Zaštita građana od građanki

Autorka: Ana Jovanović

Inspirisana izjavom Ljubinke Klarić o feminizmu, odnosno o tome kako danas ne postoji potreba za feminizmom u Srbiji, voditeljka TV Prve Marija Savić Stamenić je pre dve nedelje odlučila da se i ona pozabavi tim problemom. Sagovornice Andreu Jovanović i Minju Marđonović dočekala je pitanjem da li je u redu da ih najavi uz upotrebu naziva zanimanja u ženskom rodu. Jer i to sada mora da se proveri, kaže im uz osmeh Marija sa Prve. Segment od petnaestak minuta bio je prepun opštih mesta o feminizmu, dostojnih rasprava na reditu.

Na samom početku Minja Marđonović je pokušala da ukaže na to da feministička borba ne može da bude završena i skrenula je pažnju na izuzetno ozbiljne probleme sa kojima se žene u Srbiji suočavaju kao što su, na primer, akušersko nasilje i nasilje u porodici. Odmah je uskočila Marija sa Prve u odbranu Ljubinke Klarić, sigurna da ona nije mislila na te probleme kada je rekla da feminizam nije neophodan u Srbiji. Kako Marija to može da zna i zašto smatra da to treba naglasiti? Dalje, voditeljka vraća stvari na „niži i manje bitni nivo“ i pita Andreu Jovanović da li se ona slaže sa time da se feminizam pretvorio u svoju suprotnost. Pre analize odgovora, pogledajmo pitanje. Zanemarimo bitno, odnosno ono što mi ne odgovara, i hajde da pričamo o nebitnom, ne zvuči kao lekcija koja se uči u bilo kojoj školi novinarstva. Samim pitanjem voditeljka vodi gošće u smeru banalnosti. Andrea Jovanović spremno prihvata ponuđeni smer i kreće u „nemojmo se svađati“ priču. Objašnjava nam kako ne bi trebalo pričati o suprotstavljenosti muškaraca i žena, kao što to radi „deo naših feministkinja“, pa nas poziva da se vratimo u našu (feminističku?) tradiciju. U toj tradiciji, kaže Jovanović, koja je više bila socijalistička, a manje feministička, pričalo se o patrijarhalnom nasilju, sistemskom nasilju, a danas se čak ne govori o seksističkom nasilju, već se govori o muškom nasilju. Po njoj to izaziva reakcije šire javnosti na feminizam, pre svega odbojne, i trebalo bi fokus prebaciti sa toga što označava kao „rat muškaraca protiv žena“, na uzroke.

Insistiranje na označavanju počinilaca nasilja u patrijarhalnom sistemu upravo predstavlja traženje uzroka. Zašto su muškarci u toliko većoj meri počinioci nasilja u patrijarhalnom sistemu pitanje je koje ne sme da se izbegava ukoliko je cilj pronalaženje uzroka, a samim tim i rešenja. Razlika između „Žena ubijena u porodičnom nasilju“ i „Bivši suprug koji je imao zabranu prilaska ubio ženu“ razlika je između sleganja ramenima nad neizbežnom tragedijom i dovođenja u pitanje rad centara za socijalni rad, sudova i policije.

Minja Marđonović se nadovezuje i ukazuje na opasnost poistovećivanja feminizma i „mizandrije“. Mizandrija je termin skovan kako bi bio pandan mizoginiji, i često ga koriste borci za prava muškaraca, naročito na internetu. Za razliku od mizoginije, koja u sebi krije istoriju sistemskih i strukturalnih nejednakosti koje su ženama nametali muškarci, mizandrija nema takvu istoriju. Ili ukratko: „Mizandrija je ženski bes prema onima koji ih ugnjetavaju. Mizoginija je muški bes prema onima koje ugnjetavaju.“ Još kraće, ne postoji sistem koji podržava mizandriju i samim tim ne može biti pandan mizoginiji.

Obe sagovornice Marije sa Prve jako brinu o utisku kakav feministkinje ostavljaju na javnost. Samo kada bi se priča malo ublažila, sve bi bilo u redu. Ima li blaže priče od priče o jeziku. Zahtev banalan – da se gramatička pravila jezika poštuju u svim aspektima, uključujući i aspekt zanimanja i profesija. Skoro pa da i nije zahtev. Ali, stupanje na snagu Zakona o rodnoj ravnopravnosti u celosti 1. juna, pokazuje nam da je bilo kakav feministički zahtev – previše. SPC je sebi kao primarni cilj zacrtala sprečavanje da Zakon o rodnoj ravnopravnosti u celosti stupi na snagu. Organizuju skupove, daju izjave i trude se da što više skrenu pažnju javnosti kako će upotreba imenica koje označavaju zanimanja i profesije u ženskom rodu dovesti do propasti srpskog naroda. Njima se od 21. februara (Međunarodni dan maternjeg jezika) pridružio i zaštitnik građana Zoran Pašalić. Od koga tačno zaštitnik građana štiti građane pokretanjem postupka ustavnosti odredbi Zakona o rodnoj ravnopravnosti? Od psihološkinja? Od hirurškinja? Od profesorki ili možda od čistačica? On ih štiti od feministkinja. Jer ako im se dozvoli ovo, šta je sledeće? Možda će zahtevati da se ministarstvo zdravlja ozbiljno pozabavi problemom akušerskog nasilja? Ili će biti dovoljno bezobrazne da zahtevaju da nadležne institucije zaštite žrtve porodičnog nasilja i pruže im neophodnu podršku?

Protivnici primene rodno senzitivnog jezika u isto vreme ističu da to i nije toliko bitno, i da je najbitnija stvar ikada. Odnosno, ne bi trebalo da bude bitno feministkinjama i ženama uopšte, ali jeste bitno za opstanak jezika i nacije kao takve. Ono što je Mariji sa Prve poslužilo kao uvodna šala, za SPC predstavlja ništa manje od pitanja opstanka jezika i nacije, a za zaštitnika građana pitanje Ustava. Očigledno je feminizam u Srbiji više nego potreban. U situaciji kada i najmanji zahtevi izazivaju burne reakcije osoba na pozicijama moći i odlučivanja, možda je vreme i za oštriji (rodno senzitivni) jezik.

Članak je prenet sa portala Peščanik.