Dole Neron!

Autorka: Svetlana Slapšak, Izvor: Peščanik

Četvrtog maja 1970. godine na kampusu državnog univerziteta Kent u Ohaju pripadnici Nacionalne garde upotrebili su prave metke i pucali u masu od oko tri hiljade studenata, okupljenih na trećem protestu protiv američkog napada na Kambodžu, 30. aprila. Ubili su četvoro studenata, dve devojke i dva mladića, i ranili devetoro, od kojih je jedan ostao paralizovan. Najveću odgovornost za tragični događaj nosi tadašnji guverner Ohaja. Pripadnicima Nacionalne garde suđeno je dva puta i oba puta su oslobođeni; u civilnoj tužbi osuđeni su na novčanu naknadu roditeljima žrtava, koju je, u iznosu od skoro 700.000 dolara, za njih platila država Ohajo. Univerzitetski fotograf je za sliku devojčice (nije bila studentkinja) koja se u užasu naginje nad mrtvim studentom dobio Pulicerovu nagradu. Tadašnja američka javnost bila je izrazito nenaklonjena studentima i smatrala je da su „izazvali“ Nacionalnu gardu. Univerzitetsko osoblje je na svoju inicijativu organizovalo kurseve po crkvama i domovima posle zatvaranja univerziteta, kao i psihološku pomoć za studente. Uputili su i poziv da se događaj istraži na seminarima, na kursevima i u istraživačkom radu: posledica je bogat korpus dokumentarnih, naučnih i umetničkih proizvoda. Nil Jang je napisao pesmu „Ohajo“, u kojoj imenuje predsednika Niksona i pita – „Šta bi bilo da ste je poznavali?“. Pesma je postala simbol američke kontrakulture („Sad smo prepušteni sebi“). Nastala je, po svedočenju autora, još iste noći kad su se ubistva dogodila. Na kampusu je postavljen spomenik.

Protesti protiv rata u Vijetnamu trajali su tada već nekoliko godina – koliko i američka vojna intervencija – i to uglavnom na univerzitetima. Uz proteste, na skupovima studenata pokretane su i mnoge druge teme u ogromnom rasponu od građanskih sloboda, ljudskih prava, borbe protiv kapitalizma, prava svih manjina, feminizma…To je izvesno bila revolucija, koja je postepeno obuhvatila čitav svet i temeljno nas promenila, od svakodnevice do filozofije. Niksonova odluka da napadne nezavisnu Kambodžu, jer je postojala sumnja da je tamo baza i pribežište Vijet Konga, prešla je sve mere: izabran 1968, Nikson je obećao da će okončati vijetnamski rat. Pobuna američkih studenata dala je dodatnu snagu već postojećem osećanju globalnosti i opšte solidarnosti kod evropskih studenata, koji su u pedesetim i šezdesetim godinama videli strahote kolonijalizma i brutalnost ne samo u Africi i Aziji, već i na tlu Evrope; podsetimo se protesta za vreme alžirskog rata, solidarnosti sa antikolonijalnim pokretima u Africi i revolucijama u Aziji. Moć „lančane motivacije“ osetila je jugoslovenska vlast kad je organizovala masovne proteste posle ubistva Patrisa Lumumbe, predsednika vlade Demokratske Republike Kongo, kojem ni SAD ni UN nisu hteli pomoći u ustanovljavanju države i oslobađanju od belgijske kolonizacije. Lumumba se obratio SSSR, premda nije bio komunista, i dobio je pomoć. To je bio dovoljan razlog da Belgija i SAD pomognu zaveru protiv njega, koja se završila ubistvom Lumumbe, u prisustvu kongoanskih i belgijskih funkcionera, 17. januara 1961: protesti su se pretvorili u divlji otpor i tuče po ulicama Beograda, jer su demonstranti izrazili spontan protest protiv mnogih drugih stvari – zapravo sistema uopšte. Imala sam trinaest godina, dovedena sam na protest sa školom, i uskoro se izgubila, kao i ostali, u masi koja je otkrivala svoje razloge.

Petog maja 1970. uveče, studenti (i drugi) sa Filozofskog fakulteta u Beogradu izašli su iz Dvorišta (zaslužuje veliko početno slovo) i iza ćoška, na platou između SANU, tadašnjeg Američkog kulturnog centra, na Knez Mihajlovoj ulici sve do tadašnje Pozorišne Akademije, organizovali sit-in u znak protesta i solidarnosti sa žrtvama i studentima univerziteta Kent. Dvorište je već dve godine, od junske pobune 1968, od ubistva Boba Kenedija i Titovog govora, bilo centar za one koji se nisu slagali ni sa govorom, ni sa kozaračkim kolom koje je usledilo, ni sa državnom politikom i partijskom kontrolom. U Dvorište se odlazilo svakodnevno, na predavanja, informisanje, debate, susrete, zabavu i ilegalne aktivnosti. To je bio otvoreni prostor urbane kontrakulture koja je sanjala o gerili i izvodila akcije: te, 1970, bio je štrajk glađu u znak solidarnosti sa kakanjskim rudarima, koji su živeli u krajnjoj bedi, štrajk četiri škole (Filozofski i Filološki fakultet, Pozorišna i Likovna akademija) i nekoliko manjih – izdavanje nekoliko časopisa, zabrane nekoliko časopisa (Student, Vidici, Problemi), uključujući i satirični Frontisterion – i slično. Bilo je i neostvarenih planova, kao na primer otmica Štafete mladosti, otmica Mikisa Teodorakisa: štafeta i Teodorakis bili bi dovedeni na Dvorište, prva da se oko nje zabavljamo, drugi da mu objasnimo zašto je komponovanje muzike za film Sutjeska zapravo podrška sistemu protiv kojeg se borimo… Konačno, počelo je suđenje Vladi Mijanoviću, nezvaničnom i realnom vođi studentskog pokreta. Na Dvorištu je uvek bilo agenata UDB-e, koje smo dobro i po imenu znali. Izvan Dvorišta, bilo je praćenja, noćnih batinanja pojedinaca, hapšenja, saslušavanja.

Te večeri 5. maja smo Zoran Minderović i ja ispisali, malim slovima i Jupol belom zidnom bojom slogan „Dole Neron!“ na asfaltu, blizu pločnika, preko puta SANU. Natpis se – svaka čast slovenačkoj farbi – održao sve do rekonstrukcije Knez Mihajlove ulice. Na svim saslušanjima na kojima sam bila pitali su me šta to znači i ne mogu se setiti svih šašavih odgovora koje sam davala.

Danas, kada na američkim univerzitetima unuke i unuci pobunjenika izazivaju lančanu motivaciju, jer se solidarišu sa žrtvama dugotrajnog kolonijalnog uništavanja na drugom kraju sveta, vredno je setiti se masakra na univerzitetu u Kentu, Ohajo. U vijetnamskom ratu, koji je trajao dvadeset godina i obuhvatio Laos i Kambodžu, poginulo je približno tri miliona Vijetnamaca, oko 300.000 Kambodžanaca i nekoliko desetina hiljada Laošana. U američkoj fazi rata poginulo je oko šezdeset hiljada američkih vojnika. U Gazi i u susedstvu za samo sedam meseci pobijeno je više od polovine toga broja. Američki studenti postepeno su uspeli da promene javno mnjenje i, konačno, doprineli su okončanju vijetnamskog rata. Kritička misao poziva na globalnu solidarnost, kojom se kritička misao hrani, da bi delovala lokalno. Očekivati nešto slično od studenata u Srbiji nije sasvim realno. Ili?

Dole Neron!

Tekst je prenet sa portala Peščanik.