Nеprimjećeno, nekažnjeno: Istrajnost ekonomskog nasilja na Balkanu

Adina, (koju smo ovako nazvali jer je tražila da je ne identifikujemo pravim imenom), ostala je u drugom stanju 2014. godine kao studentica fakulteta u Bosni i Hercegovini. Udala se i odustala od studiranja. Sada, kaže ona, nije ni sigurna kakav bi posao mogla raditi. Pokušala je da radi nešto malo od kuće, preko interneta, no njen muž se tome usprotivio, okrivljujući je da provodi previše vremena na internetu i da komunicira sa „strancima“.

Ali svoj novčanik Adinin suprug čvrsto steže.

„I često mi, kada se posvađamo, ne da ništa po nedelju dana, a ja ne mogu da si priuštim da kupim hranu i osnovne higijenske potrepštine. Ponekad moram da pozajmljujem od komšinice da bih kupila uloške”.

A njena porodica? „Znaju. Naravno da znaju. Kažu ‘Šuti i trpi, on je tvoj čovjek’. Kažu da sam ga sama izabrala; barem me ne tuče … I moja majka je kroz isto prolazila”.

Možda zvuči ekstremno, ali Adinina situacija nije nešto neuobičajeno na Balkanu, gdje ekonomsko nasilje prečesto prolazi nezapaženo u uglavnom patrijarhalnim društvima, gdje žene provode duplo više vremena radeći neplaćeni posao za razliku od muškaraca i čine nesrazmjerno veliki dio nezaposlenog stanovništva.

Tokom istraživanja, kojim je bilo obuhvaćeno 680 žena iz Srbije i BiH, 101 žena je odgovorila da se svađa sa svojim partnerom oko novca. Prema njihovim odgovorima, glavni okidači su nedostatak novca, navodi partnera da žena prekomjerno troši pare kako i neuvažavanje kućnih poslova koje partnerica obavlja.

Više od 10 odsto žena reklo je da troši manje od 20 eura mjesečno na svoje lične potrebe. Polovina njih je zaposleno. Više od 30 odsto kazalo je da na sebe troše manje od 50 eura mjesečno.

Ipak, blizu 56 njih je odgovorilo da nisu znali da je ekonomsko nasilje kažnjivo po zakonu u obje zemlje, iako registrovani slučajevi gotovo i da ne postoje.

„Problem je u tome što vrlo često nema eksplicitnih zabrana i prijetnji. Na početku veze to može biti umotano idejom ljubavi, zajedništva i brige, a kasnije da pokaže svoje pravo lice kada žena ne može ništa da uradi bez dozvole partnera”, ističe sociologinja Jelena Riznić, članica mreže ‘Ženska solidarnost’ iz Srbije.

„Počinje od običnih stvari poput onoga što će kupiti za dom, za sebe i slično, pa sve do situacija u kojima ona ne može napustiti vezu jer tehnički nema ništa, i ne može živjeti samostalno jer ona je finansijski ovisna o njemu”.

Natjerane da vjeruju da su ‘nesposobne za rad’

Ekonomsko nasilje se manifestuje na tri načina, kaže Medina Mujić iz feminističko-aktivističke fondacije ‘CURE’ iz BiH.

Prvo, žena je finansijski ovisna o svom mužu, „što znači da nema sopstveni prihod i da za bilo kakvu materijalnu potrebu ili želju zavisi od partnera“.

Drugo, žena može biti zaposlena i doprinositi kućnom budžetu, ali po nahođenju svog partnera, tako da „žena nema u potpunosti kontrolu nad svojim novcem”.

I treće, kada muški partner ‘sabotira’ rad žene, „stalno dolazi na njeno radno mjesto, uznemirava ženu telefonskim pozivima, ali često u takvim situacijama, uznemirava saradnike i kolege prijetnjama, izazivajući probleme”.

Takvo ponašanje je „veoma prisutno” u regionu, kaže Jasmina Buljić, psihologinja Fondacije lokalne demokratije, koja vodi sigurnu kuću u Sarajevu.

To „dovodi tu osobu u zavisan položaj”, naglašava Buljić za BIRN, „u kojoj ona vjeruje da je nesposobna za rad, vjeruje u ono u što je nasilnik tjera da vjeruje”.

Prema posljednjim zvaničnim podacima, žene čine više od 55 odsto nezaposlenih u Srbiji; a u BiH blizu 58 procenata nezaposlenih koji traže posao.

Žene, za razliku od muškaraca, provode duplo više vremena radeći neplaćeni posao koji iznosi blizu 15 odsto of nacionalnog ekonomskog učinka Srbije, ili 6,37 milijardi evra. Za mnoge su kućni poslovi druga smjena.

„On to radi da bi bio superioran”

Marija (koja je takođe tražila da ne bude identifikovana njenim pravim imenom) je nastavnica engleskog jezika, freelancer, koja drži časove onlajn. Njen partner je advokat. Ona ne zna koliko on zarađuje, dok on ima gotovo potpunu kontrolu nad njenom zaradom.

„Počelo je spontano“, priča ona. „Iskreno, prvi put mi je zasmetalo kada mi je uzeo polovinu plate, a kada sam rekla da neću imati dovoljno do sljedeće plate, rekao je ‘j*bi ga, snaći ćeš se. ‘ Tada mi je to zaista zasmetalo. I smeta mi što nismo jednaki”.

„Čim sam dobila svoju prvu veliku isplatu, rekao mi je da imamo neke dugove koje treba da platimo”.

Marija, jedna od ispitanica istraživanja BIRN-a, opisala je ponašanje svog partnera kao oblik psihičkog nasilja.

„Imam osjećaj da on to radi da bi bio superioran… Da izmišlja troškove samo da ja nemam para. Mislim da nije sretan zbog mene jer sam uspjela i zato što zarađujem više novca od njega … Mislim da se boji i da je to oblik manipulacije”.

Mujić ističe da to nije neuobičajeno. „Sámo upravljanje (finansijama) daje osjećaj superiornosti i satisfakcije”.

Nada Padejski, rukovoditeljka Sigurne ženske kuće u Sremskoj Kamenici u sjevernoj Srbiji, kaže da je rodno zasnovano nasilje, uključujući i ekonomsko nasilje, često ukorenjeno u želji nasilnika da „izoluje žrtvu i ima potpunu dominaciju, moć i kontrolu nad njom, njenim ponašanjem i njenim životom”.

Ipak, često ekonomsko nasilje ostaje neprepoznato.

„Na osnovu petnaestogodišnjeg iskustva, ako bismo pitali žrtve i počinioce, vjerujem da žrtve ne bi prepoznale da je ono što im se dešava ekonomsko nasilje i definitivno to ne bi tako nazvale, ali prepoznaju da su njihova prava ugrožena”, ističe Padejski. „Žena uvijek zna kada je neko nasilan prema njoj… Nasilnik bi definitivno negirao da je nasilan, čak i kada bi to prepoznao. On bi umanjio ono što ekonomsko nasilje predstavlja”,

Naslijeđene društvene norme i psihološki uticaj

Patrijarhalne norme na Balkanu su duboko ukorijenjene i često propagirane izjavama i politikama političkih lidera.

„Kada su se žene finansijski osamostalile i počele zarađivati novac i biti aktivne u javnom životu, došlo je do disbalansa, gdje je cijelo društvo izgubilo uzor ponašanja”, naglašava Mujić.

„Do tada su znali. To su bile norme ponašanja koje baštinimo s generacije na generaciju, od naših roditelja, pradjedova, baka…”

„Živimo po patrijarhalnim normama. Živimo u društvu koje je u neravnopravno, u muškom društvu”.

To dovodi do toga da mnoge žene ostanu u nasilnoj vezi, ne samo iz finansijskih razloga,već i zato što to vide kao svoju ulogu u društvu.

„One prihvataju svoju ulogu u društvu i veza, s obzirom da njihove uloge kao supruge i majke zahtijevaju takvu žrtvu“, navodi Mujić za BIRN.

„Kulturni aspekt u kojem živimo ima veliki utjecaj na njihov ostanak u nasilnoj vezi jer je to pod patrijarhalnim okriljem gdje učimo da trpimo i tolerišemo nasilje, a ne i da o njemu govorimo”.

Posljedice mogu biti dramatične, kaže Buljić.

„Žene gube samopouzdanje, osjećaju se nesposobne za rad. Ne cijene stvari koje rade u svom domaćinstvu – podizanje djece, brigu o domu – koje su ogromne. One to ne cijene jer im neko stalno govori da nisu sposobne”.

S ovim se slaže i Riznić koja potencira da ekonomsko nasilje može naštetiti mentalnom zdravlju žene.

„Ideja da morate tražiti dozvolu za kupovinu higijenskih uložaka ili lijekova koji su vam potrebni – sve su to oblici ekonomskog nasilja”, ističe Riznić. „Ekonomsko nasilje je i kada žena nema mogućnost da kontroliše svoje ili zajedničke finansije ili kada ne može da učestvuje u raspodjeli finansija. To je ponižavajuće i utiče na mentalno zdravlje osobe”.

Padejski za BIRN naglašava: „Dugoročno, ona počinje da vjeruje da ne može zarađivati, da je niko neće zaposliti, da je nekompetentna da radi i da u potpunosti zavisi od nasilnog partnera. To je cilj počinioca, da ima potpunu moć nad žrtvom i da upravlja njenim životom. To dovodi do osjećaja bespomoćnosti, nedostatka perspektive i razvoj određenih simptoma depresije, anksioznosti i niskog samopoštovanja”.

Ekonomsko nasilje široko rasprostranjeno, pritužbe ‘sporadične’

Ekonomsko nasilje je zakonom priznato i u BiH i u Srbiji.

Ipak, kako kaže portparolka Osnovnog suda u Novom Sadu, Svjetlana Radovanović, sud je, od kada je u Srbiji stupio na snagu Zakon protiv nasilja u porodici 2017. godine, registrovao samo dva direktna predmeta u vezi sa ekonomskim nasiljem.

Tužioci su odustali od prvog, dok je drugi u toku. BIRN je kontaktirao i Ministarstvo pravde, ali odgovor nismo dobili.

„Ova vrsta nasilja se veoma rijetko pojavljuje kao samostalan slučaj nasilja u porodici, ali je prisutno uz druge oblike zlostavljanja“, ističe Radovanović. „Najčešće se javlja uz fizičko i psihičko nasilje”, dodaje ona.

Problem je, kako navodi za BIRN, u pronalasku dokaza.

„Naš pravosudni sistem možda nema iskustva sa ovakvim slučajevima, tako da ne mogu reći jesmo li imali određene vrste dokaza koji ukazuju na to kako prepoznati ekonomski oblik nasilja… Pretpostavljam da imate kao jedan od dokaza njegovu odbranu i iskaz oštećene. Na postupajućem sudiji je da odluči kome će poverovati”, rekla je ona.

Nedeljko Jurkić iz centra za socijalni rad u Tuzli, BiH, kaže da su formalne žalbe, iako je ekonomsko nasilje široko rasprostranjeno, „sporadične“.

„Godišnje, možda desetak izvještaja, možda čak i manje”, objašnjava on za BIRN.

Arben Murtezić, direktor Centra za edukaciju sudija i tužilaca u Federaciji BiH, ističe da zakon treba ići dalje u definisanju ekonomskog nasilja.

„Koliko ja znam, nemamo presude u vezi sa ekonomskim nasiljem“, naglašava Murtezić za BIRN. „Ova vrsta nasilja se, na osnovu mog saznanja, javlja zajedno s drugim oblicima nasilja … Čak ni u tim presudama, vidio sam, nema konkretnog pominjanja ekonomskog nasilja”.

„Veoma je teško izolovati ekonomsko nasilje. Nisam siguran, gdje nema drugih oblika, kako bi tačno izgledao hipotetički slučaj ekonomskog nasilja … Mislim da je važno znati više o tome. Upravo zato što ne znamo, moramo učiti”.

Riznić smatra da je od vitalnog značaja da se taj fenomen bolje prepoznaje kako bi nadležni mogli pomoći žrtvi da „stane na noge“.

„Naravno, morate prijaviti nasilje, ali šta je sljedeće? To je pravo pitanje s kojim se žene suočavaju kada konačno odu a nemaju gdje otići”, kaže ona i dodaje: „Vrlo često one ne mogu da žive normalno i dostojanstveno od plate koju imaju”.

Padejski predlaže korištenje „kuće na pola puta“, iznajmljenog, subvencionisanog stana koji bi žrtva mogla da koristi nakon što izađe iz sigurne kuće. Zatim tu se postavlja pitanje imovinskih prava i kompenzacije.

„Ženu, nakon što iskusi nasilje, a koja je cijeli svoj život provela radeći, gradeći kuću ili stan i porodični život, treba podržati da pokrene imovinski postupak i uzme imovinu koja joj po zakonu pripada”, objašnjava Padejski.

„Žrtve nasilja u porodici to rijetko rade. Obično beže glavom bez obzira i pokreću samo one postupke koje moraju”.

Vlade šalju „opasne“ poruke

Stručnjaci ukazuju na pažnju ili nedostatak pažnje koju političari poklanjaju pitanju ekonomskog nasilja u regionu u kojem su vlade daleko više zaokupljene zaustavljanjem pada nataliteta.

Obraćajući se Skupštini u junu 2021. godine, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je rekao: „Ne znam koliko treba da platimo da bi neko imao dete. Ako treba to da radimo, uradićemo”.

Vučić je čak obećao olakšice studenticama koje zatrudne i zadrže dijete u smislu da za njih neće važiti uobičajeni ispitni rokovi.

Riznić smatra da su takve poruke „opasne”.

„One stvaraju plodno tlo da žene ponovo zavise od muškaraca“, rekla je ona. „Kada su finansijski ovisne, to otvara prostor za mnoge zloupotrebe u vezama, a na državnom nivou, u smislu njihove aktivnosti na tržištu rada”.

„Gdje zapravo žene mogu raditi ako prekinu školovanje zbog djece? To je zvanična poruka, idealan model ponašanja. Predstavlja se kao nešto odlično za žene, ali u suštini je opasno”.

„Žene nisu pokretni inkubatori da svakih deset mjeseci ‘ispaljuju’ djecu. To je nešto što treba stopirati ovdje i sada jer je to sredstvo za reprodukciju cijelog eksploatacijskog sistema u kojem djeca postaju nove generacije jeftine radne snage, žene se isključuju sa tržišta rada, a cijeli nepovoljni sistem se reproducira”.

Taj sistem je već iznjeverio Ivanu (ovo nije njeno pravo ime), također učesnicu u BIRN-ovom istraživanju.

Nakon 17 godina u nasilnoj vezi, Ivana je napustila supruga nakon što ju je on 2016. ubo 11 puta. S njim je ostajala, između ostalog, i zbog finansijske zavisnosti, priča ona za BIRN.

„Zato sam to godinama trpila jer nisam imala kuda ići … Nisam imala nikakvu podršku, zato sam to trpila, sve dok…”.

Kao posljedica napada, Ivanina desna ruka je teško ozljeđena a ona ima ograničene mogućnosti za rad. Danas živi u iznajmljenom stanu sa svojom odraslom kćerkom, ali kaže da u istom naselju ima tri državna „socijalna stana” koji stoje prazni.

„Ne znam kako trenutno živim“, kaže Ivana za BIRN. „Nedavno sam dobila 8.000 dinara (69 evra) socijalne pomoći. S tim moramo platiti stan, garderobu, hranu, poreze i sve ostalo”.

Od bivšeg partnera nije dobila ništa jer nije podnjela zahtjev za podjelu imovine u roku od godinu dana od razvoda. Kaže da joj niko nije rekao za taj rok.

Ivana ističe da ne vjeruje puno socijalnim službama, ne nakon što je njenom bivšem partneru dato starateljstvo nad sinom ,,zbog njenih finansija. Postupak je počeo 2020 godine.

„Ako si ne možete priuštiti da ih izdržavate (djecu), oni ih mogu oduzeti”.