Neophodnost slepog verovanja

Piše: Ramadan Ilazi, Remarker

Nedostatak značajnih domaćih reformi u ovom regionu je definitivno doprinelo ovom tempu, ali je tu i povećana nemogućnost EU da se prema regionu Zapadnog Balkana obraća jedinstvenim glasom. Društva u našem regionu su previše dugo bili predmet geopolitičkih igara i eksperimenata. Zapadni Balkan je postao nepoverljiv i ciničan prema transformativnoj moći procesa evropskih integracija. Regionu je neophodna inspiracija, a da bi se ovo postiglo, slepo verovanje u dva slučaja je neophodno. EU prvo mora slepo da veruje u Albaniju, Severnu Makedoniju i Kosovo, dok Srbija i Kosovo moraju slepo da poveruju jedno drugom. Na predstojećem sastanku Saveta Evropske unije ovog meseca (mart), pitanje proširenja se nalazi u agendi. Ovo predstavlja jedinstvenu šansu za inspirianje Zapadnog Balkana i podigne moral u društvima.

Evropska komisija je bila vrlo jasno da su i Albanija i Severna Makedonija pokazale vidljive rezultate i stoga “preporuka da se otvore pregovori o pridruživanju sa Albanijom I Severnom Makedonijom ostaju na snazi” . Slično, Evropska komisija je potvrdila da njena preporuka iz 2016. godine, za viznu liberalizaciju za građane Kosova takođe ostaje na snazi. Države članice EU moraju da veruju i Albaniji i Severnoj Makedoniji, kao i Kosovu. Ovo ne znači da daju odrešene ruke ovim zemljama ili da će postati samozadovoljne

vis-à-vis izazova sa kojima se one suočavaju. Ustvari, koliko god da zemlje članice EU treba da imaju poverenja prema regionu, toliko treba da imaju poverenja i u svoje institucije, pre svega Evropsku komisiju.

EU je bila previše entuzijastična u vezi standarda i tehnikalija prema regionu što je uticalo na smanjivanje moći i inspiracije koju sa sobom nosi proces integracija. Neophodno je da postoji nekakav balans između neophodnosti ispunjavanja kriterijuma sa esencijalnim apsektom procesa inspirisanja aspiracija za transformaciju i poboljšanje u društvu. Sada kada su  Francuzi dobili ono što su želeli sa „novom“ metodologijom, mora da postoji fokus na inspiracioni aspekt procesa evropskih integracija, makar da se ne sagledava više samo u ciničnom kontekstu političko-ideoloških igara. Ovo ugrožava napore EU da proširi svoj normativni okvir, ali i da gradi partnerstva. Kada EU najavi odluku o pregovorima o pristupanju sa Albanijom i Severnom Makedonijom, ili viznu liberalizaciju za Kosovo, ona se direktno obraća društvima tih zemalja, ne samo njihovim vladama. Iz naše perspektive, potencijalno ’ne’ očekivanjima u ove tri zemlje je efektivno govorenje da nismo vredni evropskog pečata, i šta god da ove zemlje urade, one nikada neće biti dovoljno dobre.

Kako je to primetio  Ivan Krastev:  “Jedna balkanska šala najbolje opisuje raspoloženje ljudi koji misle da su previše dugo ostavljeni da čekaju: što se tiče članstva u EU, razlika između pesimista i optimista je da optimisti veruju da će se Turska priključiti tokom albanskog predsedavanja EU, dok pesimisti veruju da će se Albaniji priključiti tokom turskog predsedavanja. Znači: nikad.” Ovaj vic takođe dobro opisuje opasne kulturno-religiozne predrasude prema procesu EU integracija koje otkrivaju nepisana pravila. Ljudi na Kosovu sve više osećaju da mora da postoji još nešto osim vladavine prava što bi im pomoglo da shvate poziciju nekih zemalja članica vis-à-vis u vezi Kosova i njegovih aspiracija.

Kosovo i Srbija takođe moraju naslepo poverovati jedno drugom. Svakim razgovorom o sporazumu između dve zemlje dominiraju ekstremi. Posledično, sva potencijalna rešenja neupitno vode kao nemogućoj misiji. Ovo je opasna zamka. Čini se da je agenda da se bilo kakav scenario rešenja sukoba između Kosova i Srbije smatra opasnim da je pristup ’bez rešenja je rešenje’ postao nepisana pozicija međunarodne zajednice, da je Kosovo upalo u limbo. Obe zemlje moraju pronaći veru u sebi prema onom drugom, što je naravno mnogo lakše reći nego uraditi.

Autor je PhD Kandidat – Političke nauke i međunarodni odnosi, Gradski univerzitet u Dablinu i stariji istraživač Kosovskog centra za bezbednosne studije.