Budućnost odnosa Srbije i SAD – Kosovo, Rusija i Republika Srpska

30. January 2020.
U prethodnom tekstu izvršen je jedan skraćeni i pojednostavljeni pregled napretka u različitim dimenzijama odnosa Srbije i SAD tokom decenije koja je na izmaku. No, najvažnije tačke potencijalnih političkih sporenja ostavljene su za poseban tekst. U narednim redovima će biti prikazana geneza stanja u tri ključna politička pitanja – Kosovo, Republika Srpska i uticaj Rusije, Kine i Turske na Srbiju.
sajt-eu.jpg
Foto: Talas.rs

Piše: Milan Krstić

Kosovo

Kosovsko pitanje je definitivno ključno u odnosima Srbije i SAD. Želja da uspešno realizuje svoj projekat kosovske državnosti, suprotno volji i Ustavu Srbije i suprotno međunarodnom pravu, stvorila je najveći kamen oko vrata bilateralnim odnosima dve države. Popustljivost Srbije u ovom pitanju zapravo je ključni faktor koji je uticao na sveukupno stanje u odnosima. Agilna spoljna politika sprečavanja priznanja Kosova i čekanja savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde nije bila po volji Vašingtona. Pristanak na dijalog sa Prištinom krajem 2010. rezultovao je određenim otopljavanjem odnosa sa SAD. No, do znatnog napretka došlo je tek nakon potpisivanja sporazuma sa Prištinom u Briselu 2013. i 2015. godine. Podrška SAD aktuelnoj vlasti u Srbiji se u najvećoj meri i bazira na stavu da će „Vučić da reši Kosovo“, odnosno da popusti više nego što je prethodna vlast htela ili smela u ovom izuzetno važnom nacionalnom pitanju.

Promenom administracije pre tri godine dolazi do određenih promena u američkom pristupu, iako se ne može govoriti o bilo kakvom radikalnom zaokretu. No, od tvrdog stava za potrebom što skorijeg „priznanja realnosti“ (čitaj: priznanja Kosova od strane Srbije, uz moguće koncesije za Srbe u pogledu statusa ZSO i srpskih manastira u okviru Kosova), došlo se do spremnosti da se saslušaju i podrže „kreativna rešenja“ koja bi dovela do sporazuma između Beograda i Prištine. Amerika je poslala signal da bi bila spremna da prihvati i „razgraničenje“, ako bi to omogućilo konačan sporazum i priznanje Kosova od strane Srbije. Imenovanjem ambasadora Grenela za specijalnog izaslanika za dijalog Beograda i Prištine, kao i prethodnim imenovanjem Metjua Palmera za specijalnog izaslanika za Zapadni Balkan, Amerika je stavila do znanja da želi da agilnije učestvuje u ovom procesu kao posrednik.

Ipak, na ovom planu Amerika do sada nije učinila mnogo. Stiče se utisak da je Vašington propustio da izvrši više pritiska na Prištinu kako bi odblokirala takse (embargo) na uvoz robe iz centralne Srbije i time stvorila uslove za nastavak dijaloga. Trenutni politički vakum u Prištini usporio je dalje delovanje Amerike na ovom planu, ali bi ova godina mogla da dovede do intenziviranja angažmana SAD u ovom pregovaračkom procesu. No, od ovog angažmana Srbija ne treba da očekuje previše – čak i uz nešto izmenjeniji pristup, američka politika je i dalje daleko više naklonjena Albancima nego nama.

Uticaj Rusije, Kine i Turske na Srbiju

U drugoj polovini ove decenije, Amerika je postala zainteresovanija za uticaj na Srbiju tri aktera sa kojima ima rivalske ili napete odnose: Turske, Kine i, naročito, Rusije. Iako do sada odnosi Srbije sa ovim akterima nisu stvorili veće probleme u odnosima Vašingtona i Beograda, jasno je da postoje određene crvene linije čiji bi prelazak inicirao ozbiljniju reakciju SAD. U domenu odnosa Srbije sa Turskom crvene linije su najtanje, jer je ova država, uprkos svim trenutnim problemima u odnosima sa Vašingtonom, ipak zvanično američki saveznik kroz NATO.

Nešto punije linije postoje u vezi sa saradnjom sa Kinom, koja je najznačajniji globalni izazivač SAD, ali još uvek ne ostvaruje preveliki uticaj u ovom delu sveta (uprkos znatnom usponu). Crvena linija u pogledu odnosa sa Pekingom verovatno bi bila veoma intenzivna vojno-tehnička saradnja, ili početak direktnog mešanja Pekinga u srpsku politiku (u ovom trenutku, Peking se u unutrašnje stvari Srbije mahom ne meša, za razliku od Vašingtona i Moskve). Najdeblje i načvršće crvene linije tiču se odnosa Beograda i Moskve i predstavljaju ih davanje diplomatskog statusa Srpsko-ruskom humanitarnom centru u Nišu, dugoročna orijentisanost na nabavku isključivo ruskog oružja ili intenziviranje saradnje sa ODKB do nivoa koji bi pretekao interakciju sa NATO.

Imajući u vidu dosadašnju praktičnu implementaciju politike vojne neutralnosti, ne deluje da će Srbija povući neki od ovih poteza u skorije vreme. No, treba imati na umu da srednjoročno postoji mogućnost promene relativne „debljine“ crvenih linija. Ukoliko se ostvare predviđanja ofanzivnih realista, Amerika će započeti sa globalnim zaprečavanjem širenja kineske moći i u skladu sa tim bi mogla da postane osetljiva i na intenzivniju ekonomsku saradnju koju Kina ostvaruje sa brojnim evropskim zemljama. Ovakva saradnja je profitabilna za Kinu, a pritom stvara i bazu za moguću dugoročnu konverziju ekonomskog uticaja u politički. Sa druge strane, verovatno je da bi takva ofanzivna Amerika težila i detantu sa Rusijom, po hladnoratovskom kisindžerovskom modelu zbližavanja sa komunističkom Kinom u sklopu zaprečavanja Sovjetskog Saveza. U slučaju takvog detanta, koji Donald Tramp načelno zagovara (ali ne uspeva da realizuje), verovatno je da bi i podozrenje oko saradnje Srbije i Rusije bilo manje, što bi moglo da bude od koristi za vojno neutralni Beograd.

Republika Srpska

Politički pritisci Amerike na Srbiju, sa namerom da Beograd dalje izvrši pritisak na Banjaluku i natera Republiku Srpsku na kompromis u određenim pitanjima, bili su (sa manje ili više useha) uobičajena praksa u dobrom delu dosadašnjeg toka 21. veka. Sredinom ove decenije, sa uvođenjem sankcija Miloradu Dodiku i podsticanjem Beograda da se jasno ogradi od bilo kakvih separatističkih težnji, te da obeshrabri održavanje referenduma (najpre o Danu Republike, a potom i o nadležnosti Suda i Tužilaštva BiH), delovalo je da će se situacija razvijati u pravcu daljih pritisaka. Pre svega, mislilo se da će se na agendu američke politike u regionu vratiti pokušaj stvaranja centralizovanije BiH kroz ustavne promene, što su SAD i EU već pokušavale bezuspešno da isposluju krajem 2009. godine. Ipak, u poslednjih nekoliko godina ovakva vrsta pritiska je izostala, što Beogradu svakako odgovara.

Deluje da je aktuelna američka administracija manje zainteresovana za ovakav angažman, nego što bi potencijalno bila administracija Hilari Klinton, imajući u vidu da bi na BiH gledala kao na jedan aspekt političkog nasleđa svog supruga. Sa druge strane, nedvosmisleni signali Beograda da poštuje integritet BiH i da želi što bližu saradnju sa Sarajevom, ali i kompromisi vlasti u Banjaluci u nekim pitanjima od važnosti za SAD (kao što je nastavak puta BiH ka NATO), omogućili su da se specijalne paralelne veze Srbije i RS politički i ekonomski dodatno intenziviraju, a da to ne naiđe na javnu opomenu ili otvoreno podozrenje Vašingtona. Međutim, situacija bi ponovo mogla postati turbulentna u slučaju promene vašingtonske administracijie, ili promene ponašanja Beograda ili Banjaluke.

Ostala pitanja

Pored tri pomenuta ključna pitanja, postoji i još nekoliko važnih tema za odnose Srbije i SAD. Slučaj ubistva američkih državljana braće Bitići 1999. godine, kao i procesuiranje odgovornih za paljenje ambasade SAD u Beogradu februara 2008. godine i dalje je na agendi bilateralnih odnosa. Ipak, jedan od indikatora određenog napretka u političkim odnosima jeste i činjenica da ove teme nisu potencirane u javnosti prilikom susreta srpskih zvaničnika sa najznačajnijim predstavnicima administracije Donalda Trampa, iako su nesumnjivo bile deo razgovora „iza zatvorenih vrata“ i iako je na njih podsećao i ambasador Kajl Skat.

Sa druge strane, odgovornost za 1999. godinu i bombardovanje SRJ i dalje je „duh koji lebdi“ nad odnosima SAD i Srbije, pri čemu je memorijalizacija stradanja u Srbiji poslednjih godina podignuta na još viši nivo. Da je intervju Trampa objavljen Nedeljniku u jesen 2016. bio stvaran i da se zaista izvinio Srbiji za bombardovanje, verovatno bi taj gest umnogome omogućio prevazilaženje ovog elementa nasleđa koji znatno utiče na nepopularnost SAD u srpskom javnom mnjenju. No, ne treba očekivati da se tako nešto desi. Amerikanci mahom preispituju svoje delovanje u ratovima koje su izgubili i u kojima su imali velika ljudska i materijalna stradanja, a ništa od toga nije bio slučaj 1999. godine. Zbog toga ova tema i nije na agendi važnijih autorefleksivnih rasprava u SAD. Da je ovaj tekst pisan pre deset godina, svakako bi jedno od najvažnijih pitanja bilo moguće članstvo Srbije u EU, ali se danas ovo pitanje svodi samo na deklarativnu podršku Vašingtona, bez preteranog angažmana na bilo koji način. Da je pisan pre dvadeset godine, tema bi bilo i moguće članstvo u NATO, ali usled jednocifrene podrške ovakvoj ideji u Srbiji ova tema definitivno nije na agendi, već se radi na intenziviranju saradnje kroz Partnerstvo za mir.

Rezime

Kao što smo videli, postoji određeno približavanje Srbije i SAD u pogledu pitanja Kosova, kao i ublažavanje pritiska u vezi sa Republikom Srpskom. Međutim, ove promene nisu temeljne, već i dalje postoji načelan kontinuitet sa ranijom politikom SAD. Odnosi Beograda sa Rusijom, Kinom i Turskom za sada ne predstavljaju opasnost za pogoršanje odnosa sa SAD, ali bi se situacija mogla promeniti u slučaju prelaska određenih „crvenih linija“, ili u slučaju promene globalnih odnosa u trouglu Moskva-Peking-Vašington. Deluje da će sva ova pitanja ostati ključna za odnose Srbije i SAD i u narednoj deceniji, računajući i kosovsko pitanje. Čak i da se postigne dogovor Beograda i Prištine u skorije vreme, predstojaće duga faza implementacije, zbog čega će ovo pitanje i dalje biti prvo na vašingtonskom radaru koji osmatra Srbiju. Ono čega nema „ni na radaru“ jesu demokratija i ljudska prava, i teško da će ih i biti. Probleme u ovoj oblasti Vašington će adresirati samo instrumentalno, kao vid pritiska u slučaju da vlast u Beogradu promeni politiku u prethodno navedena tri ključna pitanja.

Članak je prenet sa portala Talas.

Članak je prenet sa portala Talas.