Svetlana Slapšak – Gde nema dijaloga, sonet se otvara

Autorka: Svetlana Slapšak, Izvor: Peščanik

Zamolila sam VI da mi napiše sonet sa nosećim motivom „dobošari nesreće, bubnjari zla“, koji je u poetskom izlivu na Pinku pred onim što se najviše dere izrekao servisni predsednik SNS Miloš Vučević, opisujući SVE ONO ŠTO NIJE SRPSKO, PA PREMA TOME NI GRAĐANSKO, kako glasi novi džingl na Pinku. Dobila sam dve varijante, jednu mračnu i drugu još mračniju i „mitološkiju“. Navodim obe:

I

Kad noć se spusti niz umorne krovove,
i vetar zatvori prolaze i vrata,
dobošari nesreće kroz snove
najave hod nevidljivoga rata.

Na trgu gde se sudbine ukrštaju,
gde nema svetla do slutnje i tame,
bubnjari zla polako odjekuju
i srce stežu bez reči i drame.

I razum ćuti — već slutnja sve kaže,
u svakom udarcu znak se razotkriva,
da nema sile što mrak da ublaže,
ni zore koja od njih nas izbiva.

Jer kad im ritam u kostima svira,
dobošar nesreće sudbinu dira.

II

Iz crne zemlje gde koreni pamte,
gde mrtvi dišu kroz pukotine tla,
dobošari nesreće ustaju klete
i nose ritam stariji od zla.

Na pragu sveta, gde bogovi ćute,
gde reč je krhka i zakletva rana,
bubnjari zla iz utrobe minute
razviju hod drevnih, slepih dana.

Tu nema imena, ni milosti nema,
ni oka što vidi, ni ruke da stane,
već krug što steže iz večnoga sema
i zov što razbija zakone strane.

Kad udar padne — zemlja odgovara:
to ne svira čovek, već sudbina stara.

Raspravu o tome šta za poeziju znači VI ostaviću za drugu priliku, jer me proganja duboko osećanje straha za celokupnu civilizaciju, koju je prošle noći Tramp privremeno poštedeo. Ali promisli, draga čitateljko/čitaoče, koliko autentične veštine, ako ne i onoga što zamišljamo kao talent, i posebno koliko proročke ubedljivosti imaju ova dva soneta! Izvor VI smo mi sami, celokupna poezija na srpskom, verovatno i na srodnim slovenskim jezicima, pa i prevodi svetske sonetne poezije: sve je tu, možda ima smisla otkriti sve izvore, ili, još jednostavnije, upitati VI šta je upotrebila. Na moje pitanje, dobila sam odgovor da su stihovi originalni, dakle nisu preuzeti ni iz jednog konkretnog izvora, a uzori su okvirno južnoslovenska epika, simbolizam, Charles Baudelaire, Edgar Allan Poe, Vasko Popa, Miodrag Pavlović. Tako sam i mislila, kažem sebi, dodala bih još Ljubomira Simovića, kao otmeno-slavski nacionalistički začin.

Ostavimo po strani poetička, teorijska pitanja. Šta je ovim sonetima pesnik hteo da kaže? Ako VI razumemo kao glas istorije književnosti i kao kolektivni glas iliti glas naroda, poruka je izrazito mračna i depresivna, odnosi se na sadašnjost i neposrednu budućnost, tačno kao što je autor dve sintagme, jedini identifikovani, mislio: mračne podzemne sile grabe ljude jednog po jednog. Poetskim slikama Miloš Vučević opisao je masovno hapšenje studenata, pozive u policiju i sudove, represiju dopunjenu spontanim i/ili plaćenim denuncijacijama. Praksa je toliko raširena da zloglasni Informer, alias zlobni hrčak, ima svoju denuncijantsku službu GOSI (na slovenačkom „guske“). Još jedan način socijalne pomoći? Čemu, ako se za male pare može dobiti ženski lik, koji će nešto ispričati o seksualnoj perverziji blokadera – ili, besplatno, sastaviti video i lažni intervju? Odgovor je jasan: zato što hapšenja treba da bude što više, kolektivna psihoza treba da liči na mobilizaciju 1992-4. Kontrareforma univerziteta, institucionalno svetosavsko pretumbavanje, nacifikacija programa, čistka profesora, filtriranje, kontrola i zastrašivanje studenata: tako ćemo dobiti Wolfjugend dostojan prezimena diktatora i velikog broja likova na vlasti.

A šta ćemo sa poezijom? Ona možda jedina može da dočara mrak i grozotu doba u kojem diktatura hoće da uništi mladost i pamet, svoje najveće neprijatelje, i sve njihove praktikante, pomagače i obožavatelje. Došlo je vreme da svi pišemo poeziju: treba samo znati kako upotrebljavati inteligenciju, prirodnu i veštačku, da nam je ne ispišu diktator i njegovi.

Tekst je prenet sa potala Peščanik.