Skakanje u štrokavu vodu zbog Hrista?

Piše: Ivan Zidarević

Ovaj praznik se obeležava i kao spomen kada je sveti Jovan krstio Isusa Hrista u svetoj reci Jordan. Koliko nam je sama reka ”sveta” (za jevreje, hrišćane, ali i narode islamske veroispovesti) vidi se i po tome da je tok reke za 60 odsto siromašniji nego što je to bio u prethodnom veku. No nebitno!

Ono šta nam je bitno jeste održavanje tradicije i forme (sadržaj je upitan) s muškog kolena na muško koleno (s oca na sina) radi iskorišćavanja prilike za pokazivanje mišića, doslovno, među svim tim muškarcima, skakanjem u vodu upitne zdravstvene ispravnosti.

U Srbiji se, tradicionalno, većinom muškarci okupljaju po zagađenim rekama i jezerima kako bi uz melodije koje se u pravilu čuju samo po manastirima i nešto crkava, uz kićanke replika ”Obilića i Jugovića” (devet njih i deseti stari Jug Bogdan) uskočili u ledenu vodu i otplivali (zbog niskog vodostaja neki su ove godine puzali) tih 33 metra do Časnog krsta.

Simbolika od 33 metra posledica je Isusovih godina koje je imao kada smo ga, ovako uključivi i trpeljivi, razapeli na krst jer je bio drugačiji od nas.

Časni krst simbol je hrišćanske vere i sinonim je za Krst Hristov. A kako već znamo, Hrist je stradao zbog nas, naših greha, naših eksera, bičeva i trnja oko glave kako bi preuzeo sve naše muke, bol, patnje i ponižavanja na sebe. Upravo je plivanje prema ovom simbolu velika čast, jedna nanovo velika forma bez smislenog sadržaja.

Da ne bi bilo da žene samo fotografišu i snimaju po obali, dok njihovi golišavi muškarci dokazuju svoju hrabrost i stamenost, sa noći između 18. i 19. januara, za njih posebno, otvara se nebo te ako one gledaju u nebesa i mole se Bog će da usliši njihove želje, odnosno jednu jedinu – da se udaju. A ”mi” znamo da samo to žene jedino i žele!

Naime, po verovanju, ako neudate žene stave ogledalo pod jastuk u snu će saznati za koga će da se udaju, onog deliju (delija je junak, jako razvijen muškarac, ”ko od brega odvaljen”, ”rudnički bik”, konjanik u nekadašnjoj sultanovoj ili vezirovoj straži i sinonim za navijača Crvene zvezde) koji im je suđen.

U nekim krajevima Srbije postoji i verovanje da ako, ponovo neudata, žena zamesi četiri loptice testa, onako od brašna i vode, i u tri ubaci imena simpatije, a četvrtu ostavi praznu ona koja prva ispliva, loptica, iz kipuće vode sa imenom osobe ta joj je osoba suđena i više neće biti nesrećna odnosno neudata.

Ako prvo ispliva ona loptica bez imena tog delije, nesuđenog, devojka ostaje ”devojka”, znači neudata i nada se da će imati više sreće sledeće godine, a dotle, 365 dana, ostaje nesrećna.

Neslužbeno, ovaj verski praznik najmiliji je ženama i muškarcima, podjednako, jer država i Crkva aktivno promovišu sve lepote muških telesa koja se bez straha od zdravstvenih posledica, u mutnim rekama i jezerima, bacaju kako bi opravdali pripadnost svome narodu, u našem slučaju srpskom rodu.

Ako izuzmemo žene, među svim tim muškarcima, koji se dive jedan drugome, na zategnutom torzu, žilavoj desnici i pravoslavnom duhu nije nevažno pomenuti usiljenu heteronormativnost i sveprisutnu homoseksualnost.

Imajući u vidu da u Srbiji imamo vrlo jednostavne kategorizacije ljudi u binarne, muške i ženske polove, društvo, država i Crkva podupiru ideju heteronormativnosti kao jedino prihvatljivu i često koriste sumanute termine poput toga da je to jedino ”normalno”.

To odmah, u svakom prevodu, znači da je sve suprotno od toga nenormalno, izvitopereno, devijantno, odnosno izopačeno. A izopačene niko ne voli pa ni kao komšije.

Osim što je heteronormativnost prevaziđena i naučno dokazana da nije jedino šta nam život pruža, ona je na mnogo nivoa štetna i uzrokuje isključivanje onih koji se ne identifikuju po pravilima većine.

Na taj način se dokidaju prava, ako su ikada i bila prepoznata, manjine i šire se teorije koje produbljuju predrasude i stigmatizaciju na homoseksualce, lezbijke i biseksualce.

U heteronormativnom svetu pol, seksualnost, rodni identitet i rodne uloge usklađene su, poput kakve celine, u jedno i ne odstupaju od zadanih normi.

U takvom poimanju sveta, heteronormativna kultura je privilegovana, ali samo ona koja se odnosi na monogamne odnose, te aktivno pravi razliku i istiskivanje, licemerno neprihvatanje, suprotnih potreba od onih koje se ne poklapaju u svakodnevnom životu.

Srpsko društvo, koje je napaćeno i bez snage da se suoči sa svim duhovima prošlosti i nedaćama sadašnjosti, vrvi od toksičnosti koje se ogledaju i u toksičnosti maskuliniteta.

To je ono kada se ispoljavaju negativni oblici ”biti muškarac” u vidu šovinizma, seksizma, objektivizacije, infantilacije i prenaglašene kompetitivnosti. Ko prvi do Časnog krsta taj je muško!

Svake godine skakanje u štrokavu vodu (Srbija prednjači po broju ilegalnih deponija, fekalnih voda koje se izbacuju na svakom koraku i nikakvom odnosu prema pojmu ”životna sredina”) iznova je prilika da gledamo kako izgleda heteronormativna objektivizacija onih koji se ogledaju u očima drugih.

Mešanje vere, nacionalne pripadnosti i golih tela idealan su poligon za odsustvo suočavanja sa svojim identitetima koji ne moraju da budu u skladu, usklađeni, sa očekivanjima okoline.

Naravoučenije. Bogojavljenje je još jedan od dana u godini, ustavom sekularne Srbije, gde se potapaju konflikti između života očekivanja, porodice i sredine, i onoga šta bi moglo (trebalo) da bude drugačije.

Na ovaj dan se, skrivajući se iza vere i tradicije, pokazuje šta su asocijacije između prihvatljivog gde ”On vozi traktor, a Ona otvara kapiju” ili ”On vrti antenu, a Ona viče dobro je”.

Nešto između je nepostojeće i, barem ne javno, neshvatljivo i neprihvatljivo, ali sve dok ne uđete u teretanu, leti se skinete na plaži ili ne skočite za Časni krst.

Članak je prenet sa portala Autograf.hr.