Marko Somborac – stripadžija i karikaturista: „Ne dam Vučića ni za sto Trampova i Bajdena!“

U Srbiji stvaraju dve neprikosnovene legende političke karikature, Predrag Koraksić Corax i Dušan Petričić, ali je, čini se, 44-godišnji Somborac, svojim svakodnevnim seciranjem stvarnosti u visokotiražnim novinama, uspeo sa njima da stane – rame uz rame. Ranije se govorilo “Corax i Petričić”, a danas sve češće – “Corax, Petričić i Somborac”! Blic je dnevni list koji je poznat po političkom kompromiserstvu, ali to ne važi za Somborčeve stripove, pa mnogi čitaoci iz njih mnogo više saznaju o onome šta se zapravo dešava u Srbiji nego iz ostatka novina.

Pre nego što je postao Blicov autor, Somborac se od rane mladosti bavio svačim nečim: ilustracijama, stripovima, animiranim filmovima, kreiranjem video-igara i marketinških kampanja … Devedesetih je bio član alternativne multimedijalne grupe “Momci”, koja je u međuvremenu prestala da postoji, a tu informaciju iz njegove biografije mnogi bi možda i zaboravili da se nije desilo to što se desilo prošloga meseca u Zemunu. U zemunskoj galeriji “Stara kapetanija” 8. oktobra postavljena je, naime, izložba radova “Momaka” iz devedesetih pod nazivom “Imali su oko sebe taj neki sjaj”. Ova postavka trebalo je da potraje desetak dana, ali se za njeno skraćivanje i reklamiranje pobrinula formacija od petnaestak tipičnih beogradskih mladih društveno zabrinutih pojedinaca u fantomkama, koji su 13. oktobra, uništili izložbu, bacivši pritom i suzavac u galeriju. Danima pre toga, društvenim mrežama je kružio crnohumorni rad pod nazivom “Kenjkavac”, koji je trebalo da bude dokaz da je ova izložba satanistička i antisrpska. Galeristi i članovi grupe “Momci” prijavili su policiji pretnje koje su danima dobijali, ali je ova to ignorisala. Policija, je li, nije ništa učinila da zaštiti izložbu i radove.

Uništavanje izložbe osudili su mnogi politički, društveni i kulturni akteri, ali ne i Ministarstvo kulture i informisanja, koje je izdalo saopštenje u kojem je praktično opravdalo nasilje. Na saopštenje ministarstva su, među ostalima, reagovali Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije i Udruženje likovnih umetnika Srbije, koji su konstatovali da je u pitanju “najsramotnije saopštenje u istoriji te institucije”. Interesantno je da se ovaj nasilni akt zbio skoro istovremeno sa realizacijom drugih projekata desnih ekstremista na polju kulture u Beogradu, kao što je upad lidera Srpske desnice Miše Vacića na izložbu “Kapija – I kad boli, istina je lijek”, posvećenu ratnom masakru u Tuzli, ili ekstremistički protest povodom održavanja festivala “Mirdita, dobar dan!”, koji promoviše srpsko-albanske kulturne i društvene veze.

Članovi umetničke grupe “Momci”, koju su, pored Somborca, činili Goran Rajšić, Dalibor Novak, Nikola Vitković i Andrej Vojković, podnela je ovih dana krivičnu prijavu protiv bivšeg ministra kulture i informisanja Vladana Vukosavljevića i NN lica, autora spomenutog saopštenja Ministarstva kulture i informisanja. U krivičnoj prijavi se navodi da su eks-ministar i NN lice izvršili krivična dela ugrožavanje sigurnosti i povreda slobode govora i javnog istupanja, pošto su u saopštenju „podstrekavali druga lica na protivpravno postupanje prema oštećenima“, kojima su pritom „uskratili i ograničili slobodu izražavanja“. Strip-grupa je podnela i pritužbu na rad MUP-a Sektoru za unutrašnju kontrolu, budući da su članovi ove grupe pravovremeno obavestili policiju o pretnjama koje dobijaju i opasnosti da izložba bude ugrožena, a policija nije – kako smo rekli – poduzela ništa da zaštiti izložbeni prostor galerije „Stara kapetanija“.

Prezivaš se Somborac, a rođen si u Smederevu. Sa druge strane, ima u Vojvodini mnogo onih koji se prezivaju Smederevac, a prezime – pretpostavljam – nisu dobili po čuvenom šporetu “smederevac”. Šalu na stranu, otkud prezime Somborac, ima li to veze sa poreklom tvojih predaka?

– Prilikom seobe Srba pod Čarnojevićem naša porodica je naseljena u Somboru, i kada su posle došli u Kovilj da žive, svi su ih zvali Somborci, pa je tako ostalo.

Kada su počele nesrećne devedesete i ratovi, imao si četrnaest godina. Ipak si uspeo tih devedesetih da se odrediš prema zlom dobu. Kako su izgledali ti crteži, koja je njihova poruka bila?

– Koliko se sećam, radovi su bili od onih skroz aktuelnih do bekstva od realnosti, u recimo SF ili alternativu. I plus stvari koje te interesuju u tom dobu, tako da je tu bilo svega: i partizana, i četnika, i petokraka, i kokardi, politike, demonstracija, pa parodije na nama zanimljive stvari, na romane o nindžama, na Diznija … Tu su, naravno, i neke interne stvari, zezanje drugara i profesora.

A kako danas gledaš na devedesete? Neki će reći da iz njih nikada nismo izašli, jer nismo sebi priznali šta se to sve i zašto oko nas dešavalo. Slažeš li se sa njima?

– Izbegavam da to iznesem kao zaključak, ne zato što bežim od toga ili što se bojim istine, nego što mi se čini da su ljudi na devedesete zaboravili. Ili ih ne zanimaju. Pokušavam da nađem neke nove načine da im ukažem na stanje stvari, zašto bi nešto trebalo da zanima sve nas i da nas tera na delovanje. Sad reći „Jao, ovo je kao devedesetih“ izgleda da ljude više ne dodiruje, ali „Ovo ne valja zbog toga i toga, i tebi čini štetu zbog toga i toga“ – deluje mi da će možda više upaliti.

Neki tvoji originalni radovi iz devedesetih bili su izloženi na sada već čuvenoj izložbi u zemunskoj “Staroj kapetaniji”, koju su uništili desni ekstremisti. Da li imaš kopije ili su ti radovi zauvek nestali?

– Imam, naravno, sve je skenirano, ništa nije zauvek uništeno, sem originala, što je strašno, ali radovi i dalje kao kopije mogu da se izlažu. Sada smo imali izložbu u Novom Sadu, a u planu su još neke postavke. Ništa nije uništeno, pogotovo ne naša želja za slobodom izražavanja koju su pokušali da uguše zbog sveopšteg spinovanja, hajke i licemerja.

Kako iz ove pozicije gledaš na to što se dogodilo? I na činjenicu da je uništavanje vaše izložbe bio tek jedan od incidenata koje su prouzrokovale desničarske grupe u kratkom vremenu, od možda mesec dana?

– Ne znam stvarno da li su svi ti incidenti međusobno povezani, ali svakako govore o stanju u društvu i institucijama. Dakle, ponavljam i ponavljaću: crnohumorni (stvar koju ljudi dosta vole, ali izgleda da su zaboravili) crtež izvučen iz konteksta, istripovan od gomile sablažnjivih – kojeg bi, uzgred budi rečeno, videlo samo 50 ljudi, a sada je videla cela Srbija – iskorišćen je kao povod za cepanje izložbe. Uprkos tome što su pretnje i izložbi, i one smrću upućene nama, prijavljene i uprkos tome što je stanica policije na, ma kakav minut, na 30 sekundi od izložbenog prostora – dozvoljeno je da postavka bude uništena.

Neki kažu da je još gori incident prouzrokovao tadašnji ministar kulture, koji je vaše radove proglasio “devijantnim” i praktično opravdao nasilje. U međuvremenu on više nije ministar, a zamenila ga je stara radikalka Maja Gojković. Misliš li da je došlo novo vreme za kulturne i medijske radnike u Srbiji?

– Ne znam da li je gore, ali svakako je saopštenje Ministarstva nešto užasno, strašno. Užasno je kada te sa najvišeg mesta za tvoj resor u državi proglase “devijantnim” i pravdaju napade nasilnika, totalno ne uzimajući u obzir da je to što smo mi izložili – crni humor. Ipak, premijerka je recimo „osudila“ uništavanje izložbe, a nejasno je zašto je Ministarstvo kulture nije konsultovalo kada su pisali saopštenje. Po promeni ministra, saopštenje je uklonjeno sa sajta, a bome smo mi podneli i krivičnu prijavu protiv eks ministra i NN lica, autora saopštenja, zbog ugrožavanja sigurnosti i povrede slobode govora. Videćemo kako će se nova ministarka ponašati. Sudeći po isključivanju mikrofona u skupštini dok joj je predsedavala, ne deluje baš da će najbolje obavljati svoj posao. Dobro je da je saopštenje skinuto sa sajta, ali je loše to što ministarka nije rekla zašto je ono skinuto, što se nije odredila prema njemu. Ne može to tako, kao skinemo i možda zaborave da je ikad postojalo.

U Srbiji je osnovano i ministarstvo koje će se baviti društvenim dijalogom, a na njeno čelo je došla dugogodišnja članica DS-a Gordana Čomić. Da li misliš da će ona imati uspeha u uspostavljanju dijaloga, s obzirom da je pala na prvoj lekciji – nije reagovala na brutalno vređanje novinarke N1 Žakline Tatalović na TV Pinku?

– Ministarstvo za dijalog zbog onih opozicionih izdajnika i lopova kojima se ne da u medije, a neće biti ni u dijalogu oni već NVO i antivakseri! Kakvo je to izrugivanje! Kao, kritikuju me da nema dijaloga, ma evo im ministarstvo dijaloga! Ali u medije ne mogu naravski! Ali i ta tvrdnja da je najveći problem u društvu – nedostatak dijaloga! Koga će ta tvrdnja da izvede na glasanje, na proteste? Nedostatak dijaloga je samo deo nedostatka slobode, pravde, sistema, što je valjda veći problem. Da se vratim na Gordanu Čomić – deluje mi da će to biti spektakularna šarada, sa puno eskiviranja, kao ovo sa Žaklinom, i puno forme umesto suštine. Pa sad, ako me demantuje, bolje za sve nas.

Uopšte, kakav je tvoj stav prema onim građanskim političarima i aktivistima, prema onim bivšim članovima DS-a ili G17 plus koji su sada u piramidi Vučićeve vlasti?

– Svako onaj ko pomaže u diktaturi i netransparentnoj vlasti – zaslužuje svaku osudu. Ali, ne mislim još da treba ići u hajduke. Recimo, jedan “naš”, kad je bio nadležan u ovoj vlasti za dodelu sredstava za projekte, kaže mi da tad nije bilo problema sa time, kao recimo sad, i da svakako ne bi trebalo, recimo, otići iz Stalne radne grupe za bezbednost novinara, za sad …

Vratimo se na tvoje početke. Da li se sećaš kada si nacrtao prvog političara? Ko je to bio i šta se na crtežu/karikaturi nalazilo?

– Mislim da je to bio Šešelj. Možda me je to i opredelilo za političku karikaturu, ali i zeznulo, jer on je lak, pa kao, u ovo ću ja lako da uđem, ali bome ostali nisu tako laki za crtanje. Dobro, i Tita sam ranije crtao, ali njega ne računam, to je više bilo zezanje i parodiranje NOB priče. Ali kasnije sam krenuo sa uvežbavanjem portretnih karikatura baš od vojvode Šešelja. Mada se sada kroz maglu sećam nekih “igara bez granica”, gde sam majice drugarima koji su učestvovali – ilustrovao crtežima političara, bilo je tu i Slobe naravno.

U jednom intervjuu si rekao da je naša zemlja inspirativna za političke stripove i karikature. Sa druge strane, neko će reći da je zadnje doba došlo kada su se i karikaturisti uozbiljili i počeli na tribinama da govore o našoj stvarnosti. Kako uspevaš da zadržiš ironijsku distancu prema nekim događajima koji snažno utiču na tebe?

– Deluje mi da sam, što se toga tiče, ok uradio i karikature koje imaju direktne veze sa mnom, recimo sa izložbom. Izgleda da sam se – da budem neskroman – dovoljno dobro izverzirao za bilo koju situaciju. Ali, to je svakako došlo sa dužinom staža. Mislim da dnevni tempo i dnevni zadaci ne ostavljaju puno prostora za biranje šta hoću ili šta neću, zna se šta je najaktuelnije – i to se radi.

Možeš li zamisliti sebe da prestaneš da se baviš političkom karikaturom? Šta bi trebalo da se desi, pa da se potpuno posvetiš, recimo, ilustracijama knjiga za decu?

– Ih, pa ja sve vreme, sa ponekom pauzom, radim udžbenike i knjige za decu. Teško da može da se desi da ovde politika postane neinspirativna. I u razvijenim i bogatijim zemljama je interesantna, Americi, Francuskoj, Engleskoj, a ako budemo kao Švedska, uvek je tu crtanje Muhameda ako nema ništa bolje (smeh).

Ima nekih naših karikaturista i crtača koji su napravili odličnu karijeru u inostranstvu? Da li si ti nekada razmišljao u tom pravcu, da odeš jer ti se sve smučilo?

– Čujem da je Dušan Reljić bio uspešan u Grčkoj. Uvek sanjam kada odem u Grčku – dok se još, jelte, išlo na more pre pandemije – da nekako ostanem da živim kao karikaturista tamo gde je more i gde je toplo (smeh). Tu su i Petričić, onda Mirko Ilić, što se tiče političke karikature u inostranstvu, a, naravno, imamo puno uspešnih crtača koji rade “klasične” stripove za Francuze. Mada, nije mi se smučilo, ne još. Takođe, za odlazak moraju još i privatne kockice da se poslože. A profesionalno? Ma, ne dam Vučića ni za sto Trampova i Bajdena (smeh)!

A kako izgleda tvoj radni dan?

– Počinje dan ranije (smeh). Čitam uveče sutrašnje novine, a onda od jutra pratim dnevna dešavanja, gledam šta je najavljeno da će da se desi sutra, šta bi moglo da bude najaktuelnije ili najbitnije, dok sat neumoljivo vrti kazaljke ka dedlajnu. I šta sam smislio do tad, to mi je što mi je, crtam i šaljem.

U više navrata si se u anketi Blica proteklih godina nalazio na spisku najmoćnijih osoba u medijskoj sferi Srbije. Da li se slažeš da si toliko moćan?

– Više puta sam odgovarao da ću pomisliti da sam moćan tek kada budem imao svog vozača ili ličnog trenera. Svakako ne mislim o sebi u tim kategorijama, nadam se da to što radim ima nekog uticaja, ali nemam neki realni uvid u to. A da li mogu da sredim da mi u parku ispred zgrade brže poprave ljuljašku ovi iz Gradskog zelenila, nisam baš primetio.

Interesantno je da među najmoćnijim u medijima nema legendarnih Predraga Koraksića i Dušana Petričića. Ako bi birao između njih dvojice, koga bi izabrao, ko ti je po senzibilitetu bliži?

– Evo dajem im ja moje mesto (smeh). Super su mi obojica, ali Petričić radi bliže mom „fazonu“, sa rečima, itd.

Kada danas, sa sadašnjim iskustvom, gledaš svoje karikature iz dvehiljaditih, da li bi nešto eventualno menjao?

– Svakako bih sa više iskustva nešto bolje uradio, ali uglavnom sam zadovoljan. Čak birajući radove za neke „best of“ knjige, fino sam se – i neskromno – ismejao svojim fazonima, ma koliko bili stari. Tako da – generalno je ok.

A da li se susrećeš sa nekom vrstom cenzure ili autocenzure? I kako to prevazilaziš?

– Neću vam pričati bajke da je sve sto posto super, ponekad bude razmirica ili samopreispitivanja. Naravno, uvek je bolje u razmiricama imati argumente na svojoj strani, ali šta je sve izlazilo, i kakav je prostor drugde, ja sam zadovoljan. Dok sam siguran da sam u pravu, teško da išta može da me pokoleba.

Tekst je prenet sa portala Lupiga.