Crvene linije

Piše: Dario Hajrić, Remarker

Optužba bi imala smisla da ime, prezime i fotografiju maloletnice o kojoj je reč nismo danima gledali sa naslovnih strana bezmalo svih dnevnih novina, i da se tekst „Vremena“ nije bavio upravo njihovim senzacionalizmom i voajerštinom.

Domaće pravosuđe se nakon toga pozabavilo još jednim prioritetnim slučajem. Vesna Pešić objavila je tvit sledeće sadržine: „Hajde bre da vas vidim šta ćete kada se [Vučić, prim. aut.] proglasi doživotnim predsednikom. Dok tviteraši bezbrižno tviterišu. O tome ne mislite. Eno ga Putin baš to radi. Ako Brnabićka da ostavku da znate – sprema se doživotni Vučić. E nema tu bojkota, samo cev u glavu“. Tvit je ubrzo obrisan, Pešić je pokušala da objasni da je htela da kaže kako će cev u glavu dobijati ona tj. opozicija, ali bilo je kasno: propagandni levijatan dobio je još jednu priliku da optuži nekoga kako poziva na atentat na predsednika Srbije, a cela stvar će epilog izvesno dobiti na sudu.

Kritičari vlasti su time ponovo naterani u defanzivu i prinuđeni da se pravdaju i brane. Tehnički gledano, „Vreme“ zaista jeste objavilo fotografiju na kojoj se vide naslovne strane zbog kojih se već vodi postupak protiv tabloida. Gledano na isti način, Vesna Pešić jeste napisala nešto što može da se protumači i kao poziv na napad. Međutim, vratimo ih u kontekst da ne bismo ispadali smešni.

Ko to tačno treba da potegne cev u glavu koju spominje Vesna Pešić? Zloglasna navijačka grupa „Inicijativa mladih za ljudska prava“? Surovi Peščanički klan, poznat po kolumnističkim sačekušama? Sedamdesetdevetogodišnja tviterašica lično? Koga je ikada Pešić podstakla na nasilje? Koja su to krivična dela počinjena pod uticajem njenih tekstova ili izjava?

Koliko nam je poznato, vrlo konkretne šipke u glavu dobio je Borko Stefanović zbog opozicionog skupa u Kruševcu. Vrlo konkretnu zapaljenu kuću dobio je novinar Milan Jovanović. Vrlo konkretne metke u leđa dobio je Oliver Ivanović nakon duge državne kampanje koja ga je proglašavala izdajnikom nacionalnih interesa. Vrlo konkretne metke u glavu dobio je Slavko Ćuruvija, kome je jedan tadašnji opozicioni funkcionerčić a danas autokrata u nastanku pretio da će mu se osvetiti kad tad.

Zbog čega poredimo te događaje sa ovim slučajem? Zato što na konkretnim primerima vidimo da za izvršenje krivičnih dela treba imati određenu moć. Pre nekoliko godina, reagujući na podsmevanje Mlađana Dinkića osobi koja ga je podsećala na čuveno obećanje o 1000 evra, insinuirao sam u jednom tvitu da bi bivšeg ministra finansija valjalo ispaliti iz trebušeta. Naravno da me zbog toga nisu linčovali tabloidi niti me je Dinkić poslao pred sud: pretnja trebušetom je apsurdna do te mere da ju je nemoguće shvatiti ozbiljno, bez obzira na to što bih zaista voleo da vidim Dinkićev lučni let.

Ako je Vesna Pešić za bilo šta kriva u ovom slučaju, to je olakšavanje posla naprednjačkoj propagandnoj mašineriji. Mali gebelsovci najčešće moraju da natežu značenje i da u njega učitavaju nasilje, praveći npr. od poziva na rušenje režima „prizivanje krvavog ukrajinskog scenarija“ i slične budalaštine. Ona im je samo pojednostavila posao pružajući više prostora za to da joj se pripiše najnoviji verbalni atentat.

U slučaju optužnice protiv „Vremena“ stvari su još jasnije. Kada medijski lešinari zarađuju tako što na svoje prljave naslovne strane stavljaju kidnapovano, izmaltretirano dete tik uz sliku otmičara i usput spekulišu o tome da li je silovano ili ne, pritisak javnosti će ih možda oterati na sud, ali pridružiće im se i oni koji pokažu šta je objavljeno jer tobože rade istu stvar. Naravno da je takvo izjednačavanje apsurdno, ali naprednjačka propaganda ne pobeđuje snagom argumenata, nego besomučnim ponavljanjem svoje teze ogromnom broju ljudi do kojih dopiru samo njihovi mediji. Što se „Vremena“ tiče, dobilo je packu zato što je udarilo na alate propagandista i izgubiće vreme i novac vukući se po sudovima.

Ova dva slučaja spaja ista namera, a ona se ogleda u radikalnoj pacifikaciji jezika kritičara političke klase i njenih alata. Kako se ona sprovodi? Povlačenjem nedefinisanih, arbitrarnih crvenih linija koje samo jedna strana sme da prelazi.

Dok režim godinama rutinski naziva svoje protivnike kriminalcima, lopovima, izdajnicima, narkomanima, pervertitima, pijanicama, stranim plaćenicima, šiptarima i ustašama, od protivnika vlasti se zahteva da hodaju na prstima i pažljivo odmeravaju svaku reč da ne bi dali povoda za maliciozno tumačenje i karikiranje njihovih namera. Poenta toga nije samo u kriminalizaciji opozicije, već i o uspostavljanju dominacije. Poput nasilnika koji provociraju nekoga u kafani čekajući bilo kakvo suprotstavljanje kao povod da napadnu, vlast vrlo svesno šalje poruku da ona ima pravo na takvo ponašanje ali da će se drugima to tumačiti kao poziv na izvršenje krivičnog dela. Iako je razlika u moći nesamerljiva, Vučićev režim će naizmenično igrati ulogu nasilnika i žrtve, u zavisnosti od toga šta mu u tom momentu više pogoduje.

Protivnik vlasti na taj način uvek gubi. Ako se ne suprotstavi, ispada slab. Ako reaguje verbalno, onda se od toga prave pozivi na nasilje. Bilo kakvo drugo suprotstavljanje je samo besna maštarija politički obespravljenih i ućutkanih. Glave u Srbiji pucaju samo opoziciji i novinarima.