5G groznica

Piše: Dario Hajrić

Takva situacija je idealno tlo za uzgajanje teorija zavere, a trenutno najpopularnija povezuje koronavirus i 5G mrežu. Postoji nekoliko varijacija na temu: jedna kaže da virus zapravo ne postoji i da ljudi zapravo umiru od „zračenja“, druga da 5G predajnici pospešuju razvoj virusa, treća da 5G slabi imuni sistem i na taj način doprinosi širenju COVID-19. Iza svega stoje – ko drugi – nego misteriozni centri moći.

Dezinformacije su samo priče dok neko ne poveruje u njih, a nakon toga imaju stvarne posledice: u Liverpulu, Birmingemu i nekim drugim britanskim gradovima nepoznati počinioci su do sada zapalili i oštetili barem 20 predajnika, od kojih većina nije imala na sebi 5G opremu. No, u strahu su velike oči.

Stvar je otišla toliko daleko da je Jutjub – inače poznat po svojoj lenjosti kad je reč o uklanjanju problematičnog sadržaja – rešio da zabrani sve video klipove koji šire takve dezinformacije.

Druge društvene mreže nisu toliko ažurne, pa priče o tome kako 5G uzrokuje epidemiju koronavirusa niču kao glave lernejske hidre. Ovaj tekst ne bavi se njihovim raskrinkavanjem: informacija o tome ima sasvim dovoljno. Umesto toga, pozabavićemo se razlozima zbog kojih ova priča ima dobru prođu čak i među ljudima koji su inače neskloni teorijama zavere.

Najpre da raščistimo: svaka nova tehnologija mora da bude podložna kontroli u cilju očuvanja javnog zdravlja. Analize efekata 5G tehnologije uveliko postoje, a način na koji ona funkcioniše je poznat i javno dostupan. Razumljivo je da se ljudi plaše onoga što ne razumeju: isti strah izazivalo je i uvođenje struje, tim pre što ona zaista može da ubije ako se njome ne rukuje na pravi način. Pa ipak, to što čitate ovaj tekst na kompjuteru ili mobilnom telefonu je dokaz da su vaši preci ipak nekako izašli na kraj s time.

Ideju da 5G mreža izaziva epidemiju koronavirusa bi zapravo trebalo obrnuti naopačke: epidemija je ta koja „izaziva“ teoriju zavere o 5G mreži kao uzročniku.

U danima smo kada rekordan broj ljudi na planeti sedi kod kuće, provodeći sate i sate na internetu. To višestruko povećava potencijalnu publiku za svako štivo, a ona uz to ima više vremena nego inače za čitanje svega što na društvenim mrežama prenesu njeni poznanici. Za mnoge od njih, informacije o koronavirusu imaju prioritet jer traganje pokreće jedna od najsnažnijih emocija: strah.

Bez obzira na to u kojoj meri su toga svesni, ljudi su uznemireni i zbog epidemije i zbog mera (samo)izolacije. Kada pokušaju da se obaveste o tome šta se dešava, izlažu se strahovitom informativnom šumu – infodemiji – što im otežava da donose ispravne i pravovremene odluke.

Suočeni sa haotičnim baražem suprotstavljenih mišljenja, naslova, grafikona, brojki, tabela, infografika i u nemogućnosti da razaznaju pouzdan izvor od nepouzdanog, okreću se jednom od najznačajnijih alata naše vrste: govoru. Pojednostavljeno rečeno, kada ne znamo šta se dešava a posmatranje i razmišljanje nam nije dovoljno, postavljamo pitanja ili prosto govorimo šta mislimo, puštajući da nam tuđe reakcije pomognu da se snađemo. Na društvenim mrežama to iznošenje mišljenja možemo obaviti svojim rečima ili prosto preneti šta je napisao neko drugi i tako podstaći naš privatni vox populi da nam kaže ima li nešto smisla ili ne.

Svet je previše kompleksan da imamo sve informacije čak i ako nam je to jedini posao. Zato se oslanjamo na ljude u koje imamo poverenja da nam služe kao filter: očekujemo da nam prenesu ono što za njih ima smisla. Upravo to je prva slaba tačka koju teorije zavere napadaju. Živimo sa pogrešnom percepcijom da ako naša okolina prenosi određenu priču, ona mora da ima bar zrno istine inače bi bila isfiltrirana pre nego što je doprla do nas.

Međutim, stvarnost je takva da, uz retke izuzetke, naša tetka ili drug iz osnovne verovatno nisu ni inženjerka telekomunikacija ni virusolog, i da o vezi 5G tehnologije i koronavirusa ne znaju apsolutno ništa. To što laici daju reč nepouzdanom izvoru koji tvrdi da otkriva „pravu istinu“ je neznanje koje traži sagovornika da umiri svoj strah. Za razliku od starih teorija zavere o iluminatima i jevrejskim lobijima, priče poput one o 5G donose izvor straha direktno u naše ruke, u uređaje koje koristimo svakodnevno. Paradoksalno, prihvatamo da je to tačno jer na taj način umirujemo sebe dajući situaciji objašnjenje i smisao.

Traženje smisla u globalnoj pandemiji je traženje načina da umirimo svoj strah od ideje da je situacija nepredvidiva i da niko nije u stanju da je u potpunosti kontroliše. Čak i pomisao da koronavirus na neki način kontrolišu tajnoviti „centri moći“, zapadne sile ili Bil Gejts deluje blago umirujuće: ako je tako, to znači da se nešto može uraditi, da neko može da obuzda situaciju koja je strpala planetu u karantin.

Upravo to i stvara najviše konfuzije: „objašnjenje“ za kakvim tragamo zapravo ne postoji. Nema mađioničara iza zavese. Nema iluminata koji drže džojstike celog sveta, nema misterioznih hepeka koji kontrolišu viruse. Ovo je pandemija. Ono što zbunjuje ljude je upravo ta jednostavnost, jer “nemoguće da je samo to”. Istu zbunjenost izazivale su i ranije pandemije, pa su za kugu krivili vetar i Jevreje, a za koleru kužni vazduh nazvan mijazma.

Čovečanstvo se otarasilo tih zabluda otkrivši viruse i bakterije. Sada mu još preostaje da utvrdi šta ih je pokretalo pre nego što smo smislili 5G mrežu.

Tekst je prenet sa portala Remarker.