Završne reči u slučaju Ćuruvija, tužilac traži ukupno 160 godina zatvora

Marija Vučić, Raskrikavanje

U svom izlaganju koje je trajalo više od dozvoljenih 90 minuta, tužilac Milenko Mandić naveo je da u svemu ostaje pri navodima optužnice i završnim rečima koje je već iznosio u prethodnom suđenju, jer se, kako kaže, „nije promenilo činjenično stanje“ u ponovljenom postupku.

Prema stavu tužilaštva, motiv za ubistvo Slavka Ćuruvije bilo je njegovo istupanje u javnosti, domaćoj i stranoj, u kojima je kritikovao vlast Slobodana Miloševića i Mirjane Marković. Podsetio je da je reč o hrabrom novinaru kome su u više navrata u ekspresnim suđenjima izricane ogromne novčane kazne, da su njegove novine zatvarane i da je vlast pokušavala da ga ućutka i uguši slobodu medija.

Mandić se osvrnuo i na čuveno „Pismo predsedniku – Šta je sledeće, Miloševiću“, objavljeno 19. oktobra 1998. godine u listu Evropljanin, koje potpisuju Ćuruvija i Aleksandar Tijanić.

U tom pismu, Ćuruvija i Tijanić između ostalog govore i o gašenju dnevnih novina i radio-stanica i, kako je naveo tužilac, optužuju Miloševića za „civilizacijski slom Jugoslavije“.

Svega pet dana nakon toga Evropljanin je kažnjen sa oko 260.000 dolara i to na osnovu Zakona o javnom informisanju koji je donet u vreme kada je ministar informisanja bio sadašnji predsednik Aleksandar Vučić. Ubrzo je zaplenjena i imovina i tiraž kako Evropljanina tako i lista „Dnevni telegraf“.

Ipak, i bez svojih novina, Ćuruvija ostaje trn u oku vlastima. Mandić podseća da je u decembru 1998. godine Ćuruvija i pred američkim Kongresom govorio o gušenju demokratije u SRJ i gašenju medija u Srbiji. Sve vreme tokom tog perioda, kako se navodi u optužnici, on je bio „na merama“, njegova kretanja, susreti i razgovori su pomno praćeni od strane Resora državne bezbednosti.

Ono što je Miloševićevu vlast naročito „žuljalo“ je, prema oceni tužilaštva, i to što je Ćuruvija imao i političkih ambicija. Iz njegovih prisluškivanih razgovora, kao i političkih tribina koje je držao, moglo se zaključiti da je on krajem 1998. godine, nekoliko meseci pred ubistvo (11. aprila 1999. godine) govorio o tome da planira da osnuje političku stranku.

„Svojim medijskim delovanjem stvarao je utisak da bi i sam ušao u političku arenu pa je privukao pažnju Resora državne bezbednosti, i to odeljenja koje je bilo zaduženo za tzv. „unutrašnje neprijatelje““, rekao je Mandić.

Ćuruvija je praćen sve do samog ubistva, a naročito intenzivno je praćeno njegovo kretanje 10. i 11. aprila 1999. godine, kada je, prema optužnici, on likvidiran u haustoru zgrade u Svetogorskoj ulici gde je živeo i to u periodu između 16:39 i 16:45.

„Zašto je Ćuruvija danonoćno praćen i prisluškivan? Zašto je pokrenut najjači državni organ prema uredniku koji više i nema svoje novine i kad su svi resursi države upregnuti za njenu odbranu (NATO bombardovanje, prim. nov)? Zašto je u vanrednim ratnim okolnostima najmoćniji element države angažovan na praćenju Ćuruvije? Mi nismo dobili odgovor na ovo pitanje, osim što je upravo posle tih mera Ćuruvija lišen života“, naveo je Mandić.

Tužilac je analizirao iskaze brojnih svedoka, radnika Devetog odeljenja Resora državne bezbednosti, takozvanog „pratećeg odeljenja“. To su bili obaveštajci na terenu, koji su 11. aprila, na Uskrs, pratili Ćuruviju po gradu dok je on šetao sa svojom partnerkom Brankom Prpa.

Kako su svedočili mnogi, od njih je zahtevano da se mnogo češće nego što je to bilo uobičajeno javljaju svojim šefovima i da referišu gde se tačno Ćuruvija nalazi. Čak je, kaže Mandić, sada okrivljeni Milan Radonjić kao načelnik beogradskog centra RDB-a, tražio da se njemu lično javljaju sve promene u kretanju „iz sekunda u sekund“.

Pratnja je, kako pokazuju zapisi iz dnevnika dežurstava RDB-a kao i ova svedočenja, naglo prekinuta kada se Ćuruvija uputio iz restorana ka svom stanu u Svetogorskoj, a čitav prateći „aparat“ je preusmeren na drugi „objekat“. Drugim rečima, naloženo im je da prestanu da prate Ćuruviju i da se fokusiraju na drugog čoveka sa kojim se Ćuruvija nešto pre toga susreo, a koji se uputio ka Molerovoj ulici u Beogradu.

„Ideja je bila da se radnici sklone sa mesta ubistva da neko ne bi video i prepoznao ubice. Kad se svi iskazi dovedu u vezu, jasno je da je Ćuruvija ubijen nekoliko minuta od prekida pratnje i da je Deveto odeljenje bilo zloupotrebljeno. Oni nisu znali pravi motiv pratnje“, rekao je tužilac i podsetio da se isti metod praćenja primenjivao i nad Vukom Draškovićem pred pokušaj atentata na Ibarskoj magistrali kada su poginula četvorica njegovih saradnika.

Osim knjige dežurstava u kojoj je beleženo sve što su radnici na terenu videli taj dan, kao i iskaza brojnih svedoka, dokaz na koji se tužilaštvo oslanja jesu i izveštaji o telekomunikacijama koje je Tužilaštvo za organizovani kriminal tokom istrage dobio od Mobtela. Ovi izveštaji pokazuju da su u vreme ubistva u blizini lica mesta bili upravo i Ratko Romić i Miroslav Kurak, optuženi da su saizvršioci ubistva.

Ne samo da su njihovi telefoni preko baznih stanica locirani u tom rejonu, već se iz izveštaja vidi da su Romić, Kurak i Radonjić veoma intenzivno komunicirali tog dana a naročito u satima oko ubistva, da bi već sutra, 12. aprila, njihova komunikacija bila značajno manja.

Tužilac je na osnovu svega toga zaključio da je Radomir Marković po nalogu vlasti sačinio plan da se Ćuruvija ubije, sa tim planom upoznao Milana Radonjića koji je organizovao Ratka Romića i Miroslava Kuraka da ubistvo izvedu. Za sve njih je zatražio maksimalne zatvorske kazne od po 40 godina.

Nastavak suđenja zakazan je za 13. i 17. septembar 2021. godine, kada će svoje završne reči iznositi okrivljeni kao i njihovi advokati.

Nakon završnih reči biće izrečena presuda.

Prethodnom presudom, podsetimo, ova četvorica osuđena su na ukupno 100 godina zatvora, ali je presuda oborena pred Apelacionim sudom, pa je naloženo ponovno suđenje koje je otpočelo oktobra prošle godine.

Tekst je prenet sa portala Raskrikavanje.