Dolina Jad(r)a

Piše: Aleksandar Pavlović, Peščanik

Ekološki aktivisti već mesecima o tom projektu govore sve najgore, predstavnici vlasti sve najbolje, a nedostaju kvalitetni i relevantni podaci, poput onih koji su javnosti predočeni na nedavnom skupu Projekat Jadar: šta je poznato, održanom u SANU (manje-više kompletno dostupnom ovde). Ovaj događaj, držim, do sada mi je pružio najbolju priliku na osnovu koje sam mogao, kao građanin i laik za pitanja rudarstva i tehnologije proizvodnje litijuma, da donesem informisani sud koji glasi: u ovom trenutku i pod ovim okolnostima, projekat Jadar doneće Srbiji više štete nego koristi i stoga ne treba dati dozvolu za otvaranje rudnika dok nezavisne i obimne analize nedvosmisleno ne pokažu ekonomsku dobit i ekološku dimenziju ovog projekta.

„Istina i činjenice“ o projektu Jadar

Kako to retko u Srbiji biva, u SANU su se pod istim krovom okupili i imali glas predstavnici raznih opcija, među kojima: Vesna Prodanović iz kompanije Rio Tinto i Marija Alimpić iz udruženja „Zaštitimo Jadar i Rađevinu“, Zorana Mihajlović, potpredsednica Vlade Republike Srbije i ministarka rudarstva i energetike, te stručnjaci iz niza srpskih institucija koji su o projektu Jadar govorili iz tehnoloških, ekoloških, medicinskih i drugih uglova. Prvenstvo je imala Zorana Mihajlović, koja je istakla ogroman ekonomski potencijal i značaj ovog projekta: „Niko nema pravo da odustane od projekta koji može biti veoma važan za budućnost Srbije na osnovu tvrdnji koje nemaju uporište u činjenicama, a koje svakodnevno slušamo… jer je u javnosti prisutno mnogo neistina, zabluda i poluinformacija, koje se koriste za protivljenje projektu“.

„A istina i činjenica“, nastavlja ministarka, „je da je to nalazište jadarita jedno od najvećih u Evropi… A ta vrednost nije mala. Elaboratom… overene su rezerve bora i litijuma kod Loznice u iznosu od 158.000.000 tona, proračunate vrednosti 56 milijardi dolara. Potencijal za privredni rast jeste nesumnjiv, kao i za rast zaposlenosti visokorazvijenih poslova, direktno i indirektno, kao i rast industrijske proizvodnje… Uticaj na bruto društveni proizvod direktno 3% samo iz procesa rudarenja. U procesu proizvodnje litijumskih baterija – jer cilj nije samo rudarenje i eksploatacija litijuma – preko 8%, moguće proizvodnje električnih vozila, između 11 i 15%.“

Predsednik Vučić ovih dana iznosi slične argumente, ali su u njegovoj interpretaciji cifre i procenti još veći, jer bi „samo rudarenje i prerada narednih 56 godina donosilo oko 600 miliona evra godišnjeg prihoda i Podrinje bi procvetalo“. Vučić je dodao da Srbija želi i da se kod nas proizvode katode i katodne baterije, što bi prihod podiglo na 3,4 milijarde evra godišnje, kao i da se sa Evropljanima razgovara da jedan proizvođač električnih automobila dođe u Srbiju i da bi ukupan godišnji prihod bio „neverovatnih, fascinantnih i fantastičnih 19,7 milijardi evra“.

Nije mi jasna ova zaista neverovatna računica – budući da Srbija ima jednu od najnižih rudnih renti u Evropi koja za metalne rude iznosi 5%, pa ako sav bor i litijum vredi 56 milijardi, kako kaže ministarka, onda će država ukupno dohodovati 2,8 milijardi evra tokom čitavog ciklusa rudarenja (za koji Vučić kaže da će trajati 56, a Mihajlović čak 65 godina). Uzmimo da je Vučić u pravu, Rio Tinto bi godišnje zarađivao cirka milijardu evra, od čega bi Srbiji na ime rudne rente išlo 50 miliona evra. To nije 3% već skromnih 0,1% srpskog BDP-a koji, po Vučićevim rečima, „napreduje kao munja“ i ove godine će preći 50 milijardi evra. Štaviše, ni tih 50 miliona nisu čist ćar. Naime, tzv. rudna renta zapravo predstavlja „naknadu za korišćenje resursa i rezervi mineralnih sirovina“, koju država zatim troši da sanira štetu koja nužno nastaje kao posledica crpljenja tih resursa – na ekološke projekte, poboljšanje života ljudi, razne programe sanacije, sistematsko praćenje uticaja korišćenja tih resursa itd. Drugim rečima, imajući u vidu nisku stopu rudne rente i visoke troškove obnove resursa koji stradaju od rudarenja, od ovoga država Srbija neće imati neku naročitu zaradu. Možda bi rudarenje jadarita donelo još neke koristi i zarade državi, ali takve jasne, konkretne podatke, argumentovano i činjenično, koliko mi je poznato, predstavnici vlasti nisu do sada izneli javnosti.

Neubedljive su i druge izjave najviših državnih zvaničnika. Najpre, smisleno je pretpostaviti da bi proizvodnja litijumskih baterija, a naročito električnih vozila, mogla doneti značajne prihode Srbiji. Ali u njoj ne postoje te fabrike niti, koliko je poznato, neke značajne inicijative za njihovo pokretanje. Kako to pravimo računicu o milijardama koje ćemo zaraditi, a ništa od ovoga još nemamo? Dalje, nije prvi put da Vučić – kao recimo u slučaju Beograda na vodi – gromko najavljuje milijarde evra za koje se zatim ispostavi da su na dugom štapu i postoje samo u nekakvoj fiktivnoj i nategnutoj računici. Zatim, Vučić je najavio i mogućnost referenduma istakavši: „’Glas naroda je glas Boga’, ali nije glas naroda 2.000 potpisa među kojima su potpisi beogradskih nevladinih organizacija“. Ni ovde predsednik nije u pravu, jer je tu peticiju do danas potpisalo preko 50.000 ljudi. Najzad, predsednik je istakao i da se iz područja koje treba da obuhvati rudnik od poslednjeg popisa iselilo preko 10% stanovništva i „da svi iz tog kraja beže trbuhom za kruhom“. Tačno je da jadarski kraj, kao i gotovo cela Srbija, beleži depopulaciju. Ali, pošto će rudnik i prateći kompleks zauzimati stotine hektara sa kojih je neophodno iseliti veliki (do sada u javnosti nespecifikovan) broj ljudi, ova bi se državna strategija mogla i ovako opisati: iseljavamo ljude s njihovih ognjišta da bismo ih zadržali na njima.

Čemu žurba?

Neki iskazi ministarke i predsednika su u direktnoj suprotnosti. Tako ministarka na skupu ističe: „Litijum jeste metal budućnosti, od koga će zavisiti strateški položaj mnogih zemalja… Samo procene Evropske unije govore da će u regionu potražnja za litijumom do 2050. porasti za oko 60 puta“. Ako je tako, zdrav razum veli da, pošto će potražnja toliko porasti, porašće i cena, te će tada njegova eksploatacija doneti i mnogo veću dobit i korist za državu. Dakle, zašto ga vaditi sada, ako će kasnije vredeti više? Predsednik, međutim, kaže kako mineral jadarit koji sadrži litijum vredi sada, a neće vredeti u budućnosti kad se nađe način za punjenje litijumskih baterija. Ni ovo mi ne deluje ubedljivo – ovaj rudnik radiće, kako smo videli, između 50 i 65 godina. Pa ako je predsednik u pravu, mi ćemo brže-bolje dati dozvolu za otvaranje rudnika, iseliti ljude, porušiti im kuće, poseći šume i uništiti oranice na stotinama hektara, e da bismo onda shvatili da postoji alternativa za litijum te da jadarit zapravo ne vredi. Šta onda? Vratićemo ga u zemlju, pošumiti i zaorati rudarske kopove, obnoviti kuće i naseliti ljude? A šta ćemo sa postrojenjima, otpadom, hemikalijama i ko zna čim ostalim? To će Rio Tinto da spakuje u kofere i ponese sa sobom?

Iako jedno drugom povremeno protivreče u argumentaciji i „činjenicama“, najviši državni zvaničnici se ipak u osnovi slažu da moramo iskoristiti ovu istorijsku šansu. Ministarka Mihajlović posebno oštro iskazuje ovaj dictum: „Ili ćemo iskoristiti istorijsku šansu da Srbiju učinimo liderom u proizvodnji proizvoda od trenutno jednog od najtraženijih metala 21. veka, ili će naše buduće generacije biti samo posmatrači modernog svetskog razvoja“. Problem je u tome što biti lider u proizvodnji neke rude ne donosi nužno korist ako se obavlja u neuređenoj zemlji koja ne štiti svoje interese i ne maksimalizuje dobit od ovog procesa. Tako, recimo, Demokratska Republika Kongo poseduje gotovo sve svetske rezerve koltana ili tantaluma, retkog materijala koji se koristi u pravljenju pametnih telefona, računara i električnih vozila. Ipak, uprkos ovom prirodnom bogatstvu, njegova eksploatacija nije zemlji donela nikakve koristi – česti su sukobi oko kontrole teritorije, ratovi, a analize pokazuju da u rudnicima koltan vade ručno čak i sedmogodišnja deca za nadnicu od jednog dolara. Drugim rečima, Kongo ima još ređi i skuplji metal od Jadra, ali slabu, korumpiranu državu, labave i neefikasne zakone i propise i nikakvu kontrolu, i stoga ima ogromnu štetu a gotovo nikakvu korist za državu i mlade generacije, koje zapravo rade u rudnicima. Držim da je Srbija u nešto boljem položaju i da sedmogodišnja seoska deca iz Draginca neće umesto u školi završiti u rudniku, niti da bi Rađevci i Jadrani – uprkos svojim poslovičnim nesuglasicama – zaratili zbog jadarita. Ali Srbija je ipak daleko od uređene zemlje sa snažnim institucijama i vođstvom koje osigurava zaštitu njenih vitalnih finansijskih, ekoloških i nacionalnih interesa.

Za našu decu?

Činjenice i argumenti koje su do sada izneli nosioci vlasti u Srbiji, prema tome, ne deluju naročito utemeljeno i uverljivo. Na rečenom skupu u SANU, međutim, brojni naučnici i univerzitetske ličnosti iznosili su i drugačije istine i činjenice, od koji ću ovde navesti samo nekoliko.

Akademik Vladimir Stevanović, predsednik Akademijskog odbora za životnu sredinu, na otvaranju skupa upozorio je da „bez obzira što se deklarativno najavljuje da će sve biti ekološki bezbedno, prečišćeno i takva voda puštena u vodotoke i vazduh ostati čist, ostaje čitav niz pitanja koji sve to dovodi u sumnju, pre svega zbog toga jer je od početka projekat bio nedovoljno transparentan… devastacija površinskih i prirodnih resursa se za sada još uvek ne može sagledati jer su podaci iz različitih izvora kontradiktorni“. I niz drugih izlagača, poput Petra Bulata, smatraju da prosto ne znamo dovoljno o čitavom projektu, te da „bez detaljnih informacija o tehnologiji koju investitor planira da primeni nije moguće sagledati sve posledice po zdravlje lokalnog stanovništva“.

Takođe, Jagoš Raičević iz Instituta Vinča istakao je kako „mi nemamo nikakvo osiguranje kvaliteta u donošenju odluka“, jer odluku o dodeli dozvole za eksploataciju donosi ministar, koji formira ad hoc komisiju po svojoj volji, što je po njemu nedopustivo. Umesto toga neophodno je, smatra ovaj stručnjak, da se uradi izveštaj koji procenjuje ukupnu cenu koštanja sanacionih radova i korektivnih mera za ublažavanje i sprečavanje posledica vanrednih situacija, pa zatim sve te cene koštanja uzeti u obzir i vagati ih prema ekonomskim činjenicama. Raičević dalje kritikuje postojeći sistem u kom Rio Tinto naručuje studiju od resornog ministarstva – neprirodno je, veli on, da operator odnosno zagađivač naručuje od regulatora ili države studiju o izvodljivosti projekta Jadar. Nisam mogao da verujem da je zaista tako, pa sam proverio. Drugim rečima, studiju na osnovu koje državni organi donose odluku o dozvoli za projekat Jadar i čiji je nosilac Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, naručila je kompanija Rio Tinto. Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije potpisan je ovde kao „obrađivač i nosilac sinteze“, koja je izrađena „u skladu sa studijama i dokumentacijom dobijenom od ‘Rio Sava Exploration d.o.o. Beograd’“. Dakle, ključni dokument „za utvrđivanje javnog interesa“ na osnovu kog država treba da dozvoli pokretanje rudnika zasniva se na dokumentaciji dobijenoj od Rio Tinta, a njegovu izradu platio je Rio Tinto. Stoga svi rezultati moraju biti podložni nezavisnoj proceni, smatra Raičević i zaključuje: „Jedino rešenje po mom mišljenju jeste da Vlada Srbije raspiše međunarodni tender za projekat koji bi se bavio ocenom rezultata koje je dobio operator“.

Pri svemu tome, čak i u ovoj naručenoj studiji možemo pronaći neke zabrinjavajuće podatke. Tako, recimo, na str. 25 autori kažu da je jedan od glavnih principa izrade bio „princip smanjivanja štetnog uticaja na životnu sredinu“, što znači da će štetnog uticaja nesumnjivo biti; eksplicitno su pomenuti, recimo, „uništavanje šuma u zahvatu deponije industrijskog otpada i snažna degradacija slike predela“. Takođe, rečeni plan opisuje gargantuanske radove koji obuhvataju područje od preko 2.000 hektara i podrazumevaju rekonstrukciju puteva, pruga, izradu novih i izmeštanje postojećih delova putnih trasa za teretna vozila, izmeštanje dela vodovodne mreže, podzemni cevovod od Drine do rudnika, izgradnju dalekovoda, gasovoda, rušenje stambenih objekata, iseljavanje stanovništva, pa čak i preseljenje grobalja. Sama lista mera potrebnih zа predupređenje i smanjenje negativnih i povećanje pozitivnih uticaja na životnu sredinu ovog gigantskog poduhvata obuhvata stotinak stavki koje zauzimaju celih 8 stranica teksta. Gro tih mera treba da sprovode nacionalne institucije (čitaj država), a manji broj investitor i lokalni organi. Pri svemu tome, u studiji se eksplicitno navodi da je ovo samo preliminarni dokument, a sve te aspekte trebalo bi da obuhvati detaljna Studija o proceni uticaja na životnu sredinu (koju, prema sadašnjem stanju stvari, takođe naručuje Rio Tinto).

Ovde dolazimo do poslednjeg i po meni ključnog pitanja – suština ovog problema nije toliko šta je Rio Tinto, po kojim principima i standardima radi, nego u kakvoj državi živimo? Kristalno jasnu poruku u ovom smislu za mene je predstavljalo izlaganje dekana Šumarskog fakulteta Ratka Ristića „Degradacija prostora u okviru projekta Jadar“, koji je podsetio da se na svega 2 kilometra od centra Loznice nalazi propala fabrika Viskoza, „ruina od 70 hektara koja je puna nekoliko desetina hiljada metara kubnih vrlo toksičnih i kancerogenih materija, i država još uvek nije rešila taj problem. Loznica je u vreme rada Viskoze bila grad sa najvećim brojem plućnih bolesnika među decom u Evropi srazmerno broju stanovnika. Pored toga, imamo Zajaču na svega 12 kilometara sa deponijom antimonskog mulja i otpadom olovne rude sa gotovo 600.000 metara kubnih, zbog čega gotovo 80% dece u Zajači ima povišen sadržaj olova u krvi. Tu je i deponija antimonskog mulja u Stolicama. Dakle, grad Loznica i prostor Rađevina u prošlosti su bili veoma izloženi različitim rizicima od zagađenja, zbog čega je lokalno stanovništvo već pretrpelo ogromne zdravstvene štete“. Kao da to nije dovoljno, sada se u blizini, na relativno gusto naseljenom poljoprivrednom području planira realizacija projekta Jadar, ističe Ristić, i dodaje rizike po biodiverzitet, turizam, kulturne i arheološke objekte i lokalitete. Ristić stoga zaključuje da sve to nosi „veoma visok rizik od dešavanja nekih incidentnih situacija i potencijalnih zagađenja“, podseća da su reke Jadar i Korenita ekstremno nepredvidivi bujični vodotokovi koji redovno uzrokuje poplave i pita: „Ko može da garantuje da će odbrambeni nasipi da zadrže poplavne talase i da spreče izlivanje otpada u tok Jadra, zatim u tok Drine i potencijalno Savom do Beograda i do vodoizvorišta za snabdevanje vodom našeg glavnom grada?“

Kao jedno od te dece koja su u Loznici rođena i živela sa plućnim tegobama, dobro znam o čemu Ristić govori. Decenijama nakon zatvaranja Viskoze, nijedna vlast u Srbiji i Loznici – ni SPS (u dominantnoj i submisivnoj ulozi), ni DOS, ni DS, ni G17, ni naprednjaci, nije uklonila hemikalije i deponije koje su ostale od prethodnih projekata. A traže da im verujemo na reč „da neće biti učinjen nijedan netransparentan korak koji bi ugrozio životnu sredinu“ (Vučić), odnosno da „država neće dozvoliti da se radi bilo šta što bi naškodilo zdravlju ljudi ili dovelo do uništavanja životne sredine“ (Mihajlović). Istina i činjenice, nažalost, govore suprotno.

Licence to drill ili licence to kill

Da zaključim: neosporno je da nalazište jadarita predstavlja veliki prirodni resurs Srbije koji bi, ako bismo ga iskoristili na pravi način, mogao da našoj zemlji i njenim građanima donese boljitak. Poruka vlasti je jasna – ako ovo ne uradimo sada, odmah, ovog trenutka, upropastićemo budućnost narednim generacijama. Doduše, oni ističu kako je ovo „potencijalni projekat, mi još uvek ne znamo sve što treba da znamo da bismo donosili određene finalne, konačne odluke u realizaciji ovog projekta“ (Zorana Mihajlović). Đavo je u detalju – ministarka ne kaže odluke o, nego u realizaciji ovog projekta, dakle odluke se ne donose o tome da li će se, nego kako će se projekat realizovati. A to što još ne znamo, saznaćemo do kraja godine, kada Rio Tinto završi studiju opravdanosti i studiju o proceni uticaja na zaštitu životne sredine, pre početka eksploatacije minerala jadarita kod Loznice.

Na osnovu do sada dostupnih činjenica i argumenata, čini mi se jasnim da se dozvole za pokretanje rudnika ne smeju zasnivati samo na analizama same kompanije. Dalje, da bismo potencijalni boljitak sagledali, osigurali i maksimalizovali, odmah bi trebalo podići procenat rudne rente, uraditi nezavisnu studiju opravdanosti i nezavisnu studiju o proceni uticaja na zaštitu životne sredine (možda i više od po jedne, na kojima bi radili zasebni timovi), najbolje na osnovu međunarodnog tendera. U perspektivi – ako nezavisne studije pokažu opravdanost, treba podići fabrike litijumskih baterija, barem ugovoriti proizvodnju električnih vozila, možda čak i sačekati da potražnja za litijumom i njegova cena porastu i videti kako se ova inovativna tehnologija koju je pripremio Rio Tinto pokazala negde drugde; dalje, podići nivo ekološke svesti i ojačati institucije u zaštiti životne sredine, pooštriti primenu mera, dakle mnogo štošta u Srbiji popraviti i urediti. Ako, pre svega toga, ovde i sada otvorimo rudnik, sa ovakvom državom, centralnom i lokalnom vlašću, nivoom demokratske i ekološke svesti, sva je prilika da ćemo Jadru i Srbiji doneti mnogo više štete nego koristi, i upropastiti potencijal Srbije koji bi umesto boljitka našoj – a naročito jadarskoj – deci doneo nova zagađenja i oboljenja.

Autor je naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.