Pijaca Markale i bolnica al-Ahli Arab
Autorka: Svetlana Slapšak
Razlike u žalosti i pomoći su ogromne: porodicama i prijateljima žrtava u Izraelu država će izvesno pomoći oko štete na zgradama i oko uništenih dobara. Za gubitak njihovih najdražih ostaju psihološka i socijalna pomoć, saučešća iz celog sveta, izrazi tuge i ljubavi, zajednički bol, molitve, utešni rituali. Nikome ne pada na pamet da im šalje vodu i hranu. Na drugoj strani, niko ne pomišlja na psihološku pomoć porodicama i prijateljima žrtava: jedino što je uistinu potrebno su hrana, voda, lekovi, medicinska oprema, najosnovnije za preživljavanje. Prioriteti su toliko različiti da moramo misliti na kontekst, istoriju, međunarodnu politiku i sve ostalo čime se bave oni koji misle da su pozvani da to rade. Nama, ostalima, prostaje da mislimo na osnovno, i da radimo ono što je jedino neophodno: zaustaviti rat. U izraelskim zatvorima sede ljudi koji su se rečima i telima na protestima borili za prava Palestinaca, ljudska i državna, na palestinskim teritorijama se na izdajnike troši manje sredstava. Oko 6000 Palestinaca u izraelskim zatvorima čeka oslobođenje, razmenu ili amnestiju. I za sve te ogromne i kobne razlike samo je jedno rešenje: mir. Zaustaviti manijačke pripadnike kulta smrti na jednoj strani i hladnu, tehnološki superiornu vojnu mašinu na drugoj strani izgleda nemoguće. A svaka ispostavlja smrtni račun zajednici koju misli da brani. Izraelski građanin ubio je izraelskog političara koji je stvorio sve za mir; palestinski ekstremisti sprovodili su strahovladu nad Palestincima, ubistva, otmice i prinudu. I na obe strane još uvek postoje oni i naročito one koji hoće mir, najskuplji ili u bescenje, svejedno. Ta grupa najjasnije pokazuje da je, sem slepe odbrane samo jedne strane, skoro podjednako ubitačna ekvidistanca. Izrael izvesno nije postupio ni po jednom savetu, nalogu ili rezoluciji svetske zajednice, UN ili različitih međunarodnih dogovora, otimao je i zauzimao teritoriju od Palestinaca, stvarao strašne socijalne uslove među njima, i uporno izazivao otpor, da bi ga onda surovo kažnjavao. Država koja je pobedila u svim ratovima i proširila teritoriju obezbedila je nešto prava i parlamentarnu prisutnost Palestinaca, i istovremeno im onemogućila puno učešće stalnom obnovom posebnog ili ratnog stanja. Palestinsko beznađe, potvrđeno bezbroj puta u 75 godina pritiska, okupacije i rata, proizvelo je, matematički tačno, sve ono što se u takvoj situaciji kroz nekoliko generacija očekuje. I opet, nikakve ekvidistance, sem jedne: obema stranama neophodan je mir.
Ekvidistanca drugih bila bi korisna, ali to je poslednje što svetska diplomatija može da ostvari. Sretanje EU i afričkih i maloazijskih država oko rata protiv Gaze propalo je; kineska inicijativa, kao i u slučaju rusko-ukrajinskog rata, propada zbog SAD i EU. Preostali vilajeti Islamske države jedva čekaju da se uključe u rat sa iranskim oružjem, a SAD ne znaju ništa bolje nego da pred Gazu pošalju brod koji je veći od mnogih grčkih ostrva, ali je još uvek manji od Kipra. Svako ozbiljno razmišljanje o svetskoj politici zaustavlja se na broju političkih poglavara na planeti (u službi ili ne) koji naprosto pozivaju na postavljanje dijagnoze, svejedno da li su predlagali injekcije varikine protiv Covida, pitali pošto Grenland ili savetovali građanima da navale na sendviče sa sada jeftinijim plastificiranim proizvodom od kopita, bolesno roza boje; tu su i dvojica koja upravo vode krvave ratove: jedan se drži mesta predsednika da ne bi išao u zatvor, drugi je konačno upotrebio reč „rat“, zbog koje u njegovoj zemlji oni koji je izgovore dobijaju po šest ili više godina zatvora…
Zato za građane ostaje samo da se drže jedinog stvarnog rešenja, mira. Kako da to izvedu ako UN nemaju nikakvog autoriteta nad zaraćenim stranama – bar ne nad Izraelom? UN još uvek ima vojsku, koja kako-tako deluje na različitim žarištima, recimo na Kosovu, i isto tako još uvek ima toliko sredstava da šalje pomoć. Treba dakle zahtevati intervenciju UN između Izraela i ruševina Gaze, proglašenje Gaze zaštićenim teritorijem, i ostalo što sledi iz davno donesenih zaključaka i rezolucija. Svetske sile su se tu pokazale u vrlo slaboj svetlosti: umesto da odmah predlože intervenciju sa UN, istakle su da Izrael ima pravo da se brani: od koga to mora da se brani jedna od najmoćnijih vojski na svetu? Od motociklista, kamioneta i kombija? Ubica koji već godinama nisu uspeli ni da kidnapuju avion? Bušov rat protiv terorizma bila je bolja formulacija. Hamas drži „svoje“ civile kao taoce, ne obazire se na civilnu vlast ni pravila, i ni po čemu ne zaslužuje da ga smatraju pokretom posle egzekucije 1400 izraelskih civila, samo bandom ubica: razlog više da se protiv tog gnezda smrtonosnog fanatizma ne proglašava ni odbrana ni rat, nego dobro smišljena međunarodna akcija – upravo zato da ne bi stradali nedužni civili, taoci na obe strane.
Drugim rečima, međunarodna zajednica zapadnih velikih sila napravila je najgore što je mogla, direktno je odgovorna za žrtve u Gazi, i očigledno nije sposobna da se nosi sa izraelskim državnim militarizmom. I još uvek je mogućno da se, pokajnički ili diskretno okrene ka UN i pokuša da popravi štetu od (zasada) 5000 ubijenih stanovnika Gaze. Posebnu ulogu pri tome mogla bi imati zemlja bez značajne vojske, sa nekom još prepoznatljivom mirovnom tradicijom, i izvesno moćnim sećanjem na oslobodilački pokret i njegov udeo u jugoslovenskom otporu tokom drugog svetskog rata. To je nova članica Saveta bezbednosti, Slovenija. Tu bez problema možemo zamisliti Gazu: celokupno stanovništvo države ugurano u teritoriju veličine ljubljanske opštine. Slovenačka vlada je, međutim, odmah ponovila formulu o opravdanoj odbrani i tako uništila dobar deo svog moralnog kapitala još pre zvaničnog početka svog prisustva u Savetu bezbednosti. Mirotvorci moraju biti mali, dok veliki kalkulišu šta time mogu dobiti ili izgubiti. I u ovom slučaju je rešenje bilo okrenuti se UN, gde su na generalnoj skupštini demokratskim glasanjem izabrali Sloveniju – ne zato da bi u prvoj prilici izdala UN i gurala se u društvo gde izvesno ne pripada. U slučaju rata, koji već dve godine besni u samom srcu Evrope, EU nije najbolja adresa za isiljavanje, dogovaranje i održavanje mira; slovenačka diplomatija dakle nije gora od evropske, ali to nije nikakav kompliment, više je dopuna optužbe. Nepriznavanje Palestine je formalni i moralni problem koji ni EU ni Slovenija nisu uspele rešiti, isključivo zbog providne špekulacije i kalkulacije.
Sve zajedno potvrđuje tezu da samo odsustvo interesa i pokoravanja jačima može da spase Ukrajinu, Palestinu, Tajvan i manje-više ceo svet. Odricanje igara interesnog tipa mogu lakše da izvedu mali igrači, treći svet, alternativci svih boja, žene, sirotinja koja više nema interesa da bi ih štitila, ukratko svi oni iz prvih stihova Internacionale. Za sve njih, pacifizam je nužni deo promene sveta. Ništa danas ne govori u prilog takvim promenama, a svi osećaju da su neophodne. Još gore, ništa objektivno ne događa se u tom smeru – jedino u suprotnom. A promene će doći same već sa radikalnim smanjenjem ljudske populacije na planeti. Da li to zaista želimo, eksploatatori i eksploatisani zajedno? Da li su malobrojniji zaista tako uvereni u svoje preživljavanje na račun mnogobrojnijih?
Izgleda da jesu: pijaca Markale i bolnica bolnica al-Ahli Arab pokazuju da su spremni da se ljudima igraju i zloupotrebljavaju ih za bilo šta kad su podjednako živi, bolesni, mrtvi ili izmišljeni. Najvažnije je da ni u jednom od pomenutih stanja nemaju glas. Proklet bio ko nije u stanju da im glas pozajmi!
Članak je prenet sa portala pescanik.net.
