasnost od svakog virusa

Široj javnosti ona je poznata kao neko ko glasno, iskreno i emotivno kritikuje društvene anomalije. U svojim dramama, međutim, ona sa puno ljubavi piše o životima običnih ljudi, odnosima unutar porodice, uticaju istorijskih i političkih okolnosti na našu svakodnevicu.

Pozorište je za Biljanu Srbljanović prirodni nastavak tema i dilema koje postavljamo u realnom životu. Njene drame su o sporednim ljudima i njihovim sporednim životima. Nema tu onih koji će promeniti svet ili delo po kojem će biti zauvek zapamćeni. Njeni likovi smo mi u svojoj svakodnevici, preko kojih se lomi život, istorija, ratovi i krize. Njih muče pitanja kako živeti u svetu punom nepravde i kako naći svoje mesto u tom svetu.

Biljana govori i piše iskreno, strasno, bez kalkulisanja. Tako je nedavno pisala i govorila o svom iskustvu sa kovidom 19, tako govori i za rubriku RTS Kulturno.

O koronavirusu koji je zaustavio svet znamo više i zahvaljujući Vašoj iskrenosti. Javno ste preko društvenih mreža podelili sve kroz šta ste sa ovom bolešću prošli. Tako ste kao javna ličnost bili jedna od nas, dokaz da se pandemija ne dešava tamo negde nekome, da to nije samo statistika, već opasnost koja nam svima preti… Kako sada, sa distance posmatrte sopstveni “slučaj Korona”?

– Fizički sam se, od samog kovida, gotovo potpuno oporavila, ali mislim da sam, kao i čitav svet, tek počela da se suočavam sa onim širim posledicama koje je pandemija ostavila – i psihološkim, i socijalnim, pa i ekonomskim, porodičnim, društvenim. Strah pre svega od nepoznatog, od neke nevidljive pretnje, od “neprijatelja” koga ne možeš da definišeš, da obuhvatiš pogledom, da shvatiš šta je tačno, prerasta kod velikog broja ljudi u iracionalno ponašanje: neki se sada boje svega, teško im je da se vrate u “normalan život”, u navike i ponašanje od ranije, dok su drugi paradoksalno još neobazriviji, ponašaju se prema virusu kao prema fatumu, koji je nemoguće izbeći, “ako ti je suđeno” i to su dve krajnosti koje su veoma loše.

Svi mi, koji radimo poslove koji zavise od publike, od kontakta sa ljudima, od neke vrste “dodira” moramo da nađemo novi način da prevaziđemo sve strahove i da ponovo ostvarimo tu tananu vezu – pozorište – gledalac ili stvarnost – pisac, koja je, u izolaciji prva stradala.

Kompletan intervju pročitajte na portalu RTS: