Može li se ujedno biti vernik i homoseksualac?

Piše: Ivan Zidarević

I tako godinama, poput kakve kulturne baštine, amaneta i posebne veštine, prenosimo iskustva i dovijanje sa oca na sina kako prevariti ”sekularnu” Domovinu za vreme verskih praznika.

Uz kakofoniju verbalnog iživljavanja vrhovnog komandanta, na mestima gde treba biti ponizan, barem iz poštovanja i stida (Jasenovac), postajemo sve imuniji na nasilje u javnom prostoru koje je zaštićeno imunitetom uz prečesti aplauz ostrašćenog puka.

Zašto smo doživeli da nam se upravo ovo dešava, bez prividnih posledica uz naknadne nesagledive posledice, jasno je ko dan koji rosi. Socijalno smo zapušteni, odozdo nagore, uz stalnu potrebu da se delimo i delegiramo, ali to je opet neka druga kolektivna patologija u kojoj smo nenadmašivi.

Ali, dok sve to odobravamo ili se preneražavamo, u našem komšiluku i dalje besni agresija najveće evropske zemlje na drugu, onu bratsku a kako drugačije, bez izuzetaka da smo u verskim praznicima, onima kako im tepamo da su najradosniji, te da je odavno prošlo vreme da se zaustavimo i omogućimo miru šansu.

Među svim analogijama i geostrateškim analizama nije naodmet misliti i o onoj koja se odnosi o transformacijama kulturnih silnica spajanja i potencijalnog razdvajanja.

Čitali smo, barem onaj deo javnosti koji ide dalje od naslova koji nužno nije nikako izvađen iz teksta koji naglašava, da je raskol pravoslavnog sveta intenziviran invazijom Rusije na Ukrajinu i frivolnom i opasnom retorikom ruskog patrijarha, kažu bliskog saveznika bivšeg KGB-ovca i predsednika Rusije, koji rat vidi kao nekakav bedem, utvrđenje i blokadu, protiv dekadentnog Zapada koji prihvata homoseksualnost.

Postavlja se glavno pitanje, ono svih pitanja, može li se biti vernik, a ujedno i biti i homoseksualac. Jesu li te dve životne odrednice, prva po nekakvim kulturološkim uticajama, najviše porodice, i druga po biološkim datostima, mrski neprijatelji, nepremostive i nespojive razlike, ili je u pitanju pogrešno i sa umišljajem reinterpretiran razdor vere, Crkve i vernika.

Smatra se da je Bog stvorio čoveka (i žena je čovek) u obliku muškarca i žene sa misijom rađanja dece. Oni koji žive sa nama, a nemaju mogućnosti da u međusobnim odnosima obezbede to rađanje nisu sposobni da se potpuno sjedine sa Bogom te rade mimikriju bogougodnog sjedinjavanja.

Da je to tako, kažu nam oni koje nije mrzelo da iščitaju Bibliju, stoji na više mesta u Starome i Novome zavetu, uz komentar da je stav o homoseksualnim odnosima negativan i osuđivački.

Ako bismo iščitali šta sve tamo piše nigde ne bismo direktno i u širem kontekstu naišli na danas prisutnu mrzilačku retoriku koja prečesto ide uz izraze ”neprirodno”, ”bolesno”, ”nakazno” ili ”devijantno”.

Osnova premisa je da je Bog stvorio muškarca i ženu i da su samo njihovi odnosi bogomdani te da je homoseksualno ponašanje, potencijalno, pretnja dobru naroda, usled odsustva reprodukcije, te su zbog toga i odbačeni (izopšteni). Kraj!

Iz današnje perspektive kažemo da je hrišćanski moralni pogled na homoseksualnost zasnovan na razumu, za i protiv, a sve sa ciljem da se ispuni želja Božija.

Oni koji se ne plaše da polemišu o ovoj tematici aktualizovali su i čuveno pitanje greha i grešnika sa homoseksualnošću kroz biološke karakteristike i sam nagon. U prevodu, ako je homoseksualnost genetski uslovljena onda praktikovati slobodnu volju nije greh po sebi.

Da nije tako, da smo mi bića koja možemo i radi opšteg morala moramo da se ustežemo i trpimo pakao na zemlji da bismo doživeli upitni raj na nebu, tvrde oni koji ne žele da odobravaju ”blud” i ”preljub”, a pod krinkom da to nije rođenjem dato i da je stvar izbora.

To opravdavaju i primerima da nasilnim ljudima ne možemo da gledamo kroz prste što su nasilni jer im to nekakva genetika određuje. Da ih time aboliramo, tek tako, što je neprihvatljivo ponašanje njih i nas.

Da prevedemo na nečisti srpski jezik, homoseksualnost se smatra grehom jer se praktikuje i tako se vrši otuđenje od samoga Boga.

S druge strane, samo iskušenje da se bude homoseksualac nije nekakva ”grozota” jer se ne ide na čoveka – grešnika kao takvog već na njegove postupke, nepokajano ponašanje, što jeste užas u očima Crkve.

Ustezanjem od ”greha”, praktikovanja homoseksualnosti, ne biva se u očima Crkve ništa dalje od bilo kojeg drugog Bogougodnika. Drugačije ponašanje od ovoga izaziva gnušanje i izolovanje.

Nameće se novo pitanje, može li se crkveno učenje korigovati usled uticaja sredine, društva koje evoluira i čoveka koji se sprema da se uputi na Mars.

Može li Crkva da traži od jednog ljudskog bića da taji ili prisilno potiskuje svoju prirodu da bi bio prihvaćen, u svoj toj svojoj laži i patnji, u očima onih koji interpretiraju Isusovo poslanje, bogočoveka koji je vaskrsao radi naših greha.

Da li je obećanje o večnom životu nakon smrti, koji sve manje uspevamo da dokažemo da postoji, dovoljan razlog da se odreknemo nas samih radi reinterpretacije i zahteva drugih.

Dok mozgamo, ostrašćeno i svako u svom rovu neznanja, citirajmo šta stoji u Poslanici Korinćanima 13:1-13 – ”Ljubav nikad ne prestaje, dok će proroštva nestati, jezici će zamuknuti, znanje će prestati”.

Ljubav, sve manje se pominje u namrgođenim redovima crkvenih velikodostojnika što će samo po sebi, vremenom, oteti vernike od Crkve, a ne ljubav između druga dva čoveka bile to dve žene ili dva muškarca.

Hristos voskrese, srećan Uskrs!