Najsmešniji pas u istoriji čovečanstva

Piše: Dario Hajrić, Remarker

Uvođenje vanrednog stanja je ozbiljna odluka koja može da ima dalekosežne posledice zato što ustav dozvoljava da se tokom njegovog trajanja donosi široka lepeza mera koje ograničavaju i suspenduju određena prava. Različite vlasti se nisu baš proslavile u prethodnim slučajevima raspolaganja proširenim ovlašćenjima. U nedeljama i mesecima pred nama videćemo da li će aktuelni režim imati dovoljno samokontrole da vanredno stanje koristi isključivo za suzbijanje širenja epidemije.

Racionalizacija za proglašavanje vanrednog stanja je jasna: uprkos tome što već nedeljama gledamo kako broj žrtava u Italiji raste, a lekari u Kini se natčovečanskim naporima bore da zajase plimni talas obolelih, u Srbiji se veoma mali broj ljudi pridržava preporuka. Retke maske na licu i dalje mahom izazivaju podsmeh, kafići rade, a do ovog vikenda su se održavali i koncerti, pozorišne predstave, utakmice i druga masovna okupljanja.

Zbog toga je premijerka Ana Brnabić juče izjavila da je situacija sa građanskom disciplinom zabrinjavajuća, a da penzioneri nisu poslušali preporuke da kao vrlo rizična grupa ne izlaze iz svojih kuća, te da će zbog toga biti potrebno uvesti strožije mere.

Tačno je da veliki deo građana Srbije ne shvata situaciju dovoljno ozbiljno. Tačno je da se mnogi od njih u datim okolnostima izlažu potpuno bespotrebnom riziku. Tačno je i to da će se time neminovno dodatno eskalirati situacija i da će broj zaraženih uskoro porasti, možda i van granica kapaciteta našeg zdravstvenog sistema.

Međutim, svaljivati krivicu isključivo na građane je jednostavno nepošteno.

Podsetimo se samo 26. februara i prve konferencije za štampu Kriznog štaba za suzbijanje epidemije. Dakle, pre manje od tri nedelje, vlada i predsednik pustili su pred kamere, u svojstvu stručnjaka i člana kriznog štaba, izvesnog doktora Nestorovića, pulmologa. Dr Nestorović je u živom prenosu na nacionalnim frekvencijama izveo najgori stendap nastup ikada. Da bismo izbegli insinuacije da mu je nešto podmetnuto ili da su njegove reči izvučene iz konteksta, prenesimo njegovu izjavu od reči do reči, bez korekcija:

„Hvala poštovani predsedniče, poštovani predstavnici medija. Ja sam stalno na televiziji. Odmah da vam kažem, nisam se učlanio, nigde se nisam učlanio ako to mislite da sam zato ovde (opšti smeh)…

Ja ne mogu da verujem da narod koji je preživeo sankcije, bombardovanje, svakojaka maltretiranja, se uplašio najsmešnijeg virusa u istoriji čovečanstva, koji na Fejsbuku postoji. Evo znam, pre neki dan sam razgovarao s mojom ženom, kaže voleli bi ovi što me mrze da dobijem ja neku od tih bolesti (smeh), recimo sad ovaj korona pa da umrem da ih demantujem. Ali nema razloga.

Ja sam na ovom sastanku bio protiv, čak, uopšte poručivanja maski… Mislim da… I testiranja. Mislim da je to potpuno besmisleno. Pazite, da nemamo test, mi ne bi znali da je epidemija. Mislim, ne znam koliko ste svesni toga. Tokom epidemije gripa koja se sad završila mi smo imali izuzetno teške slučajeve gripa ovog leta… Ove zime. Imamo devojčicu koja je ostala paralizovana posle gripa, mišići joj se uništili potpuno. Prema tome, imali smo ekstra teške pneumonije, svašta smo imali ove zime. To ništa nije bilo interesantno.

Sad je odjednom neki korona virus koji da l’ će doći, neće doći… Doći će verovatno, ali ja bih stvarno apelovao na sve… Znam da klikovi se broje, je l’ tako, ja sam baš sinoć (smeh) nije mi bilo prijatno, ja sam juče na Prvoj pričao o tome – iz celog mog izlaganja naslov je bio ’Profesor je rekao, virus će sigurno doći u Srbiju’ (predsednik se smeje).

Znači, zar je moguće da od 22 minuta koliko je trajao prilog to je jedino interesantno, da će virus doći u Srbiju? Virus će verovatno doći, možda je i bio već, jer on izgleda kao gripa, nismo ni bili svesni toga. Prema tome, nema razloga, stvarno nema razloga za paniku. Baš nikakvog razloga. Ovaj put nema razloga ni za kakvu paniku. Više ljudi umire danas od mnogih, mnogih drugih bolesti u Srbiji. Kad biste svaku bolest koja ovu koja je sad bila prebrojavali svaki dan po jednog, dva, nekoga… Videli biste koliko tih pacijenata ima, i koliko ima ljudi koji umiru.“

Za kraj je s osmehom na licu pozvao žene da idu u šoping u Milano – žarište epidemije – jer ih tobože „štiti estrogen“. Istraživanje sprovedeno u Vuhanu u januaru na uzorku od 1.009 osoba pokazalo je da su 42% obolelih žene. Iako je smrtnost među njima nešto manja – 1,7% naspram 2,8% među muškarcima – ni uz kakve semantičke i logičke akrobacije ne može se reći da su bezbedne. Čak i kao neumesna šala, takva izjava dodatno je umanjila ozbiljnost situacije.

To nije bila jedina Nestorovićeva problematična izjava: ista osoba je 5. marta na TV Prva izjavila da je reč o „epidemiji u novinama“ koja se najbolje leči „nečitanjem novina“ i podsmevala se guverneru Lombardije što se samoizolovao i počeo da nosi masku. 13. marta – samo dva dana pre uvođenja vanrednog stanja – rekao je da „deca stvarno nisu ugrožena, osim ako se ne desi nešto revolucionarno. Mada ne znam šta bi moglo da se desi pošto smo mi već na kraju epidemije“. Ako je suditi po prognozama koje dopiru iz vlade, najgore je zapravo tek pred nama, a čak i da deca ne umiru od korona virusa, i dalje mogu da ga prenesu svojim porodicama, među kojima ima ugroženih grupa.

Građani Srbije navikli su, nažalost, da štede na sopstvenom zdravlju. Starije generacije vrlo često ignorišu bolesti dok ih ne primoraju da odu kod lekara. Mnogi od njih leče se na svoju ruku da bi uštedeli. S pojavom društvenih mreža i tabloidnih portala raširili su se i brojni „čudotvorni“ nadrilekovi, koji tobože leče doslovno sve, od zanoktica do raka, a antivakserski pokret širi skepsu u gotovo sve što ima veze sa zvaničnom medicinom. Imamo, dakle, društvo koje lekaru veruje tek kad drži skalpel ili kartu u jednom smeru za Nemačku.

Na sve to, na dnevnom nivou smo zasuti spektakularnim fantomskim krizama. Novine nas konstantno naoružavaju i najavljuju Treći svetski rat. Smak sveta, meteori koji hrle prema Zemlji, komšije koje samo čekaju da zadremamo pa da nas okupiraju, 5G mreža koja će da nas nasmrt ozrači, kemtrejlsi i druga strašna čohana nam konstantno vrište u lice danima, mesecima i godinama. Osećaj za realnu opasnost nam je otupljen preko svake mere, kao čoveku kojem stalno uz slepoočnicu prislanjaju prazan revolver i škljocaju njime.

Kao u basni „Dečak koji je vikao vuk“, sada niko ne veruje da je vuk zaista došao u selo i sprema se da pojede najslabije među nama. Ta neverica ne treba da čudi. Ista ekipa koja nas je ubeđivala da je vuk zapravo najsmešniji pas u istoriji čovečanstva i predlagala ženama da idu da se igraju s njim sada se iščuđava što se ljudi ne sklanjaju s ulica i krivi selo što je neodgovorno. Da bi bili u stanju da kontrolišu krizu, moraju da steknu kredibilitet, ili da prosto uvode mere na silu. Proglašavanje vanrednog stanja otvara takvu mogućnost, ali nadajmo se da će krizni štab poverenje graditi pametnim odlukama, a ne lupanjem šakom o sto.

Lupanja je već bilo previše.

Tekst je prenet sa portala Remarker.