Snimamo ono što bismo voleli da gledamo

YouTube kanal Marka Žvaka već je zacementirao svoje mjesto oaze u medijskim pustopoljinama Srbije, ali i čitave regije. Brojni videozapisi koje su snimili u više od desetljeća, osim što su informativni, zanimljivi i drugačiji, odišu dušom, pa je više nego prikladno da čitavu stvar vode dva Dušana – Šaponja i Čavić. 

Šaponja i Čavić novinari su svakodnevice, pred njihovu kameru mogu stati i staju svi, što Marku Žvaku čini jednim od rijetkih, ako ne i jedinim medijem u regiji koji znatiželjno, otvoreno i solidarno pristupa čitavom društvu u kojem živimo i svemu što jedno društvo čini. Sa Šaponjom i Čavićem pričamo o emisiji Marka Žvaka, nezaboravnim ljudima koje su snimali, i pandemiji kojoj sada svjedoče.

Priča koju se da čuti jest da su se Dušan i Dušan upoznali 1993., glumeći zajedno u predstavi. Kako su prošli ti prvi susreti, jesu li se odmah rodile ideje o zajedničkom novinarskom radu?

Čavić: To su bile godine ratova, krize, ekonomskih sankcija, velike inflacije u Srbiji. A mi smo bili klinci i bilo je zapravo odlično što smo bili izolovani u nekom amaterskom pozorištu, sklonjeni od ludila. Ma kakav novinarski rad, tada smo još razmišljali o tome kako ćemo postati – Šaponja tehnolog alkohola, a ja glumac, što smo inače studirali.

Šaponja: Prvi susreti su bili u stilu “de si matori”, “ajmo na pivo posle probe”, nije se naziralo ništa što ima veze sa dokumentaristikom ili novinarstvom. Kasnije, prvi radovi su se nadovezivali na glumu, odnosno počeli smo na Radiju B92 sa radio dramama ‘Srbokap’ koje je pisao Nikola Zavišić, naš ortak i tadašnji član Krsmanca, pozorišta u kome smo glumili.

Marka Žvaka stvarno “čuva od zaborava ljude, životinje, pojave i fenomene našeg društva”, kako je i opisana srž emisije na službenom kanalu. Od 2006. do 2011. godine prikazivala se na televizijskom kanalu B92, a nakon toga se preselila, u vašoj vlastitoj produkciji Ciklotron, na YouTubeu. Možete li usporediti period na kanalu B92 i ovo, skoro desetljeće, vlastite produkcije na YouTubeu? Što se mijenjalo, što je ostalo isto?

Čavić: Internet daje više slobode, televizija ima zadatu formu. I na televiziji i kasnije na internetu smo imali potpunu autorsku slobodu. Niko nam se nije mešao u rad. Što je bogatstvo u svakoj profesiji, kad radite kako vi mislite da bi trebalo.

Šaponja: Što se same proizvodnje naših videa tiče, vrlo je slično, na isti način ih snimamo, i kad smo bili na televiziji i sada na YT. Razlika je što smo u međuvremenu morali da naučimo i da montiramo, što nismo znali da radimo dok smo bili na TV, jer smo tamo imali montažere. Isto tako, razlika je u tome što sadašnji trenutak traži različite formate jednog te istog videa za različite platforme, kockasti format za Instagram, Stori koji je 9:16, Facebook hoće titlovano jer ljudi gledaju dosta sadržaja na mute opciji, bez zvuka… Jednom rečju, smaranje. Ne mogu da pohvatam sve.

Snimali ste ovih godina sve i svašta, posvećivali čitave emisije dunavskim pticama, najboljim pekarama Beograda, zemunskim knjižarima, frizerajima u romskim naseljima, nogometnim trenerima entuzijastima, itd. Kako birate teme i subjekte, što vas vodi u radu?

Čavić: Polazimo od onoga što nas interesuje i onoga što bismo mi voleli da gledamo na televiziji, a poslednjih godina dobijamo masu ideja od naših gledalaca, odnosno pratilaca na društvenim mrežama. Tema ne manjka, naprotiv.

Šaponja: Gledaoci nam često šalju predloge tema, sve više i više, često ne možemo ni da postignemo sve. Neka mantra u početku nam je bila, da snimamo ono što bismo mi voleli da gledamo, time se rukovodimo i danas, većim delom. Trudimo se da ne ponavljamo teme, sem kad ima nekog smisla, ili kad su u pitanju nama omiljeni likovi, kao Čađa ili Čudi.

Pratili ste i ilegalnu gradnju i nadogradnju, borbe za očuvanje parkova i zelenih površina, izbjeglice i migrante. Dokumentirali ste velik broj građanskih akcija i doticali se tema koje bi, da nije vas, ostale nepopraćene. Kako gledate na medije u Srbiji, sadržaj koji proizvode, pritiske s kojima se novinari suočavaju? 

Čavić: Situacija u medijima u Srbiji je očajna. Retki su mediji koji nisu kontrolisani od strane režima Aleksandra Vučića. Oni ubeđuju građane da živimo u zlatnom dobu. Više puta ponovljena laž postaje istina. Ili im pružaju jeftinu i najnekvalitetniju zabavu. Metodologija propagande je nacistička i čak je i slogan “Za našu decu” (koji je i zloupotreba dece u političke svrhe) preuzet od Nacional-socijalistička radničke partije Nemačke sa kojom je Adolf Hitler izlazio na izbore tridesetih godina prošlog veka. Četiri najveća tabloida u zemlji  su u 2019. godini na naslovnim stranama objavila 945 lažnih vesti.

Novinari se hapse. Trenutno aktuelna akcija u medijima je prebacivanje odgovornosti za širenje koronavirusa na građane. Nadležni odgovorni nisu. Imamo najveći broj zaraženih koronavirusom u regionu, a tvrdi se da je korona pobeđena. Kada Vučić dobije neugodno pitanje od novinara, odgovara sa kontra pitanjem: “Vi želite da korona pobedi?”

Šaponja: Mediji većim delom, pogotovo oni sa nacionalnom frekvencijom, idu niz dlaku vlastodršcima, ne postavljaju pitanja koja su nezgodna za predstavnike administracije. Nažalost, ta pitanja su često od interesa građana, i ostajući bez odgovora na njih, građani su uskraćeni za ono što im pripada, pravo na objektivno informisanje na osnovu koga bi trebalo da formiraju svoje mišljenje. I da možda reše problem, a da rešenje bude od javnog, a ne privatnog interesa. Svi pritisci na novinare su i pritisci na građane, da zatvore jedno ili oba oka, da zažmure, da ne pitaju mnogo.

Kad se dotičemo stanja u medijima, bitno pitanje tiče se financija. Radite emisiju u vlastitoj produkciji, a sadržaj objavljujete na YouTubeu. Može li se od toga živjeti, kako financijski držite glavu iznad vode?

Čavić: Zapravo trenutno više živimo od stvari koje radimo za druge nego od Marka Žvake. Mada je uz nas više od 180 ljudi putem Patreon servisa putem koga je moguće podržavati one čije sadržaje uvažavate i poštujete.

Šaponja: Na mišiće. Ipak mi nismo toliko često u trendingu, da bismo živeli samo od YT. Radimo kao produkcija namenske stvari za firme, digitalni marketing itd.

Toliko je sjajnih ljudi/likova koje je uhvatila vaša kamera – teško da itko može zaboraviti pjevanje Kasandre iz Batajnice, najneobičnijeg šefa mljekara ili sestre koje se čitav život isto oblače. Ima li neki moment ili osoba koju posebno pamtite, neko snimanje koje vas je obilježilo?

Čavić: Volim i obožavam Džonija Rackovića. Njega smo snimali u više navrata. On je beogradski umetnik, a bio nam je prvi urednik kada smo počeli se bavimo novinarstvom 1994. na tadašnjem radiju B92.

Šaponja:  Mnogo je bilo ludih snimanja i fenomenalnih karaktera. Izdvajam ovog puta Božu (Umetnik je prisutan), koga smo snimali ispod Pančevačkog mosta gde postavlja svoje neshvaćene eksponate.